Добро, да ли онда само православни имају „монопол“ над хришћанством, или ће се само православни спасити? Да овде није реч о једном ограниченом, ускогрудом, дискриминаторском, егоцентричном и искључивом гледишту?

Ако компаративно посматрамо ствари, између секташа који тврде да ће се само они спасити и екумениста који говоре да ће се сви спасити, управо је православни став уравнотежен и стабилан, онда када каже да се неће сви православни спасити и да неће сви остали бити осуђени. Црква не оставља спасење душе људском резону, већ тајанственим судовима Божијим.

У другом реду, не православан човек, већ Господ Христос има кормило Хришћанства. Дакле, Господ Христос није негде на небу, одакле је оставио вођење хришћанства у руке папи, или Лутеру, јеховистима, мормонима или екуменистима из ССЦ. Господ Христос је међу нама, Он је овде у свету, од самог стварања до апокалипсе, Он је живо Тело у Тајнама Цркве.

Оно што екуменизам не жели да покаже свету, јесу крајње врлине Хришћанства: да оно није људско, да није партија или фондација, или да је нечија својина. Хришћанство, утемељено од Господа Христа није некаква борба људи са људима, већ је оно позив на живот, оно је васкрс, обнова изнутра, то је једна борба човека са сопственим страстима да „буде“ или да „не буде“ у Христу, оно је поновно рођење обновљеног човека у благодати Духа Светога.

Ваистину, у Хришћанству постоји један „монопол“, међутим, он није човечији, већ је то видљиво дело (чудо) благодети Божије, савршавано само и једино кроз праву веру. Тако, ЈЕДИНО у Православљу имамо светитеље са светим и нетљеним моштима, САМО у Православљу освештана вода (агијазма) се не квари и САМО И ЈЕДИНО православнима за Васкрс силази Благодатни огањ. Да ли је онда Православље „ускогрудо“, „фанатично“ или „искључиво“ ЗАТО ШТО ЈЕ Бог благоволео да чини таква чудеса само кроз њега?

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО: РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА: Шта је екуменизам? (1)
РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА: Шта је екуменизам? (2)
РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВЉА: Шта је екуменизам? (3)

Правоверно Хришћанство је јединствено, као многоцена ризница коју добијаш или је не добијаш, као свадбена хаљина (крштење) коју ћеш обући или је нећеш обући, оно је уље (добрих дела) којим ћеш обасјати кандило своје душе или га нећеш обасјати. Да ли је онда Црква крива зато што је Господ Христос утемељио само један пут, само једну истину, и једну једину веру, или ће само они који су крштени и причешћивани Господом Христом задобити спасење?

Када реч објаве постане страна, а глас смрти позива на живот, када је Јеванђеље преварено а речи светих апостола фалсификоване, онда више не можемо говорити о аутентичном Хришћанству, о истинитом Христу, не можемо више говорити о спасењу.

Као што поједини људи, за неки предмет од стакла кажу да је дијамант, када су потпуно наги, а верују да су обучени, када за воду кажу да је уље, када антихристу кажу Христос, онда сматрамо да ту није реч о ускогрудости или егоизму. Ваистину, говоримо истину када им се успротививши кажемо да су лаж свих лажи, јерес свих јереси, отпадништво свих отпадништава, а Господа Христа да именујемо животом, док антихриста смрћу.

Наравно, овај свет свагда види једини пут спасења у Христу, као пут „искључивости“, зато што тражи од човека праву веру и добра дела. Само пакао не врши „дискриминацију“, као једини који смешта јеретике поред содомиста и убица, заједно са паганима.

Толико времена колико древно Православље представља жртву, распињање, јединство са једном светом апостолском Црквом, побуну против греха и непомирење са духом овог времена, толико ово ново Православље представља промену древних правила, увођење нових учења у вери, преображај Хришћанства у многобројна хришћанства и једну свету Саборну Цркву у мноштво цркава, неисповедање истине, измирење са отпадништвом и отпадницима (апостатама) овог века. Увидевши све ово, са лакоћом можемо направити разлику између истине и лажи, светлости и таме, уског пута који води у Царство небеско и широког, универзалног „недискриминаторног“ пута који води у адске дубине.

Како би Васкрсао, Господ Христос је морао да умре распет од руку оних који Га очекиваше да му се поклоне и да Га признају. Да би био распет, Господ Христос је био издат од онога који Га је требао проповедати свету. Ако је Истина остала утамничена у име „права“, ако су хуманисти убили Сина Човечијег и Створитељ је био пљуван и шамаран од својих створења, то значи да је Православље у свом хришћанству најдрагоценије „безумље“, „побуна“, оно је практично извртање „нормалности“, „врлина“ и „вера“ овог света.

Зар својим изјавама нису антиекуменисти, фанатици, зар нису ултраправославни ти који се супростављају дијалогу, отварању вера, што су апсолутно нормалне вредности једног еманципованог друштва?

Ако изрази као што су анти-екуменисти и ултра-православни најпре означавају поштовање, чување и проповедање учења вере и уредби светих Отаца, одговор на питање је негативан. Православни се не противе дијалогу Православља са различитим култовима и религијама, већ се противе продаји вере и промени Православља.

Нажалост, наивни православни хришћани чују информације из иностранства, филтриране, измешане, неразумевајући баш понајбоље шта значе „плодови“ дијалога, „међупричешћивање“, „цхарта оецуменица“, на тај начин поимајући да је то „нешто добро“. Православни, напросто, не схватају да не могу имати реално и објективно поимање ове проблематике, зато што не могу учествовати на екуменистичким скуповима, дебатама и преговорима, нити им се показују званични документи које „представници“ потписују.

Исто као и у масонерији, структура екуменизма је пирамидална, тј. они у дну пирамиде немају појма какве одлуке доносе они са врха, они мајушни „знају“ само оно што им се каже. Ова манипулација је толико очигледна, за све време колико су држани у густој тами незнања и подстицани да „слушају“ и да се потчињавају, ма шта то значило.

Православни, као по обичају, не примећују да лавина ових скупова, симпозијума, верских мисија и дијалога постоји само у једном правцу, између „изабраних“ православних и екумениста, док се између православних екумениста и православних „традиционалиста“ не организује макар само једно предавање. Почиње да се осећа овај гнусан дух у коме „изабрани“ говори са трибине, док сви остали френетично аплаудирају изговореним изопаченостима и бесмислицама.

Ако се православни екуменисти хвале на сав глас новим идејама, спасилачким теологијама, нека онда са њима дођу у ареопаг, нека кажу онима који расправљају, да видимо да ли ће издржати патристичким аргументима, а не да нам саопштавају једним тешким, озбиљним, „званичним“ и немилосрдним тоном, како се иначе у пракси чини. Ово би, верујемо, било једно коректно и здраво понашање и држање у једном „еманципованом“ хришћанском друштву.

Видимо како се у редовима православних намерно одржава једна тајанствена и магловита атмосфера, ћутање са осећајем кривице, као за време комунизма, у коме нико није хтео да пише, да говори или да мисли „супротно“. Према томе, наша жеља је да позовемо православне екуменисте на дијалог са православнима, иначе нисмо далеко од најкрвавијег тоталитаризма религиозног „хришћанства“. Ако православни екуменисти желе да наставе, као и до сада, да управљају и воде стадо Цркве ка прогресу, еволуцији и променама, довешће до тога да ће се догодити велики расколи и узроковаће тешка отпадништва у Цркви.

Вера у Господа Христа се не уговара и преговара, већ се живи. Истина у Христу се не демонстрира, већ се исповеда. Љубав у Христу не води у грех и раздор.

Управо, измишљање појмова анти-екумениста и ултра-православан, а који се везује за оне који називају екуменизам јересју, само показује велику промену у менталитету и начину мишљења „прогресивног“ хришћанина. Промена у поимању, показује и промене у вредностима, односно, досадашњи нормалан став свих светитеља који су били за Православље, за одбрану Цркве и вере, постао је анти или ултра, док становишта оних који су издали Православље или оних наивних постала су нормална, коректна и „православна“.

У Православљу, последњу реч свагда имају светитељи, они који су аутентични обрасци вере и љубави према Господу Христу. Шта они кажу о екуменизму?

Учења светитеља су саборна, сви су подједнако сагласни и саопштавају исте догме вере. У времена када су прогони и страдања, Црква свагда ради одбране свог правоверног стада уздиже и задужује достојне и одлучне јерархе који из корена одсецају сваку јерес и сејање раздора.

Позната су нам житија и чуда света Три Јерарха – светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоустог који су у ИВ веку водили тешку и непрестану борбу, за правилно поимање и чување истините апостолске вере, са нарочитим освртом на догму о светој Тројици, назначајнија Тајна хришћанске вере. Тако је њихово учење остало православно учење, од тог времена, до данас и за свагда.

Оног тренутка када је у XИ веку епископ Рима пао у јерес, а заједно са њиме читав запад, Црква је опет установила неустрашиве учитеље праве вере, нова три јерарха- свети Фотије Велики (+ 898), свети Марко Ефески (+ 1444) и свети Григорије Палама (+ 1362). У њихово време нико ко је био обучен и искусан у католичкој философији – од стране папе уздигнута на ранг теологије – нису успели да се успротиве њиховој вери и љубави, трпљењу и правом исповедању истините вере, “ И више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха“ (Јевр. 11, 25).

За овај век, век највећих обмана и отпадништва од вере, Црква је поставила нове стубове Православља, уздигла је ова три јерарха – светог Јована Шангајског и Санфранцинсканског (+ 1966), светог Нектарија Егинског (+ 1920) и светог владику Николаја Жичког и Свесрпског (+ 1956) – они који су са радошћу положили своје душе за словесне овце, који нису били поколебани људским страхом, не повлачећи се када је у питању реч истине и служећи вољи самога Христа. Сви ови беху неустрашиви и добро су изобличавали бесмисао земаљских унија и јереси у чијим се чељустима копрца екуменизам.

Ако већ сви светитељи исповедају да је екуменизам јерес у правом смислу речи, то значи да су сви данашњи јерарси и свештеници који су екуменисти да су уједно и јеретици и да требамо да избегавамо цркве у којима ови служе?

У свему што чинимо требамо да имамо писана дела светитеља која су права помоћ и поука ради испуњавања апостолских заповести: „да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени“ (Фил. 2, 2).

У Православљу, од суштинске је важности борба за очување јединства Цркве у правој вери. Ако бежећи од једне јереси, разарамо јединство Цркве, на том другом путу, циљ ђавољи би био постигнут: раскол и раздељивање Цркве.

Горе поменути свети јерарси у почетку нису одмах санкционисали неправилности, како се пре времена не би правила смутња, већ проливаху потоке суза и са кротошћу поучаваху и исправљаху, пре него што су устајали да из корена изваде осушене изданке. Светитељи су били први који су се заузимали против неканонске и јеретичке праксе, али никада нису чинили раскол у Цркви. Средњи пут спасења јесте онај пут који не води ни у равнодушност или спокојство и безбрижност, али нити у строго суђење и зилотизам.

Свето писмо учи да „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио“ (Тит. 3, 10-11).

Епископ или свештеник екумениста веома лако својим недуховним ставовима утиче на своју околину, те тако и остале сопственом слабошћу и неуредношћу повлачи у слабост.

Међутим, Свето писмо поучава најпре путу икономије, „по првоме и другоме саветовању“ онога који је привремено пао у слабост, а за његово поновно подизање и враћање истини од које је отпао. Само једна реч је довољна онима који су искрени да би се поново вратили на пут спасења.

Веома је лако уочити њихову грешку у Цркви, али пре што осудимо, упитајмо се шта смо учинили да би смо спречили ове грешке. Нико да нема права да одсече осушени изданак ако претходно није ништа учинио за његово оздрављење, да како не би постали подобни онима који су са добром ревношћу али без исправног расуђивања, о којима свети апостол каже: „Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму“ (Рим. 10, 2).

Фанатични зилотизам, иако се бори за праву веру, јесте исто тако опасан као и гажење истине.

„Удаљи се„, јесте пут акривије остављен тамо где икономија није успела, како не би опстала и како се не би озаконила слабост екумениста, као некакво начело. Удаљавање не значи бег, већ борбу.

Власт великих над мањима јесте дата као правило послушности свих према светим канонима Цркве. Они који су непослушни светим канонима и одлукама, себе лишавају ауторитета. Дакле, у Цркви за вернике и клир, епископ не може да одреди, односно да реши противно канонима. Из тог разлога прави православни хришћани не требају да беже из цркава где служе екуменисти, већ екуменисти треба да буду истерани из православних цркава.

Како се нико не би пре времена саблазнио и погрешио или учинио по сопственом расуђивању, показујемо границу која одваја икономију од акривије, саветовање од одвајања, трпљење од борбе, у случају јеретичког екуменизма: причешћивање јеретика из истог путира са православнима.

Када будете видели јеретике (католике, унијате, протестанте, монофизите) да се причешћују из православног путира[18], тад схватите да се тамо чини сва хула и отпадништво (апостасија).

Са великом су лакоћом јеретици опчинили многе тако што читају формуле православних молитава, а да при томе уопште не верују у њихов садржај, исто као што екуменисти репродукују цитате светих Отаца, али реално не примају њихов садржај и смисао.

Као пример, поред неког православног хришћанина, неки католик или протестант могу заједно да се помоле молитву „Оче наш“, чак и ако не верују у истог „оца“, јер да заиста верују, они би одбацили њихове јереси и пришли би крштењу Православне Цркве. Међутим, постављени да заједно читају Символ вере Цркве, сигурно ће се сви јеретици повући назад, будући да „Говоре да знају Бога, а делима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело“ (Тит 1, 16), зато што се у овом кратком исповедању Символа вере показује не само форма већ и Христова суштина у светој Тројици.

Са великом су лакоћом јеретици опчинили многе тако што читају формуле православних молитава, а да при томе уопште не верују у њихов садржај, исто као што екуменисти репродукују цитате светих Отаца, али реално не примају њихов садржај и смисао.

Као пример, поред неког православног хришћанина, неки католик или протестант могу заједно да се помоле молитву „Оче наш“, чак и ако не верују у истог „оца“, јер да заиста верују, они би одбацили њихове јереси и пришли би крштењу Православне Цркве. Међутим, постављени да заједно читају Символ вере Цркве, сигурно ће се сви јеретици повући назад, будући да „Говоре да знају Бога, а делима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело“ (Тит 1, 16), зато што се у овом кратком исповедању Символа вере показује не само форма већ и Христова суштина у Пресветој Тројици.

Зато је екуменизам најперфиднија објава јереси, будући да чини добра дела у хришћанској форми, али у једном тотално другом духу, тражећи једно друго јединство, изопачено „причешћујући“ из православног путира оне који не исповедају Символ вере и не верују Христа вере православне.

Издаја јерараха и клирика екумениста јесте Јудина издаја, чинећи себе подобнима ономе који „сагреши што издаде крв невину“ (види Мт. 27, 4). Издаја јерараха и клирика екумениста јесте Јудина издаја у правом смислу речи, издај оног који је „даровао“ Господа Христа „религиознима“ оног времена: „Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрника“ (Мт. 26, 15). Они нису „миротворци„, већ они „кроз које долази саблазан“ (Мт. 18, 7) у Цркву, то су они за које Свето писмо сведочи: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 15- 16).

Зато заједничко причешћивање православних са јеретицима интерцомуниум јесте највиши ступањ пада и сметња и саблазан за почетак борбе за одбрану истините и праве вере у Цркви.

Нажалост, настојање православних екумениста да тамо исправе, потпада под поругу Спаситељу онда када буду „из љубави“ принели бисер причешћа јеретицима. Неће добити венце врлина и праведности, већ ће патити баш као они о којима свето Јеванђеље сведочи: „да их не погазе ногама својим, и окренувши не растргну вас“ (Мт. 7, 6).

ЈЕРОМОНАХ НИЛ АРКАШУ, ЈЕРОМОНАХ ВАРВАР МОРОЈАНУ

(Крај)

(Исток православни)

Ознаке: екуменизам, екуменизам и православље, православље, православна поука