Прочитај ми чланак
Многи тврде да је Сребреница – „забрањена тема.“ Међутим, то уопште није тачно. О Сребреници можете да говорите и пишете колико желите и без икаквих ограничења, али под само једним условом: да не излазите из оквира строго контролисаног службеног наратива, који са чињеницама има врло мало везе.
У контексту оружаног сукоба у Босни и Херцеговини, између 1992. и 1995, постоје најмање две Сребренице. За једну сте сигурно чули зато што се налази у средишту поменутог службеног наратива на ту тему. То је пажљиво редигована прича о енклави од неколико десетина хиљада избеглица, под немилосрдном опсадом српских снага. Најзад, при крају рата, у јулу 1995, када се указала згодна прилика – и то је драматски врхунац те политички коректне приче – Војска Републике Српске је разоружану и незаштићену енклаву покорила и извршила геноцид над њеним беспомоћним становницима.
Поред бројних фактографских мана, везано за она три критична дана средином јула 1995. на које се односи, ова прича је и суштински варљива зато што се служи пропагандним патосом да заклони дешавања из предходне три године. У том периоду, адекватно наоружана и војно врло активна 28. дивизија Армије Босне и Херцеговине стационирана у Сребреници, под командом Насера Орића, за кога сте сигурно чули, немилосрдно је чистила српска села око Сребренице. По процени Холандског краљевског института за ратна истраживања у Извештају о Сребреници објављеном у априлу 2002. године, ти „крвави напади су доприносили растућој огорчености међу Србима.“ Холандски институт наставља:
„Жртвама су били резани гркљани, били су масакрирани вилама или спаљивани. Процењује се да је између 1,000 и 1,200 Срба побијено или умрло у овим нападима, док је њих око 3,000 било рањено. На крају је од првобитних 9,390 становника Срба на подручју Сребренице остало само њих 860, и то углавном у четири села Скелани, Црвица, Петрица и Лијешће.“
Као у контексту рата као целине, тако и током критичне недеље након што су српске снаге заузеле Сребреницу 11. јула 1995. суочавамо се опет са две паралелне Сребренице. Један, политички коректан исказ односи се на масовно погубљење заробљених војника Армије БиХ и на проблематичну правну квалификацију тога злочина као геноцида. То је тема о којој – као што смо на почетку напоменули – можете да говорите сасвим слободно и без икаквих ограничења, па вам се чак неће спочитавати ако ту причу зачините неким креативним детаљима, само под условом да је то на штету српске стране.
Али упоредо са овим стандардним наративом, постоји и један други, паралелан исказ који је, по суштини, много ближи чињеничном стању. Једанаестог јула, жене, деца, и остала нејач из сребреничке енклаве по нечијој мистериозној директиви окупили су се у бази УН у Поточарима – можда упућени тамо као мамац, у потајној нади да ће над њима Срби извршити покољ и задовољити Клинтонов услов Изетбеговићу за директно ступање Сједињених Држава у сукоб на бошњачкој страни. За то време, војноспособни мушкарци, припадници 28.дивизије Армије БиХ, њих 12,000 до 15,000, окупили су се у селу Шушњари и одатле, под оружјем, пошли су у пробој, преко српске територије, ка шездесет километара удаљеној Тузли. По војној доктрини, пробој преко противничке територије је најрискантнија војна операција, током које се унапред очекује наношење знатних губитака страни која тај маневар изводи.
Неко је у Сарајеву или катастрофално лоше владао војним вештинама или је – руковођен неком перверзном политичком логиком – своје људе намерно послао на кланицу, или „мясорубку“ како се то на руском каже.
У окршајима са српским војним снагама, које су свуда где је то било могуће на путу пробоја колоне постављале заседе, на шта су по међународним ратним прописима имале безусловно право, колона 28.дивизије је претрпела стравичне губитке. Прошле недеље, чули сте процену Бранка Лукића, првог адвоката генерала Младића, да је у пробоју погинуло око 6,000 бошњачких бораца. Ту цифру Лукић темељи на исказима преживелих, након што су се докопали Тузле и тамо дали изјаве муслиманским властима. Главни тадашњи амерички обавештајац у Сарајеву, а данас професор на Поморској академији у Мериленду, Џон Шиндлер, цени да је у пробоју погинуло око 5,000 муслиманских бораца, а да је стрељаних заробљеника било око 2,000.
Релативан однос ових цифара је врло битан. Војна колона под оружјем у пробоју, за разлику од ратних заробљеника, представља легитиман борбени циљ. Ви зато никада нисте чули да је ико са српске стране, у Хагу или у Сарајеву, био процесуиран зато што је пуцао у колону.
Па ипак… Колико год да је страдало у пробоју, погинуло би неупоредиво више да није било нашег данашњег госта, генерала Винка Пандуревића, команданта Зворничке бригаде Војске Републике Српске у време ових догађаја.
Усред пробоја и борби током којих је његова бригада претрпела тешке губитке, наш гост – уместо да употреби у пуној мери супериорну силу коју је имао на располагању, да противника дотуче или сасвим уништи – као што би можда поступио командант скоро сваке друге војске, у критичном тренутку, 16. јула, отворио је коридор кроз који је несметано пропустио војску противника. Сведочивши у сопствену одбрану на свом суђењу, он је то објаснио овако: „Било је неопходно отворити коридор да би се спасли животи.“
Да би се спасли животи, да, али важно је подвући да се то у првом реду односи на војнике противничке стране која, током предходне три године, није штедела животе цивила из народа којем припада генерал Пандуревић, а његових војника још мање. За овај витешки гест Хашки трибунал је генерала Пандуревића наградио осудом на тринаест година робије. Генерал је пре само неколико месеци пуштен на слободу.
Нестандардни поступак генерала Пандуревића према непријатељу, у јеку борбе, несумњиво представља високо морални чин који служи на част њему и српској војсци. Али размотримо то још из једног другог угла. Пре свега у правном, а затим и у политичком погледу, поступак генерала Пандуревића руши саме темеље тезе да је у Сребреници српска страна извршила геноцид. Геноцид је убијање свих припадника заштићене групе, без разлике. Да би себи обезбедио какав-такав основ за закључак о сребреничком геноциду, Хашки трибунал је самовољно преправио дефиницију деликта тако да се само у Сребреници односи искључиво на војноспособне мушкарце, дакле један мањи део групе као целине. Генерал Пандуревић је својим поступком оборио и ту крњу и непоштено исконструисану дефиницију деликта када је 16. јула 1995. својом хуманом интервенцијом спасао животе неколико хиљада непријатељских бораца, који су припадали управо тој под-групи.
Сада је јасно зашто је Хашки трибунал морао да га осуди на дуготрајну робију, мада је ипак био принуђен да тачку о „геноциду“ избаци из његове пресуде. Генерала су на дуже време, и под ма каквим изговором, морали да склоне. Он је исувише незгодан сведок о томе шта се стварно догодило у Сребреници.
СНИМАК ЕМИСИЈЕ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ НА:
