Прочитај ми чланак
Репортер „Новости“ путовао земљом Немањића и истраживао тајне храмова на подручју Старог Раса. Што је надморска висина већа, то је више старих и опустелих српских кућа у колевци Србије.
Србија заборавља своју колевку, стари Рас, који на високим бреговима и под шумским сенкама чува древне тапије и сведочанства о старим Србима који су и много векова касније, у земљама изгнанства на Западу, називани Расцијанима, Рашанима и Рацима. Од Петрове цркве, прве српске епископије и саборишта над старим градом Расом (касније званим Шехер-Рас и Нови Пазар), све до Поморја оставили су Рашани белеге уклесане у камен споменика и црквица за које данас мало ко и зна.
Свет је седамдесетих био фасциниран тиме када му је приказана баштина немањићког Раса, Петрова црква, тврђава Стари Рас, манастири Сопоћани и Ђурђеви ступови.
Рас је тада муњевито стављен на листу Унескове културне баштине човечанства.
Међутим, он је у Србији већ извесно време занемарен, упозоравају стручњаци.
– Осамадесетих је постојао републички одбор за Рас у коме је било ангажовано мноштво научника, од академика до студената.
Радило се и истраживало све до деведестих, када је из свима познатих разлога дошло до застоја.
Међутим, после 2000, када се очекивао наставак истраживања, она су потпуно обустављена, као да неком не одговара да се помиње Рас и Немањићи.
Предмети који су пронађени завршили су у музејима и збиркама које нису доступне јавности.
Једино мали Музеј Рас у Новом Пазару излаже део те баштине.
Тако је и у години када обележавамо девет векова од рођења Стефана Немање – констатује Драгица Премовић Алексић.
Последњи становници заборављених српских села дуж пута од Новог Пазара према Сјеници користе монументалне надгробне споменике из доба Немањића за поплочавање каљавих путева који ни у 21. веку нису посути чак ни најпростијим туцаником. Зато је све мање Срба у Расу.
– Понавља се прича са Косова. Српске куће и имања се продају будзашто. Долази ново становништво које није заинтересовано за одржавање успомена на српски Рас – каже археолог Драгица Премовић Алексић, директорка Музеја Рас у Новом Пазару.
Она је један од ретких археолога који истражује и пописује најстарије српске споменике у Расу и повела нас је у обилазак друма кроз долину Људске реке, оивичене с једне стране Голијом, а с друге Пештером. Ту, на данашњу трасу пута Нови Пазар – Сјеница, у антици и средњем веку су се као притоке уливали живи каравански правци из Скадра, Дубровника и Босне.
Драгица Алексић Премовић показује нам брежуљке на висијама дуж пута које зна поименце и набраја тврђаве и насеља која су ту живела од преисторије до средњег века. Данас њихове остатке скривају шуме, али ни оне не могу да их заштите од дивљих копача са детекторима.
– Недавно су уништили још једно српско средњовековно гробље, поломили споменике и разбацали кости које су мирно почивале готово хиљаду година. Баштину уништавају и примитивци с много пара који грађевинским машинама просто прегазе локалитете. Ево овде је уништено налазиште из доба винчанске културе – показује научница на паркинг испред дречаве зградурине, једне од многих сличних које су нанизане километрима дуж пута од Новог Пазара.
Српска имања у равници крај реке углавном су распродана и на њима су трагови Раса пребрисани. Баштину поново чувају планинска села која таворе у беди и изолацији.
– Та заборављена и беспутна села се гасе. Можда ће кроз неколико стотина година неки археолози ископавати по Расу и прославити се открићем да је ту живео неки српски народ све до 21. века – иронична је Драгица Премовић Алексић.
Једно од места где се јасно види непрекидни низ белега од Немањића до данашњих дана су Штитари, некада велико село на јужним падинама Голије. Крај Штитарског потока и данас је видљив пут, за који је записано да је био крак Дубровачког друма који је водио у Дежевску долину, где су били дворови Немањића. Штитарци су 1941. одбили албанско-муслиманске балисте који су палили српска подголијска села. Данас село Штитари има само неколико десетина становника у поодмаклим годинама.
На локалном гробљу, где се завршава макадамски пут, затекли смо неколико младих људи који су палили свеће крај модерног црног мермерног споемника. Неколико метара од њега бели се споменик из 30-их годна прошлог века веома налик на средњовековна обележја из доба Немањића. Недалеко су и стари масивни крстови из 18. века, исти као обележја крај древне Петрове цркве. У оближњем шумарку нижу се као времеплов белези од 17. до 13. века.
– Обавестила сам црквене власти да би требало да се ограде и да се уреди овај простор јер је реч о веома старој српској некрополи – каже Премовић Алексићева, скидајући нежно маховину с крстова, лица и украса уклесаних у камен.
– Ми смо с оно мало пара које је држава дала истраживали и чистили ове невероватне споменике, али растиње их је поново покрило. На неким споменицима још су читљиви записи. Велика је штета што Србија није свесна тих порука које су читљиве и данас.
Научница нам објашњава да и старо и ново гробље прате најдревнију словенску традицију да се покојници сахрањују око врха брега где је најсветије место.
– Овде је то Храм Светог Николе, једна од десетина сличних цркава подигнутих после обнове Пећке патријаршије у 17. веку. То је била наша мала ренесанса изведена у најтежим условима. Споља гледано, то су мале камене грађевине, али о вештини и љубави уложеној у њих говори лепота украса какве су раскошне аркаде на овој цркви, које би пристајале и владарској задужбини и живопис – прича Драгица Премовић Алексић, док настављамо пешачење ка заборављеној светињи на једном од оближњих шумовитих брегова.
После мучног провлачења кроз честар избили смо на врх с кога пуца поглед на околину. Свуда уоколо леже чудни древни споменици и остаци зидина, а на централном месту још увек усправан стајао је глатко отесани стуб часне трпезе.
– Ово су остаци веома старе цркве и гробље из 12. или 13. века. Споменици су различити, од најстаријих положених плоча, преко „слемењака“ који личне на кров на две воде, до усправних крстова и плоча с урезаним ликовима. Нажалост, дивљи копачи су пронашли и ово место и оставили хаос за собом – огорчена је Премовић Алексићева.
У долину смо се спуштали путем који је код првих сеоских кућа био поплочан старим надгробним плочама.
– Људи не знају шта раде, али није им ни замерити, јер је овде веома тешко живети. Стари споменици су и раније коришћени као грађевински материјал – каже наша саговорница, загледајући да ли је на масивној плочи остао неки запис.
Она подсећа на стару легенду да су Турци, после обнове Пећке патријаршије, дозволили градњу цркава под условом да се подигну на неприступачном месту, да буду мале и да се сазидају за дан и ноћ.
– Зато су, по легенди, као грађевински материјал коришћени надгробни споменици из немањићке епохе. То је нарочито уочљиво у Цркви Светог Димитрија у Јаначком пољу. Међутим, баш то узидавање старих споменика омогућило је да та сведочанства о континуитету Срба у Расу остану очувана до данашњих дана – каже Драгица Премовић Алексић.
Мале димензије храмова из 17. века и минијатурна врата на укопаним црквицама скривају невероватно богатство унутрашње лепоте живописа и украса. У Цркви Светог Димитрија између припрате и наоса подигнут је зидић кроз чија лучна врата зрак светла пада на филигрански уклесан крст на поду у чијим су крацима симболи свевидећег божјег ока и други које је тешко дешифровати.
Пут рашке баштине одвео нас је из речне долине под саму стреху стреху пештерске висоравни, на око 1.200 метара надморске висине. Уз макадамски пут у нижем делу подигнуте су нове куће искићене сателитским антенама испред којих су возила страних регистрација. Што је надморска висина већа, више је и старих, опустелих српских кућа.
– У последњем српском селу Живалићи, испод саме Пештерске висоравни, живе су, ваљда, још само две куће. Ту се на највишој коти налази веома мала црква – Светог Лазара. Према запису на цркви, изграђена је и живописана двадестих година 17. века. До ње води друм насут туцаником који се аутомобилом иде брзином пешака – објашњава наша саговорница.
Ипак, још увек неко долази у мали храм чије зидове красе мноштво ликова светитеља, обавезних светих ратника Ђорђа и Димитрија, цара Константина и царице Јелене, док из олтара као живе гледају тамне, дубоке и тужне очи Богородице. Са плафона нас посматра лик Исуса потамнео од старости. На царским дверима окачени су извезени пешкири и плетене вунене чарапе које је неко из захвалности оставио.
– Добро је док још има неког да дође и обиђе рашку баштину. Заборав је опаснији од свега. Док се сећамо, дотле ћемо и трајати – каже Драгица Премовић Алексић.
(Вечерње новости)
