“Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода. Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише… под Голеш планином. А клетва гласи: ‘Рђом кап’о док му је кољена!’ А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.”

Ове речи о Видовдану и Косову завештао нам је на молитвену памјат свети владика Николај, који је уснуо у Господу 18. марта 1956. године. Оставио нам је свети владика и томове душеполезних књига од којих је “Охридски пролог” можда једно од најпознатијих дела, за које преподобни Ава Јустин каже, парафразирам, да духовно руковођени истим, нећемо залутати!

Шездесет седам година касније, у исти дан 18. марта, уместо Мурата и синова му Јакуба и Бајазита, кавгаџија из дома белога, преко својих немоћно дрских галско-германских евет-ефендија, чак и не изазива на мегдан већ пред наше српско поколење и косовско-лазаревску свенародну савест октроише противправни запис. Не дао Бог да после састанка у Охриду епилог може бити тај да, не само што можемо залутати – већ будемо и трајно изгубљени…

Иако је данас без благоверног и Христољубивог државног пастиреначелника српскога Израиља овде на земљи онаквог какав је био преподобни Лазар, род наш има на небу и у небеској Србији светог Саву, светог Симеона, уз светог и блаженог мученика Лазара и најдивније просијавше мученике и светитеље, а међу њима светог владику Николаја свесрпског и свеправославног, у чији се дан земне кончине после 67 година надвијају, овог пута не са истока већ са запада, тамни и тмурни облаци над најсветијим српским Олтаром и остатком наше Отаџбине.

Коленоприклоњено им се помолимо да од Христа Господа нашег узмоле да лик цара Лазара и у будућим вековима сија, те нам пут за Царство Божије показује, да на источнику живе воде народ српски остане, да зрно соли које је на вечери својој Цар Лазар затражио, ове новопретеће силне буре неће расолити, но ће кроз векове исто остати.

Ђорђе Крстић, Обретење главе кнеза Лазара, 1905, Народни музеј у Београду

Сетимо се речи блаженопочившег митрополита Амфилохија:

„Шта значи подијелити Косово? То значи подијелити ћивот Светога краља Дечанскога, распарчати краља Дечанскога и његове Свете мошти. То значи дијелити мошти Светих архиепископа пећких и светиње које сијају овдје кроз вијекове и сијаће до краја свијета и вијека.

Има и оних који би хтјели да ставе Косово, Косовску гробницу, Косовски завјет на референдум. Ставити на референдум главу Лазареву може само неко ко нема разума, памети, знања, мудрости јер Косово је глава Лазарева а његово тијело је у Раваници а овај други дио Србије то је тијело Лазарево.

Одрећи се главе Лазареве то значи остати безглав, одрећи се самога себе и свога бића и свога звања историјског, одрећи се грађења своје будућности на том крајеугаоном камену- Христу Богу распетоме и васкрсломе”, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије и закључио да се “одрећи тога и стављати на референдум или дијелити, може само онај који се враћа султану Мурату и који покушава да на његовом насиљу гради и своју и будућност других народа који живе на овим просторима по Божјем знамењу.” 

Крајем децембра 2020. епископ Бачки, преосвећени Иринеј, изјавио је:

“Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје.

Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо.

Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије –погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље.” (овде)

Епископ крушевачки, преосвећени Давид, додаје:

“Чујмо како нас наше Свето Предање и наша историја силогистички уче:

Све заветно у Срба непролазно је и од истинске користи за будућност Српског народа.

Косовски завет и Царство Божије нису пролазне вредности и зато су оба од користи Србији, и у садашњости и у будућности.

Према томе, све заветно у Срба је од непролазне вредности, и може бити на корист српској будућности.”

Нашим владикама, због ових надахнутих, у истини изговорених и охрабрујућих речи, целивам деснице, тим пре што ћу са још већим страхом и трепетом на Видовдан ове године, без срама и стида моћи да целивам и икону и појем тропар светом и блаженом Лазару, мученику косовском:

“Заволео си лепоту славе Божје, међу земнима Њему си угодио, и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре!”

Кад ми се душа одвоји од тела и одем Богу на истину, моћи ћу да станем пред Немању – Светог Симеона, сина му Светог Саву, краљеве Милутина и Стефана Дечанског, пред Цара Душана, цара Лазара, старог Југ Богдана и деветорицу браће Југовића, пред Орловића Павла, Милоша Обилића, Влатка Вуковића Косачу и све српске јунаке и мученике који су нас Косовом заветовали, као и пред наше Христољубиве претке:

– да у овом судбоносном часу нисам погнуо главу и окренуо им леђа, те иако нисам у рукама држао њихов мученички мач вере, исповедања и истрајности у жртви Христу Васкрсломе, којим су нас у небески народ уздигли;

– особито после обзнањеног садржаја тзв. споразума тек неколико недеља после 20. јануара о. г., у коме у 11 тачака кулминира предосећај одмазде и отимање српског Косова и Метохије у дипломатским рукавицама;

– моја савест није утихнула и занемела, већ инспирисаним благодатним силама које су провејавале и још увек у непрекидном континуитету, било живом или писаном речи проповеда непоколебиви светолазаревски и косовски дух једномислија међу нашим, у Царству Небеском већ светошћу овенчаним владикама, блаженопочившим, те живим архијерејима, истим мачем истине и исповедања освештаног заједништва;

– пред Христом сведочећи њихову Христољубиву и човекољубиву жртву, слободно и без бојазни иступио у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје, коју сам спреман за Христа Бога, слатко Православље и наше српство да поднесем са радошћу и драговољно!

Отац Мирољуб испред споменика свог прадеде, протојереја-ставрофора Онуфрија Поповића, који је мученички пострадао од Бугара на Светог Николу 1915. године у Манастиришту код Власотинца, зато што је и по цену живота одбио да изда своју Српску Православну Цркву, Краља и Отаџбину за време окупације.

Пастирско песнички вапај епископа зворничко тузланског, преосвећеног Фотија ме/нас на то још више обавезује:

“А они који се
најумнијим главама зову,
САНУ, Матица
– покривена лица,
нема их много,
некуд ли беже,
мој Кнеже,
осташе само Обилићи нови,
има и Вуковића
преко Дрине,
не бој се, мој Србине,
и Његошева Црна Гора ту је,
она за Крст Часни
увек ратује,
као и Српска дијаспора,
коју прогна петокрака
али је
Косово и Метохија врати,
јер ваља свима ако треба
– за Косово главу дати” (овде)

Пред Господом Христом, светим Савом, светим и блаженим Лазаром, мучеником косовским, Небеском Србијом и пред својом савешћу стојим и остајем одан, као и нашој мајци Српској Православној Цркви и њеним архијерејима, својој светосавској и светолазаревској Отаџбини.

Истовремено изражавам искрену зебњу и пољуљано поверењe у челнике Републике Србије, особито од пре неколико месеци, када је после надахнутог говора Његове Светости испред храма Светог Саве, већ сутрадан председник јавно изјавио да се не слаже ни са чим о чему је наш духовни етнарх говорио. Том приликом је изјавио “да његов отац јесте присуствовао синоћњем молебану, који је служио патријарх СПЦ Порфирије, наводећи да он лично не би присуствовао томе, нити се слаже са оним што је тамо изречено.” (овде)

Потом су следила обећања и изјаве са свих државних инстанци да параде неће бити. Већ после пар дана смо са сузама у очима и болом у срцу и души гледали Богу мрске и светогрдне иступе провокативно неморалног изругивања светиња испред цркве светог Марка у Београду, у којој поред светих моћи у антиминсу на Часном Престолу почивају такође земни остаци силног српског цара, српског краља и краљице, зверски убијених на почетку ХХ века и једног блаженопочившег српског патријарха који је службу вршио у времена тешка, иако непрестано куђен и осуђиван, дуготрпљењем носио и изнео на Голготу поверени му крст патријарха и етнарха српског.

Ако те заборавим распето, мученичко и окупирано Косово и Метохијо, Јерусалиме мој, нека ме заборави десница моја!

Архимандрит Теофил: Сви смо ми рођeни у Мeтохији и на Косову! https://t.co/s08NbgX3pX

— СРБИН инфо (@srbininfo) March 18, 2023

Извор: stanjestvari.com

Ознаке: Видовдан, КИМ, свети Владика Николај, СПЦ