Прочитај ми чланак„Много је Француза које су српски војници с разлогом волели, али једнога изнад свих, до обожавања, адмирала Гепрата. И данас се то име поштује у забаченим селима и готово нема места у Србији у коме једна улица не носи име овог великог пријатеља српског народа.
Адмирал Гепрат одликује српског официра
„Много је Француза које су српски војници с разлогом волели, али једнога изнад свих, до обожавања, адмирала Гепрата. И данас се то име поштује у забаченим селима и готово нема места у Србији у коме једна улица не носи име овог великог пријатеља српског народа.
Вицеадмирал Емил Гепрат (1856-1939) био је командант војно-поморског подручја у Бизерти. Стекао је велике заслуге за прихват српских изнурених трупа после повлачења преко Албаније и искрцавања у Бизерти. Српски војници нису заборавили и његово очинско старање о њима. Спасао је хиљаде и хиљаде српских војника када је одлучио, против свих, да Србе, код којих су харале заразне болести, не смести на пустињски песак већ у саму Бизерту.
Стално је посећивао болнице и српски војнички логор Лазуаз обраћајући им се на српском: „Помоз’ Бог, јунаци! Да ли вам што треба?“ Имао је непријатности од савезничке команде зато што је дозволио да Срби добијају по килограм хлеба дневно док је пропис био да сви војници добијају по 600 грама. У савезничкој војној команди се говорило: „Знате, Гепрат и његови Срби…“
Када је пензионисан 10. августа 1918. године, српска војска је у његову част приредила параду.
По доласку српских болесника у Бизерту, адмирал Гепрат, с групом грађана и музиком на челу, поздравља на болничком дворишту постројене српске болеснике и рањенике:
„Драги моји пријатељи и ратни другови, чини ми особиту част што, у име Француске, могу да поздравим храбре српске ратнике који су, после толико преживелих јуначких дела и непрекидне борбе, више волели слободу него ропство. Српска војска је своју дужност према отаџбини извршила нечувеном и легендарном херојском борбом, која ће ући у историју као један од најсветлијих примера пожртвовања. Француска вас прима као своју рођену децу и поносна је што је ту част доживела…
Драги моји пријатељи и ратни другови, Француска вам даје своју витешку реч да неће вратити мач пре него што се ваш витешки краљ Петар не врати у своју слободну престоницу и пре него што Србија буде у потпуности задовољена!…
Живела Србија!“
У том тренутку музика засвира српску химну.
Далеко од својих милих и драгих, далеко од наше Србије, у болничкој одећи, бледи као авети, тако рећи с последњим дахом живота у себи, били смо необично узбуђени. Грунуше нам сузе на очи, док нас је адмирал, са онима који су га пратили, одушевљено поздрављао.“
(Др Милутин Велимировић и други, „Голгота и Васкрс Србије 1916-1918“, БИГЗ, Београд 1971 и
Јелена Петровић и Милан Глишовић, „Бранили су заставу отаџбине“, Ибарске новости, Краљево, 1982.)
