Прочитај ми чланак

Житије и чуда Преподобне мати Параскете – свете Петке

0

27. Октобар по новом а 14. Октобар по старом календару је дан на који се слави празник код нас веома поштоване светитељке, преподобне матере Параскеве, у народу назване свете Петке, Петковаче или Петковице, заштитнице жена, светитељке која је целог живота помагала болесне и сиромашне људе.

Негде овај празник зову Пејчиндан, у српским приморским крајевима „Петка Биоградска“, јер су јој мошти почивале такође и у Београду. Света Петка се, на иконама, представља у монашкој одећи, са крстом у руци.

Преподобна мати Параскева је рођена у Епивату, малом месту у близини града Каликратије (Пиват, турски Бојадос), између Силинаврије и Цариграда, у Малој Азији, при крају десетог, а по неким ауторима и на почетку 11. века. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља : „Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде“ (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.

У дубокој старости јавио јој се, у сну, анђео, и упутио у отадзбину да шири веру Христову. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим анахоретским животом, у посту, молитви и усамљеницким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје.У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, који јос се јавио у сну, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту је ширила веру Христову.Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, на њеном гробу, каже легенда, догађала су се чуда. Богоугодни хришћани из тог места, после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији, пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута.

Бугарски цар Јован Асен 1238. по једнима је отео, по другима једноставно пренео мошти свете Параскеве у свој престони град Трново. Кад су Турци освојили Бугарску, мошти су пренете, по заповести султана Бајазита, поново у Цариград. Кнегиња Милица успела је 1396. да измоли светитељкине мошти и сахрани их у цркви Ружици, на Калемегдану где је била 125 година . Султан Сулејман Други пренео је мошти свете Параскеве 1521. у Цариград. Коначно, 1641. цариградски патријарх Партеније поклонио је мошти молдавском кнезу Василију Лупулу, који их је пренео у Јаши и положио у цркву Света три јерарха, где се и данас налазе.

Култ Свете Петке негује се вековима у југоисточној Европи, како у Срба тако и код Грка, Румуна, Бугара, а поштују је и неки нехришћански народи на средњем истоку.

По бројности свечара у Србији Света Петка је на петом месту, а бројни храмови посвећени су њеном култу. Верници јој се обраћају молитвом за помоћ и спас од болести и других животних невоља. Поред храмова Свете Петке често се налазе извори лековите воде коју људи узимају верујући и надајући се да ће им залечити ране и заштити их од болести.

Било је бројних теза о њеном српском пореклу, она је у ствари пореклом из Грчке. Ово је научно одбацио чувени историчар, архимандрит Иларион (Руварац). Ова тврдња васкрсла је и између два рата, а и данас има присталица. Међутим, за хришћанина порекло светитеља уопште није битно. Важни су живот и подвизи, чуда и све оно што га је учинило светим. Тако је и ову светитељку прославио њен подвижнички живот у пустињи, безбројна чуда која је учинила после блаженог упокојења, а чини их и данас.

У Румунији је света Петка најслављенија светитељка. Стотине храмова њој је посвећено. Култ светитељке, је такође распрострањен у Бугарској, Србији и Црној Гори, Македонији, нешто мање код Грка и православних Албанаца, а код Руса веома мало.

Свету Петку код нас посебно поштују жене, обраћају јој се нероткиње, а и остале у разним животним недаћама. Њеним даном сматрају петак, јер је светитељка вероватно на тај дан рођена, отуда јој и име. Тог дана не раде одређене послове, посте, посећују цркве и моле се св. Петки. Широм Србије и Војводине много је водица и капела посвећено мајци Параскеви. Подигнуте су у знак захвалности за молитвену помоћ неком од верујућих. Та су места центри бројних ходочашћа нашег побожног света. Бројни су у родови који данас славе своју крсну славу. Она се сматра првом у низу јесењих слава.

 Прво и највеће чудо Свете Петке је чињеница да је њено тело годинама било закопано у земљи и да није иструлило, него, на против, Богом прослављено да својом нетрулежношћу и чудотворношћу сведочи тајно Христово васкрсење. Њене свете мошти у граду Јашију, уистину, подсећају на живог човека који је само накратко уснио. Али, да нико од радозналаца и неверника не би испитивао њено тело, оно је запечаћено у везеном белом одејању, преко кога је постављен везени покров. Под главом светитељке је извезено јастуче, на њеном челу је сребрни венац, а на грудима икона са њеним ликом коју народ целива.

Чудо је и то да су Петкине мошти сачуване као ретко којег светитеља. На њима нема никаквог оштећења иако су прошле и кроз воду и кроз ватру. Много пута преношене су из једне земље у другу, од једног народа другоме, из једне цркве у другу, али то на њима није оставило трага.

Чудо је и то како су мошти Свете Петке остале неоштећене у страшном пожару који је уништио храм Света Три Јерарха у Јашију, где су боравиле око 250 година. Било је то у ноћи између 26. и 27. децембра 1888. године. Црквењак је заборавио да угаси свећу која је била постављена на дрвеном свећњаку поред светитељкиног кивота. Сат-два касније, запалио се свећњак, покрови, балдахин, одежде и сам кивот, који је био окован сребром и златом. Ватра је истопила сребро и злато, али дрвени кивот био је нагорео само споља.

Сви су веровали да је огањ уништио мошти Свете Петке. Али, кад су отворили кивот, видели су да је светитељкино тело цело. Само је јастуче под њеном главом било мало од дима загарављено. Ватра није успела да растопи ни печате од воска на светитељкиним ризама. Чудесно спасавање Петкиних моштију потврдиле су тадашње градске власти у Јашију, које су о томе оставиле писмени документ. То је било једно од највећих чуда које је учинила ова светитељка – целе ноћи почивала је неозлеђена, на усијаном жару, као на мекој постељи.

Међу чудима која се свакодневно збивају поред Петкиних мироточивих моштију у Јашију највише је исцељења од разних болести, затим избављења од великих опасности, од ратова, куге, суше и страшне смрти. Преподобна Параскева помаже сиромашнима, неправедно окривљенима, мајкама у невољи, ђацима, студентима, војницима, свима који полажу наду у њене молитве. Она излази у сусрет свакоме ко од ње нешто тражи, ако је то Божја воља.

Моштима Свете Петке у Јашију дневно пристижу стотине њених поклоника, сваки са својом муком и невољом. Неки траже помоћ, неки долазе да јој заблагодаре на примљеном дару. Она им пружа моралну и духовну утеху, уточиште за смирење, исцељење од најтежих болести.

Некима се Света Петка јавља у сну, некима на јави. За њу с правом кажу да успоставља најживљи, готово опипљив контакт са верницима. Занимљиво је да се Србима највише јавља као жена у црнини, а житељима Молдавије као жена у белој одећи.

Настанак неких водица везан је за појављивање свете Петке. Водица манастира Света Меланија у Зрењанину настала је када се некој болесној и сиромашној девојци, заспалој на ливади под брестом, у сну јавила света Петка и рекла јој да поред дрвета ископа бунар чијом ће се водом исцелити. Ископала га је рукама и, пијући воду из тог бунара и умивајући се њоме, оздравила.

Водица на Наделу, недалеко од манастира Војловице, настала је када је неки човек, који је ишао на штакама, сањао да треба да очисти и озида бунар поред манастира, чијом водом ће се потом исцелити. заветујући се светој Петки, он је то и учинио и проходао, оставивши штаке поред бунара.

Водица свете Петке у Чуругу настала је када је нека жена, локална богомољка, снила багрем накрај села, а на њему икону свете Петке. Светитељка јој је рекла да на том месту подигне капелу, јер је то свето место. Локални богомољци су поред багрема сазидали кућицу отворену према багрему, подигли дрвени крст, ископали бунар и саградили кућицу за чувара. На багрему је, како је у сну предвиђено, постављена икона свете Петке. Ископан је бунар, чијом водом су се умивали верници.

Колико је живо општење између ове светице и оних који од ње траже помоћ говори и то да Света Петка зна да опомене људе који крше пост петком или оне који раде недељом. Због ових њених опомена у народу је самоникао обичај да се држи пост уочи празника Свете Петке, назван Петковача и Петковица. Док теши и блажи у невољама и страдањима, објављује оздрављење од болести, Света Петка понекад наговештава и казну за оне који су горди и непоправљиви.

Свима који данас славе, нека је срећно и благословено!