Прочитај ми чланак
Што се боре мисли моје
Искуство ми ћутат вели
Бежте сада ви обоје
Нек ми срце говори…
Тамбурице су, најпре, удариле увод, да не кажемо: увертиру. Млади људи су поскакали око стола. Читава кафана, једна скадарлијска (да јој не правимо бесплатну рекламу) била је на ногама, пре два дана, око поноћи.
… Нек ми срце говори… Тражио се рефрен више или „бис“, како се то данас каже. Потом су се низале „Руже мале“, од којих је „Била једном ружа једна“. Она, која је цвала „Под прозором“, испод кога је, можда, виђена „Емина“…
И све је, то, тако, текло поред „Чађаве механе“, до „У рану зору“. У међувремену је „Крчмарица“, у конкретном случају – весели конобар точио вино. Призивале се „Ђувегије, где сте да сте“… Миловане су „Гараве и плаве“, да би сви на крају „Боловали од љубави“, призивајући чежњу додира, као некад.
Певало се, све до „Милкине куће на крају“, наздрављало до краја ноћи у којој су остале све Јане, Тамаре, Јелене, Фатиме које су за љубав и живот давале, чекајући жуте дуње – цариградске.
Али „Има дана“, каже песма коју је давно у Београду испевао чиновник пореске управе, припадник некадашње скадарлијске боемије, пријатељ тадашњих писаца, глумаца и келнера. Он је свој живот ставио у песму „Јер није знао шта да ради“. Може се закључити да је тада било – посла, па је могао да бира. Али је сасвим сигурно да је било песме, љубави и додира које данас замењују несрећне а потребне СМС поруке.
Време је наметнуло нова правила. И нове обичаје. Аутор песме „Има дана“ је – безимен. Песма је остала. Али, главу на пањ да ико од ових младих људи који дижу руке док јече тамбуре и прате их само у деловима песама, зна ко су аутори стихова који, после готово два века, затежу жице у срцима ововремених. И зашто су се, управо оне, толико дуго одржале.
– Не знам, мајке ми, песма ми се свиђа и музика је добра – стиже одговор момка из ове веселе дружине. – Мене, лично, ови стихови погађају. Ближи су ми.
А, песму с почетка, из које смо издвојили текст-строфу, писао је кнез Михаило Обреновић (1823-1868). Своју љубавну дилему између законите жене Јулије Хуњади, с којом је девет година био у браку и жарке жеље за Катарином, унуком стрица Јакова Обреновића, преточио је у стихове. Најлепше стихове балканског Хамлета, како су оценили тадашњи француски књижевни критичари. Како год да су је оценили, песму је прихватио „цео млади Београд“. Како некад, тако и сад. Ова песма подиже младе људе од столова.
– Зашто? Одговор је једноставан – каже Невена Кујунџић, музиколог. – Песма је настала у срцу аутора, касније је појачана писмом музике. На нашу срећу, и песма и музика су сачуване. С времена на време, музика је надограђивана, али је суштина да у стиховима нема лажи ни преваре. Зато ће трајати. Као што траје „Емина“ Алексе Шантића, „Рибарева кћи“ Аугуста Шеное, „Тамара“ Војислава Илића, „Руже мале“ Хајнриха Хајнеа… И друге песме које су наџивеле векове, упркос свим менама и променама, моди и политици. Суштина је да су једноставне, искрене, а пре свега животне. Има ли ичег драгоценијег од чињенице да је један кнез толико патио да је своју патњу морао да повери стиховима свога срца.
Наш саговорник, убрајајући ову песму међу староградске, варошке, као баштину ових простора, наводи и друге, које живе „без зачина модерних музичких култура“, набраја читав низ аутора који су нам оставили „богатство поезије у певању“.
БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА
У нашој поезији, али и у светској, била је и остала само „Ружа једна“, Милорада Ј. Митровића (1866 – 1907). Била и остала: „У мајке је кћерка била, као дан лепа, ко цвет чедна, па заволе једно момче, била једном ружа једна… Ал’ то момче лептир беше, и њу презре срца ледна, другој моми руку даде, била једном ружа једна“.
– Недостижна је лепота песме „Не лудуј Лело“ Милорада Петровића, у тренутку када је млади људи певају – наводи Кујунџићева. – Каква је чежња ововремене генерације док траже да донесе вино „Крчмарица“ Марка Нешића… Док сањају да и они, некад, као Јован Јовановић Змај чекају „Под прозором“ своју љубав, њену руку. Или, да, као некад Велимир Рајић у песми „На дан њеног венчања“, опросте у тренутку када се „руше сви лепи снови“ и витешки кажу:
„Проста ти била моја љубав жива“ („И срушише се лепи снови моји, јер главу твоју венац сад покрива, крај тебе други пред олтаром стоји, проста ти била моја љубав жива“).
Инспирација је до бола чиста. Љубав у којој се, искрено, уздиже, пати и страда. Као у песмама о рибаревој Јани, као у, пре готово два века насталој, причи о „Двоје младих“. Обе завршавају трагично. Ови стихови, до сржи истински, и после толико година у младим људима, ипак, буде емоције. А ја мислим: најлепше је да се жртвујеш за љубав. Она је чиста. И она све покреће.
Невена Кујунџић, уз разумевање да млади људи данас углавном мало читају „па зато и не знају ко су аутори песама које певају“, каже да је добро барем да неке стихове памте. Додаје да би вредело да барем један дан претражују стихове о љубави на које дижу руке и певају.
– То би их оплеменило – поручује. – Племенито је жртвовати се за љубав.
Културолог Милана Ђорђевић сматра да су одабране староградске песме, које су добиле епитет непролазне вредности, надахнуте простодушношћу и спонтаношћу.
– Оне су истински рукопис срца и зато су сачуване. И све што је истинско, сачуваће се. Јер, ко би могао да замери песми „На те мислим када зора сване“, која је често певана, можда, као и она кнеза Михаила „Што се боре мисли моје“. То је песма коју бисмо могли да назовемо „План за један дан љубави“. Отвара се зором, свитањем, а затвара зебњом… Овде се може говорити о потпуној посвећености: у песми – према жени која је његова „песма над песмама“. У другом смислу, посвећеност уопште, породици, пријатељима – потребна нам је насушно. Јер, ако мислите само на себе, пролазно је. И, кад прође, иза тога ништа не остаје.
ГРАЂАНСКО ПЕСНИШТВО НАРОДНОГ ДУХА
Староградске песме су важан сегмент музичке баштине Србије, али нажалост још недовољно истражен – каже Марија Думнић из Музиколошког института САНУ. – Овај музички жанр специфичан је по томе што има елементе уметничког стваралаштва: композиција у народном духу, а грађанско песништво.
(Вечерње новости)
