Прочитај ми чланак
Човек није престао да буде биће које у празнику види смисао и празникомговори о смислу откривајући, тако, свој идентитет, своје биће.
Какве су ти мисли, такав ти је живбот. Ову мисао оца Тадеја бисмо могли даље продубити и рећи: какав ти је смисао живота, онакви су ти и празници.
Празници су феномен човечанства. Нема времена у историји, нема цивилизације, нема религије, нема људске идеологије, а да су лишени празника. Празници су сведоци историје, сведоци цивилизације, сведоци религије, сведоци идеологије.
Људско ткање смисла је толико присутно у празницима да сер може рећи: „ Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си?“ Но, шта год да су празници говорили о одређеној епохи, религији или идеји, ипак су кроз читаву религију задржали једну заједничку особину: радост. Човек је увек волео празнике и празници су увек били радост за човека.
Празнични благослов
Ми хришћани могли бисмо рећи да је та непролазна особина празника, празнична радост, онај Божији благослов дат човеку и свету, свету који и почиње празником, Божијим почивањем: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома… И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини; и благослови Бог седми дан и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини.“ (Пост 1, 31-2,3)
Тај празнични Божији благослов дат творевини јесте радост постојања, радост слободе, слободе која цара творевине, човека, чини подобним Богу. Тим благословом је човек, као словесно и слободно биће, позван да свој и живот свега створеног кроз себе учини празником – вечним радовањем у заједници са својим Творцем.
Иако је човек злоупотребио дар словесности, те је – уместо Богу – себе и творевину окренуо самоме себи, Бог му није ускратио слободу и одузео осећај радости. Одвојен од Бога, човек тумара и тражи смисао постојања. У том тумарању он некад бива, а некад не бива свестан свог промашаја. Али, шта год да је одрадио за свој смисао и циљ, човек није престао да буде биће које се радује.
Човек није престао да буде биће које у празнику види смисао и празником говори о смислу, откривајући, тако, свој идентитет, своје биће. Таквим начином постојања, човек кроз целу историју сведочи да је свет почео празником и да ће се празником и завршити. Коначно, шта год чинио и у шта год веровао, човек ипак сведочи да свет има смисао у починку, у празнику.
Смисао за радост
Чак и данашњи човек у ери постмодерне, и ако се можда све мање радује и све мање има смисла за радост – иако загледан у голи материјални профит – смисао живота ипак види у празнику. Дошавши на овај свет, он увиђа да му ваља да ствара нове идеје, да те идеје стави у покрет, у производњу профита, да себе стави у мукотрпно кретање и делање радивластитог опстанка. То кретање и делање је умарајућа нужност из које човек гледа у починак, у дан радовања и слободе, у празник, у дан када ће уживати у плодовима свог покрета и делања.
Тако, иако отуђен, савремени човек сведочи ону чувену тајну Светог Максима Исповедника, тријаду која показује истину човека и света: стварање – покрет – мировање.То је пулс којим откуцава људски биоритам: стварање, делатни покрет, па онда одмор и тако у круг. Та чувена тријада је ритам живота који дефинише и само време: недеље, месеце, године.
Оног тренутка када човек покуша да поремети тај ритам, да од тријаде направи дијаду, буни се његова природа, његова биологија. Када, пак, неко други покуша да му одузме починак, празник, он свој револт за отетим системом показује дижући буне, чак и револуције. Но, какви год били људски празници, колико год радости доносили, они пролазе, њихов смисао јењава пред налетом новог покрета и нове муке убирања плодова „са знојем лица свог“.
Хришћански празници, пак, својом литургијском суштином јесупредокус, сада и овде, у историји и покрезу, оног починка, оног мира и мировања, оног вечног и незалазног осмог дана, вечног празника и вечног радовања у заједници са Господом и светима. То је оприсутњењ смисла још на самом путу ка смислу.
Да ли то значи да су хришћански празници презрењеисторије? Можемо ли хришћане оптужити да су пуки есхатологисти? Добар одговор на ово питање даје преосвећени владика Атанасије Јевтић: „Историја не може бити замена за Есхатологију, али она има смисао и назначење да се улије, прелије у вечност, у Царство Небеско. Сама по себи, историја, као хришћанско схватање историје динамично, прогресивно, стваралачко, ипак она не може бити замена за оно Царство коме стремимо. Историја тиме није прекинутанего је прави њен смисао ту означен и назначен.“
Другим речима, историја је труд и мука која – без коначног догађаја Царства Небеског – сама за себе нема смисла, али без које и нема пута у исто то царство. Радост, Царство Небеско, то је смисао који оправдава труд и муку, осмишљава историју као кретање ка циљу.
Двиг ка смислу историје
Хришћанско литургијско празновање направило је тај чувени двиг ка смислу саме историје, ка самом њеном крају, а ипак пре њеног свршетка. Иако су неки старозаветни празници представљали праслику новозаветних празника (Пасха и Педесетница), старозаветни човек није био способан за тај двиг ка самом смислу ван историје.
Његов покрет и крајњи смисао и циљ остајали су увек ту, у времену и историји. Старозаветни празници су славили Бога који избавља народ из ропства, који га води кроз пустињу у земљу обећану. То је Бог који побеђује непријатеље изабраног народа, Бог који их храни и умножава. Нико није могао наћи смисао ван историје – као ни смисао саме историје – доок лично Бог није дошао у историју.
Оваплоћени Бог Логос, открио је тај прави смисао, ту истину будућег века. У Њему је старозаветна Пасха као слика добила своју коначну пуноћу и тумачење. Он постаје пасхални Јагње, које се даје на заклање за живот света. Он је Пут, Истина и Живот, који изводи свет из ропства греха, смрти и пропадљивости у живот, радост и непролазност.Старозаветна Педесетница добила је своје пуно тумачење у догађају Цркве. Стари Савез и заједница са Богом, оличена у уговору Закона, као слика, испунила се у изливању Духа Светога на апостоле, Дух љубави и истине који твори новозаветну заједницу, Цркву Божију.
Литургијско знање и антиципација будућег последица је те неизрециве љубави Божије. Тај акт љубави која уводи у знање и предокус будућег оличен је у Тајној Вечери, која се и збила „да остане тајни мистагошки спомен, да нас подсећа шта је Христос урадио за нас, а у исто време да антиципира, да нам приопшти и да нас приопшти ономе што ће бити у Царству Небеском, тј. да нам дарује то само Царство које нам је Христос тада завештао“ – како то, опет, вели владика Атанасије.
А хришћански празник је управо та Света Литургија, и то треба увек понављати. Литургијом празнујемо прошле свете догађаје, свете личности, али са смислом у будућности. Зато хришћански празник, Света Литургија, није сентиментално сећање на прошлост, већ возглављење времена, догађаја и личности у будућем Царству, које се оприсутњује и предокуша сада и овде.
У догађају литургијског празновања личности и догађаји свих времена и векова се сабирају и возглављају у Личности Онога Који приноси и Оног Који се приноси, а Кога сама евхаристијска заједница, Црква као тело Његово, реално оприсутњује сада и овде – у Сину Божијем, Господу Исусу Христу. У Њему се време – прошлост, садашњост и будућност – сабира у једну тачку, у празнични литургијски догађај.
Хришћански празници освећују и само време. Сваки је дан, без изузетка, помен неког свештеног догађаја или светитеља. Тако хришћанско време, седмице, месеци и године, постају каталог празника. Смена дана постаје смена празника чинећи живот хришћанинауистину радосним догађајем. Такав систем празника преображава време, иконизује и оприсутњујеонај вечни, небески начин живота. Колико год то данас парадоксално звучало, доиста је истинито да бити хришћанин значи бити слободан и радостан човек. Бити хришћанин значи схватати да живот има смисла и да се вреди радовати.
Литургијске очи празника
Литургијске очи празника су нови вид човеков. Тим новим очима човек сада и овде треба да гледа на сву творевину. Да је види не онакву каква је сада, већ онакву каква ће бити и да такав однос према њој гради. Тим очима треба да гледа првенствено на свог ближњег, на другог човека. Да превазиђе његове мане и слабости, да не дозволи да га оне одвоје од заједнице са њим. Гледајући свог ближњег очима будућег идентитета , видимо свог брата не онаквим какав је он сад – грешан и порочан – већ онаквим какав ће бити и какав може бити овде и сада, у сваком тренутку – обожен и од Бога прослављен. Зато наша Црква – уз празничну радост – позива на међусобно измирење браће.
Та љубав према ближњем која се појављује на празничном литургијском сабрању није неки психолошки доживљај (како људи обично схватају љубав). Не, ова љубав је безусловна, слободна и независна од свих етичких норми и правила. Та љубав је онтологија, начин постојања. Једино таква љубав, будући слободна, може да опрости ближњем и „седам пута по седамдесет седам пута“.
Таква је љубав једино кадра и моћна да обрати ближњег на право и искрено покајање, покајање које није плод страха од закона, слободна воља, хтење да се сачува заједница са другим. Та љубав порађа једну вољу, једну мисао, једну веру – како то на празничном литургијском сабрању и чујемо: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали…“
Та љубав, која се „не надима, не тражи своје, љубав која никада не престаје“, порађа истину, а „истина је стање будућег века“, истина је нешто што је непроменљиво, вечно, нешто што заиста јесте.
То је нови начин постојања човека и света који предокушамо сада и овде и у коме смо позвани да у празничној радости и починку „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо“.
Наставиће се…
(МИСИОНАР, Србин инфо)
