Rodom je bio iz Antiohije Sirijske. Još u svojoj ranoj mladosti izučio je grčku filozofiju, medicinu i živopis.
У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету.
Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце.
Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
Тропар (глас 3):
Апостолских дјејаниј сказатеља, и евангелија Христова свјетла списатеља, Луку препјетаго, неисписана сушча Христовје церкви, пјесанми свјашченими свјатаго апостола похвалим, јако врача сушча человјеческија немошпчи, јестества недуги и јазви душ исцјељљајушча и мољашчасја непрестано за души нашја.
СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
(1749-1830) Петар I Петровић Његош
Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“.
У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро.
Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица.
После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.
Тропар (глас 8):
Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше.
Свети Јулијан и Дидим Слепац
Св. Јулијан, звани Пустињак, беше Персијанац и сељак без школовања, али због чистоте срца — сасуд благодати Духа Светога. Подвизавао се украј Еуфрата у Месопотамији. Имао дар видовитости.У сами час када погибе Јулијан Одступник, св. Јулијан то прозре духом и објави ученицима својим. Његов савременик, св. Дидим слепац у Александрији; такође провиде духом погибију Јулијанову; беше на молитви ноћу, када му дође глас с неба: „данас је нестало цара Јулијана, извести о томе патријарха Атанасија“.
Св. Антоније Велики веома је уважавао овога чудеснога слепца Дидима, који је имао дух видовит, и свраћао је код њега, кад год је из пустиње долазио у Александрију, и заједно с њим Богу се молио. И св. Јулијан и св. Дидим, дивне слуге Божје, упокојили су се после 362. год.
Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им’о великога Луке.
Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати…
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.
РАСУЂИВАЊЕ
Може ли грешник за десет дана искајати грехе своје? По неизмерном милосрђу Божјем може. У време цара Маврикија беше неки чувени разбојник у околини Цариграда. И у околини престонице и у самој престоници владаше страх и трепет од њега. Тада му сам цар Маврикије посла крст у знак вере, да му не ће ништа учинити, ако се преда. Разбојник прими крст и предаде се. Дошавши у Цариград он паде пред ноге цареве и мољаше за опроштај.
Цар одржа реч, помилова га и пусти га у слободу. Но одмах по том разболе се разбојник тешко, и предосети да му се приближује смрт. Он се поче горко кајати за све грехе своје, и плачевно молити се Богу, да му Бог опрости као што му беше и цар опростио. Многе сузе проли на молитви, тако да му марама којом сузе брисаше беше сва наквашена сузама. И умре разбојник после 10 дана плача и молитве. Исте ноћи када он умре виде лекар, који га лечаше, у сну визију чудесну: када разбојник на постељи испусти душу, скупише се око њега некакви црнци са многим хартијама, на којима беху исписани греси умрлога. Ту се јавише и два светла анђела.
Међу њима поставише се теразије, и црнци весели метнуше све оне хартије, и њихова страна теразија претеже, јер друга страна беше празна. „Шта ћемо ми метнути?“ саветоваху се ангели. „Потражимо неко добро у животу његовом!“ И обрете се у рукама једног ангела она марама наквашена покајничким сузама. Ангели је брзо метнуше на своју страну теразија, и њихова страна одједном претеже све оне хартије. Тада црнци побегоше жалосно урлајући а ангели узеше душу и однеше у рај славећи човекољубље Божје.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудо с апостолом Филипом и ушкопљеником (Дела Ап. 8), и то:
1. како ангел упути Филипа из Самарије на пут у Газу;
2. како виде Филип ушкопљеника царичиног, објасни му једно пророчанство Исаијино, и крсти га;
3. како ангел узе Филипа, учини га невидљивим за ушкопљеника, и пренесе тренутно у град Азот.
БЕСЕДА
о гресима језика
Рекох: чуваћу се на путовима својим
да не згријешим језиком својим (Пс. 38, 2)
Грех језика је најчешћи и најбржи грех. Ко у ријечи не погрешује, онај је савршен, вели апостол Јаков (Јак. 3, 2). Када покајник пође путовима Божјим, т.ј. када почне живети по заповестима Божјим, нека се труди прво да језиком не сагреши. Такво је правило био поставио себи и покајани Давид.
Нарочито се решио био, да ћути пред противницима својим: зауздаћу уста своја када грешник стане преда ме. Ево прекрасног правила за оне који се од греха лече. Када га оптужују, он не одговара; када га клеветају, он ћути. У истини, шта помаже и говорити разјареном неправеднику, који Бога нема пред собом? Ако му о злу говориш, још више ћеш га раздражити, ако ли о добру, учинићеш га ругачем светиње. Пред Пилатом Христос је ћутао. Зар мени не одговараш? рече му Пилат.
Шта да ти одговори, кад немаш уши да чујеш ни разум да разумеш? Гле, ћутање праведника пред неправедником још може најбоље да утиче на неправедника. Остављен да сам тумачи ћутање праведника неправедник га може протумачити на корист душе своје, док ће сваки одговор, бео или црн, тумачити на зло и на осуду другога а на оправдање себе. Благо оном ко се научи језиком владати.
О Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти који си нам показао примером, како и кад треба говорити, показао си нам примером, како и кад треба ћутати. Помози нам Духом Твојим Светим, да не згрешимо језиком. Теби слава и хвала вавек.
Амин.