Прочитај ми чланакСагласно потписаном плану, у савезној држави Русије и Белорусије од 1. априла 2021. важио би јединствени порески систем, заједничка царинска и енергетска политика
Белорусија је спремна на јачање дипломатских односа са САД”, изјавио је пре неколико дана Александар Лукашенко, председник ове бивше совјетске републике, а приликом сусрета са замеником америчког државног секретара Дејвидом Хилом у Минску. Подсетимо, пуни дипломатски односи две земље прекинути су још 2008. и од тада се контакти одржавају на нивоу отправника послова.
foto: RIA
Ваља поменути да је Лукашенко наведену изјаву дао у тренутку када су светским медијима почеле да колају спекулације о томе како се на истоку Европе спрема значајна политичка промена. Тачније, стварање новог Совјетског Савеза са руским председником Владимиром Путином на челу. Наравно, није реч о потпуној реинкарнацији некадашње велике државе нестале 1991, али је карактеристично да као главни партнери у евентуалној обновљеној заједници, поред Русије, фигурирају Белорусија и – Украјина.
Медијска прича о „повратку у СССР” упориште је нашла у недавном заједничком саопштењу председника влада Белорусије и Русије Сергеја Румаса и Дмитрија Медведева издатом почетком септембра, а у којем се наводи да су поменута двојица парафирали „програм развоја економских интеграција у оквирима савезне државе и усагласили редослед послова које би тим поводом требало обавити”. У истој информацији се додаје да ће коначни план почетком децембра представити лично Лукашенко и Путин.
Како пише московски лист „Комерсант” чији новинари су имали увид у садржај усаглашеног документа, степен сарадње Белорусије и Русије био би значајно виши од оног који тренутно постоји међу државама чланицама Европске уније. „Фактички, реч је о нивоу економске сарадње који дефинитивно води ка стварању конфедералне заједнице”, закључују аутори информације.
„Сагласно потписаном плану, у савезној држави Русије и Белорусије од 1. априла 2021. важио би јединствени порески систем, заједничка царинска и енергетска политика, а предвиђено је и формирање јединственог регулатора за тржиште гаса, нафте, нафтних производа и електроенергије”, наводи „Комерсант”.
Као што се и очекивало, на адресу листа одмах су почели да стижу демантији. Према речима представника за штампу шефа белоруске државе, очување независности апсолутни је приоритет бивше совјетске републике и ту никаквих компромиса не може да буде. Ипак, нема сумње да потписи Румаса и Медведева својом посебном специфичном тежином указују на процес који би могао из корена да промени физиономију истока Европе.
Да ли је заиста на помолу највеће „препакивање држава” од времена распада Совјетског Савеза, и шта би могло да уследи на његовим некадашњим просторима, али и на ширем глобалном плану, за сада је на терену спекулација. Посебну арому свему даје уплитање Украјине у ову причу. Гледано са стране, могло би се рећи да, ако је пристајање Минска на евентуално нову унију са Москвом природна ствар, у случају Кијева, оваква одлука пре личи на – предају. Насилном променом власти током „наранџасте револуције” (2004-2005) Украјина је увучена у хаос који траје и данас. Сарадња са Москвом чини се у садашњим околностима као једино рационално решење и могућност повратка миру.
Након пролећног доласка на власт Володимира Зеленског ратоборни тонови на релацији са великим суседом су видно ублажени, дошло је до размене немале групе ратних заробљеника, а лоше вести са ратишта у Донбасу у извесној мери су утихнуле. Ипак, никаквог знака о могућем скором достизању конкретног договора за побуњену област, једноставно, нема. Штавише, приметно хладан однос Москве према овом проблему остаје и даље.
Према мишљењу многих, осим евентуалног уласка у нову унију са Русијом, Украјина баш и нема много других опција. Поготово уколико жели да задржи територијалну целовитост. Маневарски простор сужен јој је и деловањем других комшија, посебно Пољске која само чека прилику да приграби парче земље некадашњег идеолошког савезника. Своју рачуницу свакако би нашла и Белорусија, можда Румунија, Чешка…
Намера Пољске да у својим границама угости што је могуће више америчких војника чини украјински простор посебно рањивим. Тога су свесни и у Кијеву, али повратак у савез са Русијом, какав год исти био, тешко да би себи дозволио ико из овдашњих политичких структура. Наиме, лако је могуће да би таква одлука изазвала нови грађански рат ширих димензија од оног у Донбасу.
Да ли ће „Повратак у СССР” остати само као песма ливерпулских „Битлса” показаће блиска будућност. Оно што свакако треба очекивати су корените промене на релацији Москва–Минск–Кијев. Па како се коме заломи.
