Pročitaj mi članakReći, kao što u večernjim satima u petak 13. septembra 2024. godine učini Aleksandar Vučić, da odluka da se proglasi okupacija dijela teritorije svoje države znači da time taj dio navodno priznajemo kao teritoriju druge države, je ne samo pravno neutemeljeno, contradictio in adjecto, pravna ludost, već je i pokvareno, neljudski. Istina, Vučić se, rekavši da: "Nismo doneli odluku o proglašenju okupacije Kosova i Metohije", odmah ogradio, navevši da je tako odlučeno "jer su pravni eksperti bili protiv toga".
Међутим, не рече Вучић јавности имена тих експерата па је веома упитно да ли је то истински разлог.
Како год, ова Вучићева тврдња је још један у низу доказа јадног, тачније речено болесног стања како Србије тако и васколиког српства.
Наиме, било да заиста међу Србима постоје правни експерти спремни да бране Вучићеву тврдњу с почетка овог текста зато што заиста мисле да је она правно и здраворазумски утемељена, или пак то чине зато што тако мисли вођа, а они у свему, па и у ономе у чему су експерти, мисле вођином а не својом главом, и једна и друга од тих могућности доказују колико смо ми Срби, наша интелигенција, а са њом и критична маса народа, пали. И то не само правно него и духовно и карактерно.
Сада ће народ, као и у свему другом до сада, да прихвати и ову вођину причу, иако је стварност сасвим другачија.
Наиме, бомбардовање СР Југославије 1999. године од стране НАТО-а било је флагрантни вид агресије и рата који је та војна алијанса водила против Југославије, што се завршило окупацијом Космета као дијела територије Републике Србије. Дакле, радило се и ради се о ратној окупацији, чији ратни карактер само појачава чињеница да је НАТО све то учинио без одобрења Савјета безбједности УН.
Таква окупација у међународном праву представља фактичко, а никако правно стање. Моментом такве окупације, како се истиче у међународно-правној науци, „окупациона територија не постаје саставни део територије окупатора, окупатор не стиче суверенитет над окупираном територијом, већ само врши временски ограничену власт“. Још за вријеме Првог свјетског рата савезничке силе (силе Антанте) су 18. новембра 1916. године издале Декларацију у којој су изјавиле да је „Опште и прихваћено начело савременог међународног права да ратна окупација која произлази из ратних операција, због свог неизвјесног и de facto карактера запосједања не значи пренос суверенитета над окупираном територијом и, досљедно томе, не укључује право располагања том територијом и у корист ма кога“.
У том погледу ништа се до данас, суштински гледано, није промијенило у међународном праву, јер оно није одступило од свега цитираног.
Због свега тога је ратна окупација само једно фактичко стање, усљед чега међународно право не спори народу и држави чија територија је окупирана право да се дигне на устанак и да оружаним путем протјера окупатора са своје територије, под условима прописаним у члану 42. Хашке конвенције о законима и обичајима сувоземног рата, од 1907. године.
Тај члан каже, и одговара стварном стању ствари на Косову и Метохији: „Територија се сматра окупираном кад је стварно потчињена власти непријатељске војске. Окупација се простире само на територије гдје је та власт успостављена и у стању је да се одржава“.
Према томе, тврдња Александра Вучића с почетка овог текста и експерата на које се позива нема упориште у међународном праву.
Стога проглашење окупације може, осим тог чина, чина проглашења, значити у исто вријеме не оно што износи Вучић, већ само још нешто сасвим друго, а то је да онај који то чини тиме потврђује да је то и даље његова територија. Зато не само по праву него и по природи ствари, здравој логици, односно памети, то никако не може значити да се тим чином признаје да је оно што је окупирано постала територија окупатора.
(Аутор је професор Уставног права)
