Прочитај ми чланак

Предизборне игре балканског трија

0

Нимало случајно, тензије у региону, Србији, Црној Гори и БиХ, подигнуте су готово истовремено у изборној години, као на нечији миг, а лажне патриоте и популисти покушавају да поново мобилишу масе и прикажу се као неки велики заштитници свог поробљеног народа. Циљ је да се скрену теме и пажњу јавности са сиромаштва, исељавања, криминала, корупције и безнађа, те међусобним прњбацивањем лоптице у договореним играма и представама још једном преваре грађане.

Мило Ђукановић представља се као неки зеленаш који тобоже брани Црну Гору од великосрпске политике, Вучић тобоже брани Србе на Косову и води Србију у ЕУ, Додик референдумом одцјепљује Српску од БиХ, Бакир брани тобож државу и ствара унитарну БиХ без ентитета, а Човић се бори за Трећи хрватски ентитет.

Сви они имају своје јасне задатке, које су добили од својих ментора, који им толеришу лудило, криминал, гушење демократије, медија и кршење основних људских права. Додик треба да прода Електропривреду и доведе БиХ до улазних врста НАТО-а, а добар дио задатка је већ урадио, Вучић треба да преда Косово и потпише „Правно обавезујући споразум“ признајући независност, док је Мило као лидер, најбољи и најискуснији ђак, обавио све ове кључне послове и остало је само неколико малих испита до дипломског рада, након чега ће га потрошеног уклонити са сцене.

Уколико ђаци буду несташни и првише се заиграју, попут немирног Додика који превише млати у јавности, попусте из владања и понашања, учитељи и ментори мало их наруже и повуку за уши, да се не занесу и не претјерају у играријама. Слабији али искусни ђаци понављачи и даље глуме опозицију, попут Шешеља, Чанка или Чеде Јовановића, који на миг Службе пишу твитове и говоре глупости како би жута штампа замајавала сиротињу, а дао привид неке демократије и вишестраначког једноумља.

Истовремено иза завјеса и кулиса међусобно се тргује, дружи и забавља, диктатори су срећни и насмијани како су успјели још једном договореним лажним патриотским играма довести народ и грађане у заблуду. Пратећи дешавања у региону још једном подсјећам на текст Балкански тријумвират, у коме сам прије неколико година укратко описао функционисања накарадног система.

Балкански тријумвират

Цесар, Помпеј и Крас направили су чувени Први тријумвират 60. године пре Христа, тајни савез тројице који су имали апсолутну власт у Старом Риму, а након 2.000 и кусур година на нашим просторима формиран је балкански тријумвират. Мило Ђукановић, Милорад Додик и Александар Вучић направили су тајни савез тројице вођа како би стекли апсолутну власт и контролу становништва.

Ми­ло Ђу­ка­но­вић је не­кру­ни­са­ни ли­дер и учи­тељ бал­кан­ске трој­ке ко­ји има нај­ве­ћи стаж, већ 27 го­ди­на не­при­ко­сно­ве­но вла­да Цр­ном Го­ром, и као нај­и­ску­сни­ји по­ста­вља пра­ви­ла игре ко­ја сли­је­по пра­те Ми­ле и Ацо. Ми­ло је још 90-их го­ди­на про­шлог ви­је­ка уз по­моћ цр­но­гор­ске тај­не по­ли­ци­је и ре­жим­ских ме­ди­ја раз­ра­дио си­стем стро­ге кон­тро­ле гра­ђа­на и из­бор­них про­це­са, а ње­го­ва раз­ра­ђе­на цр­но­гор­ска ше­ма по­след­њих го­ди­на вјер­но је пре­ко­пи­ра­на и до­дат­но при­ла­го­ђе­на у Ср­би­ји и Ре­пу­бли­ци Срп­ској. Би­ло да је пре­ми­јер, пред­сјед­ник или са­мо ли­дер вла­да­ју­ћег ДПС-а, Ми­ло је не­при­ко­сно­ве­ни ап­со­лу­ти­стич­ки вла­дар ко­ји је сву власт и моћ скон­цен­три­сао у сво­јим ру­ка­ма и има пот­пу­ну кон­тро­лу над др­жа­вом, дру­штвом и свим ва­жним про­це­си­ма.

Мо­дел раз­би­ја­ња опо­зи­ци­о­них пар­ти­ја, пра­вље­ња сплет­ки, пра­ће­ња си­гур­них гла­со­ва, ма­ни­пу­ла­ци­је гра­ђа­ни­ма, ку­по­ви­не и пре­во­ђе­ња опо­зи­ци­о­них пр­ва­ка, кон­тро­ле нај­у­ти­цај­ни­јих ме­ди­ја, по­ли­ци­је и пра­во­су­ђа, ши­ре­ња стра­ха у на­ро­ду и ве­за са под­зе­мљем раз­ра­ђен је у Цр­ној Го­ри до нај­сит­ни­јих де­та­ља. Упра­во за­хва­љу­ју­ћи ова­квом мо­де­лу, Ми­ло Ђу­ка­но­вић и ње­гов ДПС ду­ги низ го­ди­на оства­ру­ју ти­је­сне по­бје­де на из­бо­ри­ма, не­ка­да са све­га не­ко­ли­ко хи­ља­да гла­со­ва раз­ли­ке или са ма­ње од 1 одсто гла­са­ча.

Ли­де­ри бал­кан­ског три­јум­ви­ра­та има­ју мно­го то­га за­јед­нич­ког. Осим же­ље за аспо­лут­ном вла­шћу и пот­пу­ном кон­тро­лом др­жа­ве, гра­ђа­на, ме­ди­ја и си­сте­ма, по­ве­зу­је их и спо­соб­ност пре­свла­че­ња и укла­па­ња у ши­ри ме­ђу­на­род­ни кон­текст ка­ко би обез­бије­ди­ли по­др­шку цен­та­ра мо­ћи и ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це.

Ли­дер три­јум­ви­ра­та Ми­ло Ђу­ка­но­вић се од ве­ли­ког про­ру­ског Ср­би­на на­ци­о­на­ли­сте ко­ји мр­зи ша­хов­ни­цу пре­тво­рио у ан­ти­срп­ског Цр­но­гор­ца зе­ле­на­ша, нео­ли­бе­ра­ла и глав­ног про­мо­те­ра ши­ре­ња НА­ТО-а на Бал­ка­ну. Ми­ло­рад До­дик је имао су­про­тан пра­вац на истом пу­ту, и од евро­пеј­ца и да­шка вје­тра Ме­длин Ол­брајт пре­тво­рио се у „ве­ли­ког Ср­би­на“ и ла­жног на­ци­о­на­ли­сту ко­ји же­ли оста­ви­ти ути­сак у јав­но­сти ве­ли­ког срп­ског па­три­о­те ка­ко би ма­ни­пу­ли­сао гра­ђа­ни­ма Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Алек­сан­дар Ацо Ву­чић се од ра­ди­ка­ла, ра­то­бор­ног де­сни­ча­ра, чет­ни­ка и ве­ли­ког срп­ског на­ци­о­на­ли­сте пре­тво­рио у па­ци­фи­сту, по­мир­љи­вог про­за­пад­ња­ка и па­те­тич­ног евро­пеј­ца ко­ји се окру­жио не­ка­да­шњим ли­де­ри­ма за­пад­них зе­ма­ља ко­је је не­ка­да пре­зи­рао и оштро кри­ти­ко­вао.

Сва тро­ји­ца има­ју успје­шног бра­та ко­ји је раз­вио уно­сан би­знис, обо­га­тио се и оста­вио у сје­ни свог скром­ног бра­та ли­де­ра ко­ји се од­луч­но бо­ри за на­род и др­жа­ву. Ми­лов брат Ацо вла­сник је Пр­ве цр­но­гор­ске бран­ке и ви­ше успје­шних цр­но­гор­ских ком­па­ни­ја, Ацов брат Ан­дреј ве­зу­је се за чи­тав низ успје­шних пред­у­зе­ћа и про­је­ка­та у Ср­би­ји, а Ми­ло­ра­до­ва ци­је­ла по­ро­ди­ца, од бра­та Го­ра­на, си­на Иго­ра, кћер­ке Го­ри­це до не­вје­сте Ива­не је ве­о­ма успје­шна и сло­жно су раз­ви­ли ве­ли­ки кон­церн ко­ји се успје­шно ба­ви по­љо­при­вре­дом, спор­том, тр­го­ви­ном наф­том, ме­ди­ји­ма, уго­сти­тељ­ством, фар­ма­ци­јом…

Ми­ло, Ми­ле и Ацо ме­ђу­соб­но се по­ма­жу и до­бро са­ра­ђу­ју.

Ми­ло и Ми­ле пр­ви су раз­ви­ли ме­ђу­соб­но ја­ке ве­зе и од­но­се још по­чет­ком деведесет и рат­ног швер­ца ци­га­ре­та и дру­ге ак­ци­зне ро­бе, а до­дат­но их утвр­ди­ли то­ком До­ди­ко­вог пр­вог пре­ми­јер­ског ман­да­та од 1998. до 2001. У дру­гом пре­ми­јер­ском ман­да­ту До­дик је имао ве­о­ма ва­жну уло­гу то­ком ре­фе­рен­ду­ма за не­за­ви­сност Цр­не Го­ре 2006. го­ди­не јер се у ма­ју 2006. у Ти­то­вој ви­ли у Ига­лу са­стао са углед­ним Ср­би­ма и при­вред­ни­ци­ма из Хер­цег Но­вог и При­мор­ја убје­ђу­ју­ћи их да тре­ба да по­др­же Ми­ла и не­за­ви­сну Цр­ну Го­ру, а упра­во те 2006. срп­ска оп­ци­ја у Хер­цег Но­вом има­ла је нај­сла­би­ји ре­зул­тат ко­ји је мо­жда био и пре­су­дан да се Цр­на Го­ра одво­ји од Ср­би­је и по­ста­не не­за­ви­сна др­жа­ва.

Иако се у јав­но­сти не по­ја­вљу­ју че­сто за­јед­но по­ку­ша­ва­ју­ћи при­кри­ти тај­не ве­зе и бли­зак од­нос, Ми­ло и Ацо та­ко­ђе до­бро са­ра­ђу­ју по­след­њих 10-ак на­пред­њач­ких го­ди­на. Ми­ло је на­вод­но по­мо­гао ства­ра­ње на­пред­ња­ка у Ср­би­ји, по­ве­зао Ацу и То­му са за­па­дом, а за­уз­врат Ацо по до­ла­ску на власт га­зи про­срп­ску опо­зи­ци­ју у Цр­ној Го­ри. Због то­га су упра­во Ву­чи­ћев ТВ Пинк и Ин­фо­р­мер глав­не ме­диј­ске узда­ни­це Ми­ла Ђу­ка­но­ви­ћа у Цр­ној Го­ри, не­ми­ло­срд­но на­па­да­ју­ћи срп­ске опо­зи­ци­о­не ли­де­ре у Цр­ној Го­ри и пра­већи ба­ланс опо­зи­ци­о­ном Дану и Ви­је­сти­ма.

Ацо је брат­ски по­мо­гао са­бра­ту Ми­лу и у мон­та­жи ла­жног др­жав­ног уда­ра на дан по­след­њих пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра у Цр­ној Го­ри, и ме­диј­ски по­мо­гао спин о то­бо­жњем по­ку­ша­ју на­сил­ног пре­у­зи­ма­ња вла­сти у Цр­ној Го­ри.

О за­ку­ли­сним ве­за­ма и тај­на­ма тро­је бра­ће по вла­сти мо­гло би се на­пи­са­ти још мно­го то­га, али би­ло би су­ви­шно јер је ве­ћи­на гра­ђа­на свје­сна си­ту­а­ци­је и н­ка­рад­ног дру­штва у ко­ме жи­ви­мо. Же­ља за нео­гра­ни­че­ном вла­шћу, мо­ћи и бо­гат­ством, те по­ро­бља­ва­ње и стро­га кон­тро­ла­ вла­сти­тог на­ро­да глав­на је спона Бал­кан­ског три­јум­ви­ра­та. По све­му су­де­ћи, те­шко ће на овим про­сто­ри­ма до­ћи до би­ло ка­квог зна­чај­ни­­јег на­прет­ка, ис­ко­ра­ка ка уре­ђе­ном дру­штву, прав­ној др­жа­ви, истин­ској сло­бо­ди гра­ђа­на и жи­во­ту до­стој­ном чо­вје­ка у 21. ви­је­ку све док се не рас­ки­ну ме­ђу­соб­не спо­не и тро­ји­ца бал­кан­ских ли­де­ра не оду у дав­но за­слу­же­ну по­ли­тич­ку пен­зи­ју.