Pročitaj mi članak

Protojerej Andrej Tkačov: Božićni post – dve lepte od duše i tela

0

Post nam je potreban upravo da bismo se uz pomoć Božiju relativno doveli u red, da bismo očistili oko uma. Dvojak je post – duševni i telesni – kakav je i sam čovek

Počinje Božićni post. Namera osvećuje delo. Kakva je korist od promene trpeze od mesne na posnu, ili od drugih stvari, ako nije Hristos u centru namera? Evo, apostol Pavle kaže: „Da li jedete, ili pijete, ili nešto drugo činite, sve činite u slavu Božiju“ (1 Kor. 10, 31). Parafraziramo, ne grešeći, Pavlove reči: „Ako ne jedete, ako ne pijete, ili ako se nečega dobrovoljno lišavate, uzdržavajte se u slavu Božiju.“

Hrana nas ne približava Bogu i ne udaljava nas od Njega, ali nas namera približava, i spoljašnje delo dobija unutrašnju snagu od toga Kome je delo posvećeno. Dakle, nameravajući da postimo, posvetimo koliko možemo, uzdržanje Onome Ko je rođen od Djeve u pećini nedaleko od Vitlejema. Uz takvo posvećivanje ni najskromnije uzdržanje neće ostati bez ploda, a uz lažne ciljeve će i veliko isposništvo biti ili štetno, ili beskorisno. Na Zapadu se post uoči Božića tako i zove – Advent, što znači „posvećen dolasku“. Zato je malo govoriti ljudima: „Nemojte jesti meso. Nemojte piti mleko.“ Treba govoriti: „Pripremajte se za doček Hrista. Probudite pomisli i idite u susret Gospodu. Imajte na umu zbog Koga pojednostavljujete život i vežbate se u skromnosti.“

***

Priča se, kad se u Rimu gradila crkva svetog Petra, isto pitanje je postavljeno dvojici različitih ljudi koji su nosili kamen za građevinu. „Šta radite?“ – upitali su ih. „Ja sam se, – kaže jedan, – pogodio da nosim kamenje da bih prehranio porodicu.“ „A ja, – reče drugi, – gradim hram u čast apostola Petra.“ Očigledno je da su pored jednakog napora mišića i iste plate, obavljali potpuno različit posao. I ako neki hram stoji vekovima, to je zahvaljujući radnicima druge, a nipošto ne prve vrste. Hajde da i mi vidimo kakve su nam namere.

***

– Šta radiš, doktore? – Preko bolesnika učim da služim Hristu i olakšavam ljudske patnje.

– Šta radiš, učitelju? – Otkrivam deci vrata u svet znanja da bi im bilo zanimljivo da žive i da bi kasnije mogla biti od koristi.

– A šta ti radiš, isposniče? – Sećam se Gospoda i želim da Ga dočekam s celom Crkvom u dane Božića.

– A možda prosto želiš da smršaš, da popraviš zdravlje? – Ne. To nisu dani gladovanja. To je žrtva – koliko ko može. To su i moje dve lepte, od duše i od tela.

***

Čovek je nezaštićen, kao udovica, ali i on treba da prinosi žrtvu. Lepte koje se prinose treba da budu upravo dve, kao i što su bila i dva dinara koje je Dobri Samarjanin dao vlasniku gostionice (v. Lk. 10, 35). U priči su dva dinara – Stari i Novi Zavet iz kojih čovek može da crpi i da leči pretučenog čoveka (Adama) u gostionici (Crkvi) dok se Gospod ne vrati. A dve lepte u udovičinoj žrtvi su znak naše dvojnosti. Po leptu na žrtvu treba prineti i od duše, i od tela, i od unutrašnjeg skrivenog čoveka, i od spoljašnjeg. Od tela – uzdržavanje u hrani. Od duše – gladovanje očiju, mirovanje jezika, zatvoreni sluh. Druga lepta je čak važnija od prve. Vremena su informaciona. I ko ne jede kobasicu, ali podmeće glavu, bilo pod televizijski ili pod kompjuterski vetar, sumnjivo posti. Njemu će navedeni vetrovi „produvati glavu“ dok ne dobije duhovni meningitis i dok mu ne bude potrebna hospitalizacija. Ali, potrebna nam je sloboda, pre svega – unutrašnja, potrebna nam je lakoća pomisli i čistota namera. Prozore kuće duše treba zatvarati tako da se ne čuju povici i buka vavilonskih ulica.

***

Hristovo Rođenje je pripremano u toku cele unutrašnje istorije Izrailja i cele spoljašnje istorije sveta. Zajednička pravednost Avramove dece je učinila da postane moguće, prvo – rođenje Djeve-Majke, a zatim od Nje – Novog Adama. Ali i spoljašnji svet je, ne razmišljajući o tome, bio uvučen u veliki posao. Tako je Avgustov popis primorao Mariju i Josifa da krenu u Vitlejem, kako bi se ispunilo drevno Mihejevo proročanstvo: „A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među hiljadama Judinim, iz tebe će Mi izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena“ (Mih. 5, 2). Dakle, i svemogući ćesar, obogotvoren zbog ropskog ulizivanja, služio je Hristovom cilju, ni sam to ne shvatajući. Treba misliti da je i danas, i do svršetka sveta, sve što se dešava tajanstveno povezano s Gospodom Isusom i Njegovim Promislom. Samo mi, pomračenog razuma, cepamo sliku sveta, mrtvim stihijama pripisujemo vlast i slobodu delovanja i ne primećujemo Božansko prisustvo. Kod taštog čoveka je i vera tašta. Kod lažljivog čoveka su lažne nade. Post nam je potreban upravo da bismo se uz pomoć Božiju relativno doveli u red, da bismo očistili oko uma. Dvojak je post – duševni i telesni – kakav je i sam čovek.

Teško je reći koliko će ljudi odvezivati unutrašnje čvoriće i voditi i tajnu borbu za veru. Po definiciji nema mnogo takvih ljudi. Ali, čak i prisustvo malog broj takvih ljudi čini istoriju živom i takvom da teži Bogu. Dakle, proverimo namere i – s Bogom!