Pročitaj mi članakGreh je razorio našu zemlju... Greh, teški, nepokajani greh je pozvao satanu iz ponora... O, ko će našim očima dati izvore suza?! Gde si nestao, nekada snažni i moćni ruski narode?
ГРЕХ ЈЕ РАЗОРИО НАШУ ЗЕМЉУ
Грех је разорио нашу земљу… Грех, тешки, непокајани грех је позвао сатану из понора… О, ко ће нашим очима дати изворе суза?! Где си нестао, некада снажни и моћни руски народе?… Није ваљда Господ за тебе заувек затворио изворе живота, погасио твоје стваралачке силе, да би те посекао као бесплодну смокву? О, нека не буде тако! Плачите, драга браћо и чада, који сте остали верни Цркви и Отаџбини, плачите због великих греха вашег Отачаства, док оно није до краја изгинуло.
Свештеномученик Тихон, Патријарх Московски
1. ПАД РИМА
Из радова светог праведног Јована Кронштадтског.
Овде ћу као поуку навести реч једног старог римског писца, блаженог Јеронима (330-419 г.), који се налазио у сличним околностима, као ми: „Оплакујем нашу несрећну судбину. Срце ми се стеже када гледам на погибељне трагове разрушења, која су погодила наш век. Свакога дана се пролива римска крв. Римска држава се колеба и само нас наша гордост приморава да погледамо на развалине своје империје, на војнике које у групама узимају као плен. Када бих имао и хиљаду уста, ни тада не бих могао да испричам о свим казнама Промисла који нас укорева. Али ја не пишем историју, већ сам се само малo дотакaо наших несрећа, да бих их оплакао. Већ одавно осећамо над собом тежину гнева небеског али ипак не желимо да се поклонимо пред милошћу Божијом.
Ко је, ако нису наши преступи, охрабрио варваре? Зашто, ако не ради наших безакоња, свугде губи римска војска? Али да би непријатељски мач још мало пио нашу крв, ми истребљујемо једни друге унутрашњим односима, који нас још више убијају, од борби са спољашњим непријатељима. Ми свуда маштамо да победимо својим силама, и свуда падамо. Какав стид! Какво невероватно помрачење ума! Римска победничка војска, која је дала законе целом свету, је разбијена, бежи, дрхти само од једног погледа својих непријатеља. Ми и не размишљамо да се удаљимо од узрока своје болести и зато се та болест и шири у свој својој сили, зато гомиле варвара и славе над добро организованом војском.“
(Из писма блаженог Јеронима епископу Илиодору).
2. ТАТАРСКО-МОНГОЛСКИ ЈАРАМ ИЛИ ЈАРАМ ГРЕХА?
Из „Слова“ епископа Владимирског Серапиона:
„Ево већ 40 година напора и муке и тешких пореза, такође не престају ни глад и помор наше стоке. Ми ни хлеб не можемо слатко да једемо. Од уздисања и туге ће усахнути наше кости. Шта нас је довело довде? Нађе безакоње и наши греси, наша непослушност, наше непокајање. Молим вас, браћо, нека свако од вас продре у своје мисли, размотри срдачним очима своја дела, нека их омрзне и одрекне их се. Покајте се: гнев Божији ће престати и милост Господња ће се излити на нас“.
Из радова митрополита Макарија (Булгакова):
„Нико у Русији тада није сумњао да је монголски јарам казна Божија за грехе, а пастири Цркве су гласно понављали ту мисао и нису престајали да позивају народ на покајање и исправак живота“.
Из радова митрополита Јована (Сничева):
„Руски народ је схватио татарски јарам као казну за грехе и страсти, као уразумљење Божије, усмерено на то, да би видећи у Цркви једини ослонац, Рус, иако и невољно, одступила од безбројних међусобних раздора, схвативши своју високу намену. „Ми нисмо послушали Јеванђеље, у тузи је говорио блажени Серапион, нисмо послушали апостола, нисмо послушали пророке, нисмо послушали велике светитеље… Нисмо се покајали све док јадни народ није дошао по Божијој вољи. Испитавши ово, браћо, побојмо се те страшне казне и клекнимо пред Господом са исповедањем, да не бисмо навукли на себе још већи гнев Господњи, да не навучемо још већу казну!… Када ћемо већ одступити од грехова наших? Поштедећемо и себе и своју децу! Зар смо још некад видели толико сурових смрти?… А ако се препустимо вољи Господњој , онда ће нас сваком утехом утешити Бог небески, као своју децу ће нас помиловати, од земаљске туге нас сачувати…“
Подвиг трпљења је по преимућству руски подвиг, предавање вољи Божијој се овде показало у свој пуноћи и јасности. Смирени летописци су завршавали своје тужне летописе следећим речима: „Све је то било због грехова наших… Господ је силу одузео од нас, а несигурност и претњу, и страх, и немир је ставио у нас за наше грехе“. Рус се молила, кајала, трпела и чекала када ће угодно бити Богу да изведе народ из пучине понижавања, када ће му даровати одважне и искусне вође, препородити земљу за њено следеће славно служење“.
Из радова архиепископа Никона (Рождественског):
„Спремајући се да крене у поход, Велики Кнез Димитриј Јованович је сматрао да му је прва обавеза да посети обитељ Живоначалне Тројице, да би се тамо поклонио једноме Богу, у Тројици прослављеном, и примио благослов од преподобног игумана Сергија… Разговарајући са Великим Кнезом, свети старац му је саветовао да укаже злочестом Мамају поштовање поклонима и чашћу.
„Ти би, господине Кнеже, говорио је, требало да се бринеш и да чврсто стојиш иза својих поданика, и да своју душу за њих даш, налик Самоме Христу, Који је крв Своју за нас пролио. Али, пре свега, господине, иди њима са истином и покорношћу, као што и приличи твом положају, да се покориш ординском цару. Јер је и Василије Велики обасуо поклонима несрећног цара Јулијана, и Господ је погледао на смирење Василијево, и понизио је несрећног Јулијана. И Писмо нас учи да ако такви непријатељи траже од нас част и славу – да им дамо; ако хоће злато и сребро, да им дамо и то, али за име Христово, за веру Православну треба да душу своју и крв своју пролијемо. И ти, господине, одај им поштовање, и злато, и сребро, и Бог им неће допустити да нас победе: Он ће те узнети, видећи твоје смирење и посрамиће њихову непокорну гордост“.
3. ЈАРАМ ЈУДЕЈСКИ ИЛИ ЈАРАМ ГРЕХА?
Из дела светогорског старца Пајсија (Езнепидиса):
„Пророку Исусу Навину (Нав. 13,1-2; Суд. 3,1-4), Бог је наредио да не истребљује једно паганско племе – Филистејце да би, када би Јевреји заборављали Бога, Филистејци постајали за њих бич. Тако да, када су се Јевреји удаљавали од Бога, ђаво је узимао своја права, побуђивао је своју „братију“ и они су водили рaт против Јевреја. Они су узимали јеврејске бебе и разбијали их о камен, не би ли их све уништили. Али, када су непријатељи нападали на Израиљ без кривице од стране Јевреја, онда је на страни Јевреја ратовао Сам Бог. Бог је поразио пагане градом камења (Нав. 10:11) и уништио их, зато што су у том случају Израиљци имали право на учешће Бога…
И није ствар у томе да Бог хоће на тај да начин васпита човека, не, те несреће су последица удаљавања човека од Бога. Све се то догађа због тога што се човек одвојио од Бога. И долази гнев Божији да би се човек сетио Бога и замолио Га за помоћ. Није да Бог све то удешава и наређује да на човека дође та или друга несрећа. Не, али Бог, видећи до каквог степена иде људска злоба и знајући да се они неће променити, допушта да се деси несрећа – ради њиховог уразумљивања“.
Из проповеди архимандрита Петра (Кучера):
„Смисао и циљ нашег земаљског живота је приближавање Богу, уподобљавање Њему. На који начин се то може достићи? Помоћу нагомилавања материјалног богатства? Помоћу слободе речи, „једнакости, братства“? Па говоре да је потребно да се ослободимо од безбожног јарма. А ко ће нас ослободити од најбитнијег – од јарма греха? А зар се ми не позивамо на Небо, куда ништа лоше не може ући. Ослободимо се од садашњег безбожног јарма, и шта ћемо даље? Опет ће доћи некакав јарам: немачки или кинески, или од злог духа.
Сам Исус Христос није ослободио Јевреје од римског јарма, као што су тако очекивали и молили фарисеји и садукеји. Зато су они и мрзели Господа који је дошао да ослободи људски род од јарма греха. Ни данашње патриоте нису ослобођене од истог тог фарисејства. Ослободимо се од јарма, ослободимо се од других народа, а ко ће нас пустити на Небо са страстима и жељама?
Наш земаљски живот је затвор. Зашто псовати надзорнике разних епоха, од монлолско-татарских до јудејско-бољшевичких? Ми смо погрешили и нашли смо се иза решетке. Списак наших преступа је овакав: богоодступништво, вероодступништво, гажење заклетве (цару – прим.прев.), цареубиство. Не рачунајући остало. Колико само има абортуса! Ни један народ не зна за тако нешто! А говоре: ми немамо за што да се кајемо? Ми смо нераскајани народ убица!
Колико смо ниско пали? Тако лако су нас одвојили, као Херакл што је одвојио Антеја од земље, од Цркве, од Вере, одвојили су нас од извора живота – од Бога. И усадили нам идеологију противну руском народу. Нас су разоружали, оборили на земљу и стоје нам на грудима, користећи се нашим падом у грех.
И како сада можемо говорити о успостављању Богом дате Царске власти, о Самодржцу? То је све бесмислено и нема чврсту основу, као кућа, саграђена на песку. И ако нам и дође Цар, онда ће га или убити, или ће га, у најбољем случају, протерати“.
4. „ЈЕР БЕЗ МЕНЕ НЕ МОЖЕТЕ ЧИНИТИ НИШТА“
Из радова митрополита Јована (Сничева):
„Опште је познато да је смирење једна од главних хришћанских врлина. Мирећи се са вољом Божијом, која се открива људима и целим народима у промени начина живота, у патњама и тешкоћама, које кале дух и укрепљују веру, ми сведочимо пред Господом о признању сопствене немоћи, о жудњи за благодатном помоћи одозго. Таква вера, таква нада, заснована на речима Самог Христа: „Јер без мене не можете чинити ништа“(Јов.15:5), никада не остају без одговора. Покушаји да се, без обзира на све, сопственим снагама постигне жељено – чак иако је циљ сам по себи користан, честит и похвалан – сведоче о погубној гордости, која је покорила срце тог самог делатника пуног себе.
У Русији богоборци и мрзитељи хришћана, који су освојили власт после револуције, нису били ништа друго до бич Божији, оруђе гнева Господњег, које је ударило Рус због њеног одступања од истините вере и православног начина живота. О томе су још пре крвавих смутних времена пророковали свети подвижници земље Руске. „Руско Царство се колеба, тресе, близу је пада“, још је 1907. године упозоравао свети праведни отац Јован Кронштадтски. „Ако се тако догоди и у Русији безбожници и анархисти не буду подвргнути праведној казни закона, ако се Русија не очисти од мноштва корова, онда ће опустети, као древна царства и градови, збрисани правосуђем Божијим са лица земље за своје безбожје и своја безакоња“. „Русију кљуцају несреће и напасти. И не без разлога Онај Који влада свим народима, искусно, директно, ставља на свој наковањ све којi ће бити подвргнути Његовом јаком чекићу. Јачај, Русијо! Али се и кај, моли, плачи горким сузама пред твојим Небеских Оцем, Кога си безброј пута разгневила!…“
Када је постало јасно да је прослављење зла на Русији допустио Бог за наше грехе, да је изгубљен оружани рат са бољшевицима, да пред руским народом стоји дуготрајан и тежак богоборачки јарам, продужетак политичке линије у отвореној конфротацији са влашћу је изгубио свако морално-религиозно оправдање. Најбитнији задатак је био да се у датим условима сачува пуноћа вере, чистоћа светоотачког православља и канонски исправна структура црквене власти. Другим речима – да се сачува могућност спасења душе за то „мало стадо“, које је без обзира на претњу смрти, ипак остало у црквеној огради.
Духовним људима је постало јасно: време разобличавања је прошло, настало је време исповедништва и покајања, време „вавилонске пљачке“ из које нико не може извући Свету Рус осим Свемогућег Бога. Један од атонских подвижника, схијеромонах Аристоклe је рекао још 1918. године: „Ми се сада налазимо у предантихристовом времену. А Русија ће бити спашена. Много ће бити страдања, много мучења. Сва земља ће постати затвор, и потребно је да усрдно молимо Господа да нам опрости. Треба да се кајемо за грехе и да се плашимо да учинимо и најмањи грех, већ да се трудимо да чинимо добро, макар оно било и најмање. Јер и крило муве има своју тежину, а код Бога су тачни тегови. И када оно најмање на кантару добра претегне, тада ће Бог показати милост Своју над Русијом“.
„Убедљив је пример који је наводио И.К.Сурскиј у првом тому своје књиге “Отац Јован Кронштатски“ (Свето-Илинскоје издање, 1979г.). „Почетком 1918.год. у крипти о. Јована јутарњу службу је служио прозорливи старац протојереј о.Михаил Прудников. Један од двојице његових поклоника који су га чекали му је рекао: „Оче Михаиле, Русија гине, а ми, дворјани, ништа не радимо, морамо нешто да урадимо!“ На то је о.Михаил грубо одговорио: “Нико не може ништа да уради до тада док се не сврши мера казне, дате од Бога руском народу за грехе; када истекне казна, дата од Бога руском народу за грехе, тада ће Царица Небесна сама помиловати, а шта ће помиловати – знам!“
Из цркве су сви троје пошли код о. Михаила да пију чај. Користећи старо пријатељство, иста та особа је почела са се расправља са протојерејем Прудниковим, говорећи:“Дозволите, управо Деникин се приближава Москви, Колчак, Јуденич, Милер – сви успешно раде“. На то је о. Михаило опет одсечно, као са гневом рекао: „Све је то узалуд, само без везе проливају крв, све једно неће ништа бити из тога!“
Из радова архиепископа Аверкија Таушева:
„…Тешки грех богоодступништва и богоборства је могао бити очишћен само огњеним мукама, сузама и крвљу. Ево зашто и Бели покрет и сви други покушаји да се свргне јарам љутог безбожја, који је завладао над несрећним заблуделим руским народом, нису довели до жељеног циља. Мало је било само спољашње ослобођење од сатанске власти. Ништа то не би дало руском човеку у чијој души би наставио да живи змијски отров. Само се путем тешких страдања могао очистити руски народ од тог страшног отрова. И та страдања су дата руском народу: дата су му на корист“.
5. „ПОКАЈАЊЕ ПОМАЖЕ ДА ЗЛО НЕСТАНЕ“
Из радова старца Пајсија Светогорца (Езнепидиса):
Молећи за покајање света, сами ћемо убројати себе у окривљене. У молитви не треба говорити: „Помози свету, свету који је грешан“. Три библијска детета су се родила у вавилонском заробљеништву и нису говорила: „А за шта смо ми криви?“, већ су се исповедали пред Богом: „Добили смо што смо заслужили, а заслужили смо и више“. Они су говорили као да су се до вавилонског заточеништва налазили међу онима који су прекршили Божије заповести, као да су и они саучествовали у греху, иако они ту нису имали никаквог удела, јер још тада нису били рођени.
Њихова молитва у вавилонској пећи ме је ганула за срце: „Праведан јеси Господе са свима, јер си нас створио… Јер сагрешисмо и прекршисмо закон… Не дај да до краја погинемо… Не одузми Твоју милост од нас, ради Аврама који те је волео“. То јест, „Због наших нас дела, Господе, кажњаваш јер смо погрешили. Али само због Аврама кога волиш због тога што није погрешио, не остављај нас“. Они су у грешнике убрајали и себе и веровали су у то што су говорили устима. Зато је пећ и постала хладна, док је пагане који су дошли да је виде, опалила ватра.
Из дела Ф. М. Достојевског: „Свако од нас је свакако крив за све и свја на земљи, не само због целокупне светске кривице, већ и појединачно свако за све људе и за сваког човека на овој земљи. Ово сазнање је венац монашког пута, као и сваког човека на земљи. Јер монаси нису у суштини другачији људи, већ онакви какви би сви на земљи и требало да буду… Тада ће свако од нас имати снаге да задобије цео свет љубављу и да својим сузама умије светске грехе“.
Из дела старца Пајсија Светогорца (Езнепидиса):
„Овако или онако, покајање је велико дело. Ми још увек нисмо свесни да покајањем човек може да промени одлуку Божију. То, што човек има такву снагу – није шала. Ти чиниш зло? Бог ће те казнити. Говориш „сагреших“? Бог ће гнев променити на милост и даће ти Свој благослов. То јест, када се непослушно дете опамети, каје се и осећа грижу савест, њега Отац са љубављу мази и теши га.
Уклонивши се од заповести Божијих Израиљци су седамдесет пет година провели у вавилонском заробљеништву. Али, на крају крајева, када су се покајали, цар је постао Кир, о коме се може рећи да се понашао боље од синова израиљевих, који су оскрнавили жртвене светиње. Бог је променио начин мишљења Кира и начинио га верником Бога Небеског. И управо Кир поклања Израиљцима слободу, даје им новац, дрво за изградњу храма, подиже им зидове око Јерусалима и показује такву доброту и такву побожност за коју можемо рећи да нису показивали ни сами Израиљци. (2 Језд. 1, 1) И све због тога што се народ покајао и променио (1 Језд. 8, 88-92)… Видите како покајање помаже да зло нестане!
Обавезно треба читати све књиге Макавејске. То су веома снажне књиге. Каква је била царска наредба! Да Јудејце прегазе слонови! Одредили су одговорне, спремили су све за казну, да би разбеснели петсто слонова, појили су их јаким вином са тамјаном и чекали су цара да би отпочела казна. Али је цар заборавио на дату им наредбу. Долази код њега чувар слонова и говори: „Царе, тебе чекамо. Слонови, Јудејци – све је спремно. И гости дуго чекају“. –„А ко вам је рекао да то урадите?“,одговара цар. Крици, претње!… И то није било само једном, већ три пута (3 Мак.5,1-35). Зашто је цар заборавио наредбу коју је сам дао? То није шала. И не само да је заборавио, он је после сасвим променио свој према Јудејцима. У томе се и налази основа свега: да се свет покаје“.
