Прочитај ми чланак

ПРЕЛЕПА КЋИ КНЕЗА ЛАЗАРА Иако је била удата за султана, задржала је православље

0

Оливера Лазаревић рођена између 1373 и 1376. године на српском двору у Крушевцу, као најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице.

Након Косовског боја у којем је погинуо прво турски султан, а затим је погубљен кнез Лазар, српска држава пада на плећа удовице, кнегиње Милице. Милица је одлучила да остане у Србији и склопи мир са Турцима, прихватајући вазалност Бајазиту, сину султана Мурата и владару османске империје.

Foto: Facebook/Srpska istorija

У овом миру, Србија, као вазална држава, према Турској је имала обавезу да плаћа висок новчани данак и да даје помоћ у људству за потребе османске војске. Као залог за испуњење ових обавеза, кнегиња Милица је била приморана да преда Бајазиту своју најмлађу и једину неудату кћер Оливеру.

Српски народ је био свестан тежине мајчинске одлуке кнегиње Милице, као и храбрости и терпенија младе Оливере, па је тако, по предању, велики број људи сачекивао поворку са Оливером, и пут од Крушевца до Једрена, јој посипао ружама.

Оливеру је из Крушевца у Једрене одвео њен брат Стефан. Тамо ју је предао султану Бајазиту и обећао му покорност Србије као турског вазала.

Долазак у харем и ново животно окружење, за православну девојку од око 16 година, сигурно је представљао велики стрес, запажа теолог Никола Гиљен. Али, пошто је млада кнегиња била изузетно интелигентна, образована и васпитана, успела је, уз помоћ природне сналажљивости, не само да прихвати нови живот него да се и поред тога бори за своју земљу.

Према турским изворима, Оливера Лазаревић је била ванредно лепа и паметна, и имала је велики утицај на султана. У њиховим записима они је називају Српкиња девојка, а неки турски хроничари, као што је Ашик-паша Зада негативно понашање султана приписују управо њој, јер пише да му је о свим државним пословима “шапутала на уво“.

О Оливериној духовној моћи сведочи нам и то да је она, и поред тога што је била законита жена султана, задржала своју православну веру. Чак је и за време боравка у харему одржавала контакте са српским манастирима, и својевремено је из харема послала Покров за ћивот са моштима Стефана Првовенчаног у манастир Студеница.

Године 1402. Османска империја улази у рат са Монголима. Турском војском је заповедао султан Бајазит, а монголском кан Тамерлан.

Тамерланова војска је била двоструко јача, а на страни Турске, осим оклопника које је довео кнез Стефан Лазаревић као вазал, није било војске која би се могла супротставити Монголима. Стефанови оклопници су били заогрнути црним ламбрекинима са златом извезеним крстовима, у знак сећања на Косовски бој и погибију кнеза Лазара, и као такви, у Тамерлану су изазивали осећај дивљења.

Стога је Тамерлан, након битке, која је била погубна за Турке, задвљен српском војничком вештином, пустио све српске војнике на челу са Стефаном да се врате у Србију, а Турци су остали заробљени. Стефан је са собом повео и султанију Оливеру, која је са харемом била у Бурси, за време ове Ангорске битке. По предању, Бајазит је умро у монголском заробљеништву.

Оливера долази са Стефаном у Београд, Стефан тада постаје деспот, јер су све земље Бранковића, након Вукове смрти, 1398. године биле под окриљем Лазаревића, а Оливера наставља да живи у Србији. Након смрти свог брата, деспота Стефана Лазаревића, који се упокојио у Господу 1427. године, у старим списима налазимо да је Оливера одлазила у посету Дубровнику. Они су се према њој опходили са највећим поштовањем, чак су имали и фонд за њено издржавање током боравка у њиховом граду.

Након 1443. више нема помена Оливериног имена у документима. Историчари се слажу да је она била жива и наредне године јер Константин Јиричек тврди да се њено име помиње и наредне године у једном неименованом дубровачком документу.

Српска православна црква, руковођена оценом Константина Филозофа, прихватила је Оливерину жртву као жртву за спас хришћанске отаџбине и народа. И поред тога, Оливера, за разлику од неких чланова њене породице, није канонизована.