Нимало случајно, тензије у региону, Србији, Црној Гори и БиХ, подигнуте су готово истовремено у изборној години, као на нечији миг, а лажне патриоте и популисти покушавају да поново мобилишу масе и прикажу се као неки велики заштитници свог поробљеног народа. Циљ је да се скрену теме и пажњу јавности са сиромаштва, исељавања, криминала, корупције и безнађа, те међусобним прњбацивањем лоптице у договореним играма и представама још једном преваре грађане.
Мило Ђукановић представља се као неки зеленаш који тобоже брани Црну Гору од великосрпске политике, Вучић тобоже брани Србе на Косову и води Србију у ЕУ, Додик референдумом одцјепљује Српску од БиХ, Бакир брани тобож државу и ствара унитарну БиХ без ентитета, а Човић се бори за Трећи хрватски ентитет.
Сви они имају своје јасне задатке, које су добили од својих ментора, који им толеришу лудило, криминал, гушење демократије, медија и кршење основних људских права. Додик треба да прода Електропривреду и доведе БиХ до улазних врста НАТО-а, а добар дио задатка је већ урадио, Вучић треба да преда Косово и потпише „Правно обавезујући споразум“ признајући независност, док је Мило као лидер, најбољи и најискуснији ђак, обавио све ове кључне послове и остало је само неколико малих испита до дипломског рада, након чега ће га потрошеног уклонити са сцене.
Уколико ђаци буду несташни и првише се заиграју, попут немирног Додика који превише млати у јавности, попусте из владања и понашања, учитељи и ментори мало их наруже и повуку за уши, да се не занесу и не претјерају у играријама. Слабији али искусни ђаци понављачи и даље глуме опозицију, попут Шешеља, Чанка или Чеде Јовановића, који на миг Службе пишу твитове и говоре глупости како би жута штампа замајавала сиротињу, а дао привид неке демократије и вишестраначког једноумља.
Истовремено иза завјеса и кулиса међусобно се тргује, дружи и забавља, диктатори су срећни и насмијани како су успјели још једном договореним лажним патриотским играма довести народ и грађане у заблуду. Пратећи дешавања у региону још једном подсјећам на текст Балкански тријумвират, у коме сам прије неколико година укратко описао функционисања накарадног система.
Балкански тријумвират
Цесар, Помпеј и Крас направили су чувени Први тријумвират 60. године пре Христа, тајни савез тројице који су имали апсолутну власт у Старом Риму, а након 2.000 и кусур година на нашим просторима формиран је балкански тријумвират. Мило Ђукановић, Милорад Додик и Александар Вучић направили су тајни савез тројице вођа како би стекли апсолутну власт и контролу становништва.
Мило Ђукановић је некрунисани лидер и учитељ балканске тројке који има највећи стаж, већ 27 година неприкосновено влада Црном Гором, и као најискуснији поставља правила игре која слијепо прате Миле и Ацо. Мило је још 90-их година прошлог вијека уз помоћ црногорске тајне полиције и режимских медија разрадио систем строге контроле грађана и изборних процеса, а његова разрађена црногорска шема последњих година вјерно је прекопирана и додатно прилагођена у Србији и Републици Српској. Било да је премијер, предсједник или само лидер владајућег ДПС-а, Мило је неприкосновени апсолутистички владар који је сву власт и моћ сконцентрисао у својим рукама и има потпуну контролу над државом, друштвом и свим важним процесима.
Модел разбијања опозиционих партија, прављења сплетки, праћења сигурних гласова, манипулације грађанима, куповине и превођења опозиционих првака, контроле најутицајнијих медија, полиције и правосуђа, ширења страха у народу и веза са подземљем разрађен је у Црној Гори до најситнијих детаља. Управо захваљујући оваквом моделу, Мило Ђукановић и његов ДПС дуги низ година остварују тијесне побједе на изборима, некада са свега неколико хиљада гласова разлике или са мање од 1 одсто гласача.
Лидери балканског тријумвирата имају много тога заједничког. Осим жеље за асполутном влашћу и потпуном контролом државе, грађана, медија и система, повезује их и способност пресвлачења и уклапања у шири међународни контекст како би обезбиједили подршку центара моћи и међународне заједнице.
Лидер тријумвирата Мило Ђукановић се од великог проруског Србина националисте који мрзи шаховницу претворио у антисрпског Црногорца зеленаша, неолиберала и главног промотера ширења НАТО-а на Балкану. Милорад Додик је имао супротан правац на истом путу, и од европејца и дашка вјетра Медлин Олбрајт претворио се у „великог Србина“ и лажног националисту који жели оставити утисак у јавности великог српског патриоте како би манипулисао грађанима Републике Српске. Александар Ацо Вучић се од радикала, ратоборног десничара, четника и великог српског националисте претворио у пацифисту, помирљивог прозападњака и патетичног европејца који се окружио некадашњим лидерима западних земаља које је некада презирао и оштро критиковао.
Сва тројица имају успјешног брата који је развио уносан бизнис, обогатио се и оставио у сјени свог скромног брата лидера који се одлучно бори за народ и државу. Милов брат Ацо власник је Прве црногорске бранке и више успјешних црногорских компанија, Ацов брат Андреј везује се за читав низ успјешних предузећа и пројеката у Србији, а Милорадова цијела породица, од брата Горана, сина Игора, кћерке Горице до невјесте Иване је веома успјешна и сложно су развили велики концерн који се успјешно бави пољопривредом, спортом, трговином нафтом, медијима, угоститељством, фармацијом…
Мило, Миле и Ацо међусобно се помажу и добро сарађују.
Мило и Миле први су развили међусобно јаке везе и односе још почетком деведесет и ратног шверца цигарета и друге акцизне робе, а додатно их утврдили током Додиковог првог премијерског мандата од 1998. до 2001. У другом премијерском мандату Додик је имао веома важну улогу током референдума за независност Црне Горе 2006. године јер се у мају 2006. у Титовој вили у Игалу састао са угледним Србима и привредницима из Херцег Новог и Приморја убјеђујући их да треба да подрже Мила и независну Црну Гору, а управо те 2006. српска опција у Херцег Новом имала је најслабији резултат који је можда био и пресудан да се Црна Гора одвоји од Србије и постане независна држава.
Иако се у јавности не појављују често заједно покушавајући прикрити тајне везе и близак однос, Мило и Ацо такође добро сарађују последњих 10-ак напредњачких година. Мило је наводно помогао стварање напредњака у Србији, повезао Ацу и Тому са западом, а заузврат Ацо по доласку на власт гази просрпску опозицију у Црној Гори. Због тога су управо Вучићев ТВ Пинк и Информер главне медијске узданице Мила Ђукановића у Црној Гори, немилосрдно нападајући српске опозиционе лидере у Црној Гори и правећи баланс опозиционом Дану и Вијестима.
Ацо је братски помогао сабрату Милу и у монтажи лажног државног удара на дан последњих парламентарних избора у Црној Гори, и медијски помогао спин о тобожњем покушају насилног преузимања власти у Црној Гори.
О закулисним везама и тајнама троје браће по власти могло би се написати још много тога, али било би сувишно јер је већина грађана свјесна ситуације и нкарадног друштва у коме живимо. Жеља за неограниченом влашћу, моћи и богатством, те поробљавање и строга контрола властитог народа главна је спона Балканског тријумвирата. По свему судећи, тешко ће на овим просторима доћи до било каквог значајнијег напретка, искорака ка уређеном друштву, правној држави, истинској слободи грађана и животу достојном човјека у 21. вијеку све док се не раскину међусобне споне и тројица балканских лидера не оду у давно заслужену политичку пензију.