Pročitaj mi članak
Зашто не судити другим људима да не би био осуђен на исти начин
Свети старци православља уче да осуђивање других и осуда туђег греха је грех сам по себи, јер је суд дат само праведном Богу
Не суди другима да ти не би било на осуду. Не треба судити другимаОн је тих и повучен човек који живи мирним и породичним животом без великих неприлика у животу. Рекли би да живи потпуно невидљиво и без упетљаности у свет и свакодневна дешавања. Бави се својим малим приватним послом и не истиче се ничим посебно. Редовно одлази у цркву и придржава се хришћанских заповести, али је тих и ненаметљив, никада није од своје вере правио спектакл у виду раскошних слава, крштења, наступа у цркви. Тихо и неприметно дође до цркве и исто тако оде.
Он чак и не прича много о својој вери православној, али је врло ревностан, строго пости све постове, редовно пости на води средом и петком, обавезно одлази на литургије недељом и свим празницима, не ради црвеним словом, чита само православну литературу, не чита новине, не гледа телевизију, не прилази стварима које саблажњавају, и тако редом. Али све то ради неприметно и ненаметљиво. Ко га не зна, не би ни знао колико је дубоко у живој вери.
Испричао нам је своју личну причу, која може бити на корист другима. Прича он:
„Био сам на летовању. У близини места где смо одсели нашао сам један леп манастир. С обзиром да у манастирима јутрење креће рано а самим тим и литургија, решио сам да идем сваки дан у манастир на литургију, јер се скоро сваки дан и одржавала. Таман док моја породица спава ја бих се рано пробудио и око 6 сати ујутру кренуо у шетњу до манастира, који је био удаљен негде око пола сата хода. То ми се чинило и као добра јутарња гимнастика и као духовна пракса. Таман бих се после литургије негде после 9 сати вратио у апартман на доручак са породицом.
На литургији није било гужве а ни много људи. Манастир је био мушки, монаси су били млади али је служба била озбиљна и достојанствена, имала је онај древни призвук античког хришћанства. Мало су ме ноге болеле од шетања и стајања, али ми се допадало да идем, и некако ми је душа тражила да идем на литургију, чак ми се дешавало да у повратку спонтано понављам неке делове и молитве из литургије.
У то време је некако избио проблем у мојој породици, јер ми је мајка почела да пати због оца који се швалерисао. Отац се деценијама, ваљда од почетка брака није смиривао и стално је варао нашу мајку. Она је то знала али је трпела. Надала се да ће се он годинама променити али авај. Ми, његова деца, смо га такође осуђивали јер смо знали шта ради. Осуђивали су га и рођаци, али није помагало. Мајка је прихватила да живи у таквом стању греха са грешним човеком, нашим оцем. Ми смо сви у породици били на њеној страни и прихватили смо њен избор суживота са прељубником али смо стално осуђивали оца. Да, важно је напоменути да ми отац није крштен, он је оно дете комунизма које родитељи нису стигли, хтели или смели да крсте. Знао сам да је и делом због тога мој отац тако слаб на грех, јер није имао никакву духовну заштиту од Бога као некрштено биће. Но, једно је бити крштен а друго је бити савестан, јер сви људи имају савест и неки морални кодекс. Зато смо ми оца осуђивали због недостатка савести према мајци и неморала, мад аје он генерално био доброћудан и шармантан.
Кажем, у то време док сам био на одмору искрсла је свађа између оца и мајке због његове нове прељубе за коју је мајка сазнала. Мајка ми се јавила и осуђивала оца, а и ја сам јој се придружио. Мој отац је био за сваку осуду и било ми је лако да га осудим, јер му то није било први пут. Сваки суд о њему је почињао осудом његовог швалерисања, иако сам знао да су свети старци православља стално понављали да се „не суди и не осуђује човек него његов грех„, али мени су мој отац и његов грех били једно, јер он је стварао тај грех а не неко други, он је био за осуду а не грех као појам. Грех је чинио живи човек.
И тако док се то дешавало мени је одмор трајао и ја сам редовно ишао у манастир на литургију. Једног јутра, стојећи на литургији у храму, ођедном ми се јавила мисао да пред иконостасом, у једном кругу на средни цркве, на мозаику на поду, стоји неко ђаволско биће, налик на сатира из бајки. То није било виђење, већ једноставно снажан утисак да у том кругу стоји то биће коњских ногу, са телом човека и са козјим роговима. Уплашио сам се, јер нисам очекивао демона у сред литургије и насред цркве. Почео сам да се молим у себи да истерам тај утисак који сам имао у глави. Али без успеха, у глави ми се врзмало осећање да је то биће тамо, и да се полагано окреће у круг, посматрајући монахе који су певали.
Помислио сам да је то неки опасан демон који је ту да би искушавао монахе, јер њих нападају најаче демонске силе, и они имају највећа искушења. И помислих да ми је то „виђење“ датао да схватим колики је подвиг монаха, са каквим јаким негативностим монаси имају посла. Али онда, то биће сатир се окренуло ка мени и муњевито ушло у мене. Заледио сам се. Нисам ништа осетио, али ме је то подсетило на холивудске филмове када демони улазе у људе да их запоседну. Уплашио сам се, зар сам постао ђавоиман. Почео сам да се молим, али се ништа није дешавало, ни у мени ни око мене.
Већ мало умирен, отишао сам кући. Све је било у реду.
Међутим, изненада касно послеподне мене је ухватила страховита сексуална жеља којој нисам могао да се одупрем. Тако нешто ме никада и нигде није обузело, тим пре што моје сексулане страсти и нису биле нешто високе и не баш честе, само оно редовно супружничко сусретање. А нисам ни имао склоности ка другим женама, живео сам емотивно мирно и задовољно. Ово је било сасвим другачије, страховита жеља за сексом и за другим женама је исијавала из мене, кидала ме, пекла ме, сав сам се унео у то. Крајичком свести сам схватао да то није нормално, да је то вероватно демон који је ушао у мене и почео сам да се молим у себи Богородици, али помоћи није било. Горео сам од жудње. Сви животни системи и ставови су ми се распали пред налетом сексуалне страсти и слепе жеље да дођем до жене, до било које жене и да имам секс. Нисам могао томе да се одупрем, то је била невиђена сила која ме је обухватила. И чинило ми се да је та похота незаустављива и неугасива.
То је трајало тај дан и прошло. Морао сам неколико пута да се исповедам због тога у наредном периоду али много важније од свега је што сам схватио да се све то десило по Божијем допуштењу. Сам Господ је допустио да тај демон уђе у мене и да осетим колика је његова снага и сила, и како је мом оцу који га носи. Тада сам схватио да не смем више никада да осуђујем свог оца, јер када ја један дан, уз ревностан живот хришћанина, нисам могао да се одупрем демонској сили, како тек онда мој отац може да се одупре томе што га гони годинама.
Врло сам пластично схватио тада зашто не треба судити, јер можеш бити осуђен на исто. И не треба судити другима него се за грешника молити да га Господ ослободи греха, да очисти душу његову од уплива демона. Људи греше јер су прихватили игру са демонима, јер су их пустили у своју душу и сада они владају умом и душом особе, а она истинска душа човека је негде затворена у дубини свести немоћна да се одупре страстима. А само Господ зна зашто је мом оцу допустио такво искушење да буде запоседнут демонима сладострашћа, односно како и зашто је мој отац упао у такво грозно стање немоћи у којој владају зли дуси њиме а не он собом и својим мислима и хтењима.
Научио сам јако добро лекцију: Не треба судити другима да ти се не би судило.“
