Све више је чланака који врло површно обрађују тему уједињења православне и католичке цркве. Изводи се плитак закључак како су разлике тривијалне и церемонијалне природе и како би требали да се ујединимо што ме инспирише да напишем овај текст
Када је у XV веку Турска освојила Балкан, Византија и друге православне земље затражише помоћ од западних земаља, а ови их уцене да ће им помоћи под условом да православна црква призна врховну власт Ватикана. Патријарси свих православних земаља и Византије су подлегли том притиску и заказан је састанак у Фиренци 1439. године. Сви су дошли на састанак укључујући и руског патријарха. Сви, осим србског патријарха јер је владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић рекао србском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
Деспот Ђурађ је тада у свом одговору францисканцу Јовану Капистрану написао: “Ево 90 година живех са овом вером мојих предака и у њој се моја душа купала. Због тога ме моји поданици сматрају мудрим мада несрећним човеком. Сада би ви желели да то променим и да мој народ помисли да сам подетињио и постао сенилан. Радије бих умро него издао веру својих предака.”У Фиренци су сви православни верски поглавари потписали унију са Ватиканом, сви осим србског. Када је руски кнез Васил II за ово сазнао протерао је свог патријарха због срамоте коју је нанео Русији. У Цариграду су настали нереди када су грађани сазнали да Срби нису потписали и васељенски патријарх је морао да се повуче. Ватикан то никада није опростио Србима.
|
Звучи збуњујуће али да би разумели овај тривијални филозофски сукоб морам објаснити историјску позадину. Сам концепт оца-сина-светог духа у православљу је преузет још из прехришћанске грчке филозофије. Поједностављено гледано говори о прошлости-садашњости и будућности односно о томе да је данашњи свет резултат рада наших предака у прошлости, онога што ми чинимо данас настављајући на оно што смо од њих добили и утицаја потпуно непредвидљивих фактора у будућности.
Коначна подела између два хришћанска блока настала је 1054. када су папа и патријарх изопштили један другог из цркве. Раскол је настао због покушаја Ватикана да се постави на чело цркве. Постојала је вековна дискусија у којој је Ватикан инсистирао на томе зашто римска патријаршија треба да буде врховна црквена власт. Међутим, ни један од патријарха православне цркве није признавао Ватикану примат јер се у цркви одувек одлучивало заједнички гласањем (синод) и свака црква је имала исто право гласа. И данас је тако.
Оно што често можете чути на History каналу и у многим популарним историјским емисијама је да је раздор између две цркве настао зато што је католичка црква тражила “више аутономије од државе”, што је врло мудар начин да се сакрије истина. Истина је да је Ватикан инсистирао на томе да буде на челу цркве јер је наследник Римског царства. Проблем је у томе што је царство сада било на истоку у Цариграду и што остале патријаршије нису признавале то право Ватикану.
Права истина је да је центар Римског царства померен на исток још пре 285. годне, дакле два века пре него што ће запад пасти. Од тог времена прави наследник старог Рима је увек био Нови Рим (касније назван Византија), где су Грчка, Турска и Балкан биле најважније територије царства.
Као што видите у XI веку је било веома битно да се зна ко је отац, а ко син и да ли син има право исто као отац или мање. Ово наизглед тривијално филозофско неслагање је временом изродио огромне разлике.
Нова престоница римског царства Константинопољ, у нашем језику познат као Цариград, а данас град Истамбул
Ипак има много суштинских разлика. Рецимо католичка црква говори о “безгрешном зачећу” богородице, па су чак и инквизитори постављали то као једно од питања људима које су мучили – “Да ли верујеш да ја Марија девица?”. Иако је нелогично да девица роди дете, то је као нека врста теста за вернике јер ниси ти ту да размишљаш логично већ да верујеш и да се повинујеш.
Ово инсистирање на слепом веровању код католичке црвке се огледа службом на латинском језику а не на језику народа. Латински језик је потпуно изумро између IV-VIII века, али су наставили да га користе образовани људи и свештеници. Поред језичке баријере, католичка црква је дуго инсистирала на томе да само свештеници могу да читају и тумаче свете књиге па је Библија вековима била забрањивана за обичан народ. У православљу служба се одржава на локалном језику и Библија никад није била забрањена.
У католичкој цркви папа је божији син, затим иду бискупи, па остала црквена хијарархија. Верници комуницирају преко цркве и свештеника са богом. У православљу ово није случај, патријарх и ви сте у потпуно истој равни пред богом. Није потребно комуницирати преко свештеника или обавезно ићи у цркву. Католичка црква поприлично инсистира на недељној служби, док у православљу ви можете бити верник а не морате ићи у цркву и опет ћете бити прави верник.
Током векова једна ствар је водила ка другој и ефектом лавине разлике су постајале све веће. Тако је Папа добио право индулгенције тј. опроштаја за паре. Није битно колико сте згрешили, ако се покајете и имате довољно новца Папа као божји син вам може дати опроштај. Овако нешто не постоји код православаца већ се каже “бог ће ти опростити…”. Ваши греси остају између вас и бога, о томе не може одлучивати црква.
У средњем веку, црква је била као нека врста прве социјалне службе и сеоске управе. Понекад би имали улогу болнице, школе, сеоске задруге, писарнице, општинских власти или слично. Краљ и племство су се ослањали на цркву око организовања народа. Католичка пракса исповедања грехова свом свештенику је много пута коришћена као једна врста обавештајне и потказивачке делатности. Локални свештеник би све знао, ко је шта украо, ко је са ким спавао, ко је коме шта рекао… Исповедање постоји и у православљу али није део уобичајне праксе и више има облик саветовања.
Ватикан инсистира на концепту чистилишта или пакла, иако овога нема у Новом завету.Пакао је измишљен како би се народ покорио. Концепт је прост, ако згрешиш идеш у пакао и нема спаса твојој души. Зато ради и мучи се у овом животу како би ти душа уживала у рају у следећем животу или се додворавај цркви како би ти греси били опроштени. У православљу овога нема, црква вам не може опростити грехе, нити вам било ко помиње чистилиште.
Приказ пакла, тамо где завршавају грешни
То су основне концептуалне разлике између две вере, међутим раскол који постоји већ скоро хиљаду година није само због горе поменутих ствари, већ је највише резултат делања католичне цркве.
Претензије на Балкан
Вековима је Ватикан инсистирао на томе да територија Балкана припада католичкој цркви.Наиме, католичка црква сматра да има право над Балканом јер је цар Константин ту територију поклонио папи Силвестеру из захвалности у документу званом “Константинова даровница”.
Питање словенске писмености
Велики сукоб између источног и западног дела Рима је настао у 9. веку због рада Ћирила и Методија на превођењу црквених књига на словенски језик и стварања словенских писама (глагољице и ћирилице). Наиме Византија одлучује да прошири свој утицај на Cловене ширењем хришћанства и просветитељством. Из Солуна шаљу два изузетна монаха, Ћирила и Методија да помогну Cловене на Балкану и у централној Европи где се формирала пансловенска држава Велика Моравија.
У то време црквене књиге и служба су се одвијале само на 3 језика – латинском, грчком и старо-јеврејском. Католичка црква је инсистирала на томе да се користи латински језик како обичан народ не би могао да тумачи црквене књиге, јер је то резервисано за “образоване”.Образовање и писменост обичног народа је било опасно и католичка црква ће се противити превођењу Библије чак и пар векова касније када је Мартин Лутер реформисао цркву у Немачкој или када су се протестанти у Енглеској латили преводилачке делатности.
Интересантно је да је Моравија као држава мање позната код нас иако има изузетан значај за формирање касније српске државе. Наиме, не зна се тачно где су биле границе Моравије, постоји неколико теорија. Генерално, Моравија је обухватала земље од Чешке, Словачке, данашње Аустрије, Мађарске и Србије. Постоји група угледних историчара који сматрају да је центар Моравије био у Сирмиуму (данашња Сремска Митровица) и да је одатле координисано стварање нове велике словенске државе. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је сам Методије постављен за моравско-панонског архепископа са седиштем у Сремској Митровици и да је ту сахрањен.
Када је Папа увидео да источна црква ради на ширењу хришћанства међу Словенима, врло брзо је организовао војно-религијски блок који ће спречити формирање те пансловенске државе, развијање словенске писмености и најважније од свега спречити ширење утицаја источне цркве.
Моравија је пропала због упада Мађара, а судбина Словена у централној Европи запечаћена је 150 година касније у крсташким походима. Тада су покатоличене словенске краљевине од којих су касније настале Чешка, Пољска, Словенија. Након тог крсташких ратова у неким деловима централне Европе Словени су заувек збрисани или асимиловани, рецимо у источној Немачкој, Аустрији и Мађарској.
Писменост и црква коју су покренули Ћирило и Методије, су биле срушене, књиге спаљене и на њиховом месту је организована католичка црква. Методијеви следбеници су побегли у Бугарску и Македонију, а неке словенске државе ће сачекати скоро 1000. година на развој књижевности на сопственом језику. Црквена служба у тим земљама се и данас обавља на латинском.
Ништа слично никада није постојало на страни православних цркава. Много невиних људи је страдало у тим процесима хомогенизације западног друштва и нажалост сличне процесе ћемо поново видети у 20. веку у облику фашистичког покрета широм Европе.
Инквизиција је била искориштена и у уништавању монаха-витезова Темплара. Темплари су настали током крсташких похода, као елитне јединице католичке цркве. Јако су се обогатили јер су вршили функцију банке за оне који би кренули на пут у крсташки поход или посету некој далекој светињи. Ви би сте дали новац њиховој испостави тамо одакле крећете, а они би вам дали новац тамо где стигнете. Поента је била у томе да не носите новац на пут јер је било пљачки и могли сте да останете без свега. Веће групе људи би на путу штитила група темплара и водила их сигурним путевима.
После пар векова постојања њихов број је нарастао на више десетина хиљада људи по целој Европи. Како су били оружана сила и јако финансијски моћни, а при том доследни вери, Ватикан се забринуо. Пише да су они своју веру донели са истока где су службовали. 1309. оптужени су да не поштују Христа, да верују у Сатану, да практикују содомију, да обожавају мачију главу и друге глупости. Више стотина људи је спаљено, имовина је одузата и Темпларски ред је престао да постоји.
Инквизиција се дешава у време крсташких ратова, покушаја запада да мачем и огњем сузбије утицај старе (православне) цркве и постигне доминацију. Свако ко се на било какав начин није уклапао у овај план је проглашаван вештицом, застрашиван, мучен или паљен. Ништа слично овоме никада није постојало на страни православних цркава.
Можда вам се све ово чини као далека прошлост али подсетите се да се потпуно иста ствар дешавала и за време II светског рата у Европи са Јеврејима и Словенима. Данас, имамо неке сличне симптоме у облику нетрпељивости ка муслиманима и мигрантима. Присетите се само мучења затвореника у Гвантанаму. Све је то слично, али више није организовано од стране цркве како је било у прошлости.
Крсташки ратови
Велике војне експедиције које је католичка црква организовала а које су познате под називом “крсташки ратови” су заувек удаљили гледишта истока и запада. Било је много крсташких експедиција и данас се дискутује о броју крсташких похода.
Можда вам се и овде чини да је све то далека прошлост, али размислите мало. Нису ли крсташки походи управо оно о чему је Ал Каида помињала у прогласима? Поново имамо војну интервенцију запада у Ираку, Либији, Либану, Сирији, Египту, Јордану…
Крсташки походи у Европи
Често се верује да су крсташки походи били само против муслимана али то није тако. Још су крволочнији били походи католика против Словена, Јевреја и источних хришћана у Европи.
Треба поменути и Северни поход који је имао за циљ покатоличавање Словена на северу и северо-истоку Европе, па Вендски поход против Лужичких срба 1147. у источној Немачкој, поменимо и поход крсташа на Балтик 1198. за насилно покрштавање Швеђана и Финаца, затим неколико похода Тевтонских витезова за покатоличење Пољака и Литванаца након 1226. који су били успешни све док Тетвонци нису ударили на Русе и били потпуно поражени у бици на леду.
IV крсташки рат – окупација и пљачка Цариграда
Било је више од десет крсташких похода само ка Визнатији од којих је за нашу тему најзначајнији IV поход 1202-1204 када је Цариград освојен, опљачкан, спаљен, становништво побијено и побегло и када су католици њиме владали 71. годину. Византија се никада од овог ударца није опоравила, потпуно опљачкана, са десеткованим становништвом, није могла више да се одупре Турским нападачима и постепено се смањивала све док 200 година касније није потпуно нестала.
Завештање IV крсташког похода је дубок осећај издаје међу православним народима, посебно код Грка. Понашање крсташа и крсташки походи на Блиском истоку су произвели велико разочарење становника Византије што је на крају довело до победе Ислама.
Крсташки походи на нашим просторима
Мало је познато да је крсташких похода било у нашим крајевима против православаца и то неколико пута, међутим они су мало познати јер су у историјским уџбеницима заведени као борба против Богумила.
Термин Богумили је злоупотребљен у историји, ради се о првобитној верзији хришћанства која се појавила међу словенима на Балкану. Тај покрет ће нагињати прављењу локалних заједница које су сматрале да црквена хијарахија не треба да постоји и да су централне цркве Ватикана и Цариграда извор корупције.
У то време Грчка није дозвољавала постојање локалних архиепископија па су Словени сами организовали своје локалне заједнице. Те заједнице су неговале хришћанске вредности на локалном нивоу, у породици и кући, без потребе за црквом. Поред тога ове заједнице нису хтеле да прате нове црквене законе и догму, него су држали до првобитних гностичких учења, иконоборства, па чак имали и одлике аријанског хришћанства.
Два догађаја су утицала да нестану богумили на Балкану. Први су крсташки походи које је организовао Ватикан, учинили су да словенске хришћанске заједнице схвате смисао удруживања локалних хришћанских заједница под уједињену источну цркву јер је то био начин да се заштите од насилног покрштавања са запада. Други је упад Татара у Европу 1241 године. Тако су се на територији Србије и Босне ове хришћанске заједнице утопиле у српску православну архиепископију, тј. цркву коју је организовао св. Сава према грчком моделу. Иста ствар се десила на територији Бугарске. Катари у Француској нису били те среће.
Мени је интересантан аспект те везе “богумила” и Катара. Постоји више историјских доказа који повезују Богумиле и Катаре, чак се помиње да се отац свих Катара налази у Босни. Ако су Катари и Богумили део источног хришћанског учења, није ли то била клица Православља на западу? Мислим да би историчари требали да се позабаве овом идејом. Врло је могуће да се слична ствар десила са покољем над крсташима витезовима св. Јована. Да ли је то било гушење спонтаног ширења православног хришћанства на запад Европе?
По својем учењу богумили гравитирају православној цркви у коју су се после утопили, њихове црквене књиге су писане ћирилицом, а тадашњи владари Босне су у својим повељама истицали да су Срби. Каснијим историјским фалсификатима од стране католичке цркве, дошли смо до тога да су Богумили данас постали термин за неку секту која нема везе са Православљем. Ово је успешно учињено у жељи да се прикрију злочини који су почињени у крсташким походима против православаца у Босни, како би се прикрила права намера католичке цркве и како би се народ збунио око свог порекла. Добру књигу на ову тему написао је др Васо Глушац – Истина о Богумилима (.pdf).
|
Организован је крсташки поход на православну Босну, наиме папа Гргур IX је позвао Мађарско краљевство да покрену крсташки поход против Кулина бана, али су били поражени у Босни 1254. године. То је исти онај папа који је организовао ред немачких Тевтонских витезова да би се борили против православне Русије.Друга крсташка кампања на Босну је покренута 1235. када су Мађари победили и постављен је католички бискуп, доминиканци су добили упориште у Босни, али инвазија Татара 1241. је збрисала крсташку војску и тако спасила православље. Каснијих година неколико папа је то тражило покретање крсташких похода на Босну (Бенедикт XII, Урбан V) али нису били реализовани.
|
За мене најтеже од свега је што је католичка црква активно сузбијала науку и свако мишљење које није у складу са њиховом политиком. Овде не мислим на оно инсистирање да је земља равна, Ђордана Бруна и Галилеја – већ на фалсификовање историјских докумената.
Стара српска народна песма каже “Латини су старе варалице…” и заиста број фалсификованих докумената које су направили католички свештеници је импозантан. У време када није било штампарија књиге и списи су се преписивали у манастирима. Неко се досетио па би неколико векова касније уклонио оригинални документ и направио измењен препис који би више одговарао католичкој цркви. Значај овога је огроман јер су касније генерације историчара базирали своја истраживања на фалсификатима и данас имамо један потпуно лажни историјски наратив.
Највећи број фалсификата настао је после IV крсташког рата када су католици разорили Цариград и у време турских освајања. Ватикан је имао одрешене руке да пише и мења документе како хоће јер није било ни Византије, ни Србије, нити било кога другог ко би са православне стране реаговао. Оригинали многих докумената, књига, писама и тапија су дошли у посед Ватикана.
Последице тих стратешки учињених фалсификата осећамо данас. Многи су примери, рецимо данас ако гледате History канал испада да је западна Европа директни наследник Римског царства, а то реално нема везе са чињеницама јер су западне римске провинције коначно нестале у V веку и постоји 500 година паузе до појаве Светог римског царства.
|
Све је урађено на превару. Католици су владали Цариградом 71 годину, поставили су свог “цара” који је исплаћивао огромне финансијске суме западу. Имали су деценије и деценије времена да однесу све вредности и богатства из разних делова царства. Када више није било шта да се узме, повукли су се и препустили турским хордама све територије.
Из те пљачке и пепела почињеног на истоку изникла је ренесанса на западу. И сада filioque питање добија посебан облик. Симболично је то питање да ли “из оца у сина” или “и из оца и из сина”. У нашој причи син је убио оца и зато то православно инсистирање на првенству оца толико иритира католичку цркву.
Често се прикрива чињеница да Византија није била држава, већ савез православних држава.Византија се често на картама приказује као један блок, умањујући на тај начин утицај Србије и Бугарске. Још је смешније када крене расправа о томе да ли је или није Цариград признао круну неког српског великаша. Након распада наслеђе Византије понеше Грци, Срби, Бугари и Руси, па чак можемо рећи то и за Турску. Савез православних држава је и данас врло опасна мисао.
Слаба је свест о томе у нашем народу да смо ми ти који носимо прави континуитет културе Византије, да смо војно помагали Цариград, да смо спасавали православне светиње и градили манастире Свете горе, да су се код наших краљева крили највећи православни мислиоци.Размислите шта све то значи за нас? Да се ствари тумаче на прави начин, више би држали до себе, своје вере и својег наслеђа.
Велики је проблем тај лажни историјски наратив. Чињенице нису спорне, али је тумачење спорно, а то тумачење је битан део националног идентитета. Само будала пушта да му децу образују непријатељи, наши уџбеници историје треба да се коригују. Увек се насмејем када гледам на History каналу како енглези ископавају парче римског зида у дворишту. Када гледате све те емисије помислио би човек да је Рим у Енглеској. Само на нашој територији је рођено 18 римских царева, али ми зато римску цркву из IV века затрпамо и изградимо аутопут преко ње.
Пуно је примера фалсификата, али је српском народу вероватно највише зла учињено због фалсификата Константинове даровнице. Католичка црква је насилним покрштавањем и мењањем историје вековима подривала српство у корист Хрвата.
Предугачак је овај текст па не можемо све обрадити. Али ево још један интересантан пример Краљице Катарине (1425-1478), ћерке Стефана Косаче и Јелене Балшић. На њеној надгробној плочи која је написана на латинском испада да је била католкиња, међутим постоји сведочење о оригиналној плочи која је била на том месту на ћирилици. У време турских освајања католичка црква је обновила гроб краљице, заменише стару ћириличну плочу и ставише нову на латинском језику. Стару узидаше у зид цркве.
Највећи камен спотицања у помирењу две цркве представља презир који је западна црква стекла због насилног наметања религије. Овај проблем је посебно велики на Балкану где се католичка црква 1000. година упиње да збрише и конвертује православце.
За време косовског боја, запад обећа помоћ и никад је не посла. То обећање, па затим условљавања пружања помоћи је техника коју смо видели много пута претходних векова. А можемо видети исти шаблон понашања и данас од стране Европске уније која је свакако наследник “Светог римског царства”.
Насилно покрштавање православаца територија Србије, Босне и Далмације је било нарочито изражено за време Турске окупације. Примера је много али поменући устанак Срба 1594. године. Тада је католичка црква формирала “Хришћанску лигу” за борбу против продора Турака у Европу. Преко својих мисионара у Србији обећају војну помоћ српском народу за ослобођење од Турака ако организују устанак.
Српски патријарх Јован (Кантул) и херцеговачки митрополит Висарион, ступају у преписку са Римом, Млецима и Аустријом. У свом одговору на вапајну молбу православних јерараха, папа Клемент Осми „отворено услови материјалну и војну помоћ побуњеним православцима, претходним одрицањем од источне шизме“ и признавањем врховне власти римског папе.
Под заставом са ликом Светог Саве, својом невеликом снагом устадоше на оружје Срби у Банату, Херцеговини, Метохији, Кучима, Скадру, и тако се увукоше у 12-годишњи аустријско-турски рат, чију ће највећу цену сами платити. Стравична одмазда Турака сручи се на Србе због савезништва са турским непријатељима. На крају Синан паша за казну спали мошти Св. Саве.
Притисак и покрштавање православаца наставиће се и следећим вековима током борбе Аустро-Угарске и Турске на нашим просторима, а српски народ ће за то платити највећу цену у животима и територијама. Турске казнене експедиције изазвале су серију мигрантских таласа Срба који су бежали са простора Санџака, Албаније, Косова и Македоније. Не бих да ширим превише причу о овоме, мислим да су многи упознати са овим дешавањима кроз роман Сеобе од Милоша Црњанског који је обавезна лектира у средњим школама.
За време II светског рата покрштавање православаца на територији Хрватске, Далмације, Босне и Војводине је било најинтезивније и веома добро документовано од стране NDH.Усташки поглавници су и говорили о томе да треба “трећину покрстити, трећину побити и трећину отерати”. Постоје процене да је око 1400 свештеника католичке цркве учествовало директно у етничком чишћењу.
Закључак
На почетку поменух да је све више текстова који површно пореде црквене доктрине и онда долазе до закључка како је то све уствари исто. Цркве су места за речи и молитву, ако хоћете праве податке учите историју или идите на гробља. Не судите по речима, већ по делима.
Можда овај чланак помогне да се сетимо шта то јесмо, а шта то нисмо.