Прочитај ми чланакПрема мишљењу учених Срба, лоша страна Француза била је што су у прве редове, у смрт, гурали оне које су сматрали "нижим" од себе наводи се у књизи "Велики рат и мали човек: сведочења српских војника", чији одломак објављујемо.
Ово се првенствено односи на тамнопуте војнике из афричких колонија, а када је реч о њима, интересантни су први утисци српских војника, који никада раније нису видели црног човека.
Сви који су оставили сведочанства о том првом сусрету, записали су да је њихово прво осећање био страх. Један војник је забележио како је на њега оставила снажан утисак њихова боја коже, као и да није могао да схвати како је кожа могла да буде тако црна. У покушају да опише праву нијансу, српски војник и сељак, знајући само да је трешња црница из његове баште била тако тамна, упоредио је боју њихове коже са овим воћем.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Један други војник, који је био упућен у Бизерту на опоравак, са човеком тамне коже први пут се сусрео на броду. Пошто је први пут путовао бродом, желео је да види котларницу или, као што је сам записао, „шта лађу гони“. Закорачивши у просторију, угледао је црнца голог до појаса како убацује угаљ у котао. Његова појава и једно „Но-о-о!“ које је изустио у знак упозорења толико су уплашили српског војника да је брзо истрчао из котларнице.
Вероватно најзанимљивији опис првог сусрета са војницима из Африке оставио је каплар Јеротије Павловић, забележивши комичну ситуацију о томе како је његов пријатељ из рова и сељачки син Јокса доживео „црног човека“:
– Јеротије, ајде ‘вамо брзо. Брзо! Да видиш… Види, Јеротије, брате слатки – показује јединицу француске армије што у пуној ратној опреми маршује друмом… Како ли постадоше овако црни?
– Такви се родили.
– Где се родили?
– Па тамо, у тој Африци.
– И они дошли да нам помогну?
– Дошли.
– Јој, ал’ ће Бугари да се препадну кад их виде!
– Да знаш да хоће.
Француски војник примети да их гледамо и о њима причамо, устаде и пође ка нама.
– Ево га! Иде право овамо – успаничи се Јокса.
– Нека. Само ти стој и ћути. Ја ћу да причам.
Кад приђе, војник салутира и осмехну се:
– Бон жур.
– Жур и теби.
Стоји. Гледа нас. Ћутимо и осмехујемо се: ми њему, он нама. Извадим табакеру и понудим цигаретом. Прихвати.
– Ж суи Серб – набадам француски, а онда прстом показујем у његове груди.
– Ж суи Мороко […]
– Комансава? – охрабрио се и Јокса.
– Бјен, бјен – смеје се војник.
– Боже, Јеротије, да ли се он сад не чуди што смо ми овако бели?
– Сигурно да се чуди. Колико ми црне људе нисмо виђали, ваљда ни они нису беле. Рат нас саставио да се разгледамо. Видиш како се смеје. Исто као ми. И они тамо што су засели, и они седе као ми. Све исто, само они црни, а ми бели.
Овај опис вредно је сведочанство о првом сусрету са војницима из Африке и верно приказује карактер просечног српског војника, који је необразован и лаковеран и тамнопутом војнику прилази са предрасудама, али без ниподаштавања или расизма који су били својственији савезничким војницима са Запада. И сам аутор овог дневника на крају констатује да су сви људи исти, које год вере или боје коже били. У лику Јоксе може се препознати просечан српски војник, који је у бити био веселе природе и лако је ступао у комуникацију са другим војницима, чак и када није довољно добро познавао друге језике. Први сусрет са овим француским трупама у Јокси је пробудио страх, док је покушавао да наслути какав ће утисак ови војници оставити на непријатеља.
Управо зато што је страх био главно осећање које их је прожимало, српски војници почели су да бележе гласине које су кружиле о њиховим тамнопутим колегама. Најпопуларније су засигурно биле оне да су црнци људождери. Један војник је записао како су тамнопути војници најчешће убијали Бугаре и то тако што су их обезглављивали, док су главе стављали у торбе. Иако није лично присуствовао неком таквом догађају, из „сигурног извора“ је чуо да су Сенегалци потом „пили мозак“ својих противника. Један други војник осврнуо се на догађај у селу Конопиште, чији су мештани наводно видели једног војника црнца који Бугарима сече уши, а да је ниску ушију носио око врата. Официр који је забележио ову причу македонских сељака, није искључио могућност њене веродостојности. Осим честог поређења са канибалима, у дневницима су војници из афричких колонија окарактерисани као „снажни“, „издржљиви“, „храбри“ и „неустрашиви ратници“, које су Срби ценили због њихове храбрости и ратних способности.
