(Ало, фото: Весна Лалић)
Пристојно одевен, чист, уредан и поврх свега миран и срдачан, Тебор Динчић (22) на први поглед одговара опису финог младића из комшилука.

Оно што њега ипак издваја из таквог клишеа јесте болна чињеница да је Тебор бескућник који већ 14 година сам обитава по београдским улицима и привременим склоништима без струје и воде.

– Улица је велика школа. Или ћеш да будеш пробисвет и наркоман или нормалан човек. Ако си нормалан, на улици нико неће да те дира, ако ниси, свако ће да те напада и пљује. Ја сам сам, без ичега и без ичије подршке и заштите, па морам да будем миран – образлаже Тебор свој животни наук на почетку разговора за “Ало!”.

Тебор Динчић: Дечко из комшилука
Како је дошло до тога да постанеш бескућник?
– Кад сам био мали, родитељими, старија браћа Саша и Сциле и ја живели смо Далматинској улици, у стану који је мој тата Душко наследио од свог покојног оца.

Ишао сам у основну школу “Вук Караџић” и једног дана, када сам се вратио са наставе, у дворишту зграде затекао сам све ствари из куће. Мама Весна ми је рекла да нас исељава Центар за социјални рад. Имао сам тада осам година и нисам баш разумео зашто се исељавамо, али када сам видео огољене зидове у празном стану који напуштам, схватио сам да остајем без дома. Било ми је тада много тешко и тога ћу се увек сећати.

Тебор Динчић: Бескућник од малих ногу
– Касније сам схватио да у ствари нисмо били истерани, него су мајка и брат Сциле били за то да се тај стан прода да би, као, купили нешто боље. Отац је већ тада много пио, био је алкохоличар, па су га лако на то наговорили.

Међутим, од тога ништа није било. Видео сам да мајка и брат много троше паре и ја сам се опростио од тога да ћемо опет имати дом.

Шта се потом десило?
– Одатле сам са мајком отишао да живим код неког човека у једном риту у предграђу Панчева, где живе Роми. После неког времена више нисам могао да се шверцујем по возу да бих ишао у своју школу, па сам једном после наставе ушао у неку зграду и ту остао да преспавам.

Тако је било месец дана, док ме није приметио комшија, станар те зграде, и позвао полицију. Одвели су ме у дом за малолетнике “Васа Стајић” на Вождовцу, али сам одатле кроз неколико месеци побегао. Нисам се слагао са осталом домском децом.

За разлику од њих, ја сам био миран, нисам крао нити се тукао по улици. Ишао сам у школу, тамо се хранио јер је моја разредна плаћала за мене, знала је у каквој сам ситуацији. Тако је било док ме после четвртог разреда нису пребацили у специјалну школу “Бошко Буха”.

Тебор Динчић: Схватио сам да морам сам да се борим.
Како си и где све живео од како си напустио мајку и дом?

– Живео сам свуда помало. Схватио сам да мајка не може ништа да уради јер је још тада била инвалид, од шлога јој је цела страна тела одузета, а брат Сциле није желео ништа да помогне. Отац алкохоличар нестао је на своју страну, а други брат, Саша, отишао је да живи уз подршку организације за ментално недовољно развијене особе. Схватио сам да сам сам, препуштен сам себи. Почео сам да се борим, шта ћу да поједем, да обучем. Одлазио сам у школу, а кад изађем, лутам…

Спавао сам по разним зградама док ме не избаце, био сам се уселио у једну стару трафику код стадиона ОФК, а последњих неколико година сам у општинској напуштеној згради у Вишеградској улици, без струје и воде, а малтер са зидова се гули.

Од чега си се за све то време издржавао?

– У почетку су ми помагали другови из школе, давали ми неке ствари и храну, књиге и новац за свеске. Међутим, они сад сви раде и имају породице и своје обавезе, па се ретко виђамо. Радио сам разне послове, и на грађевини и у перионици, али све је то много тешко, поготову кад после тога немаш где ни да се истушираш.

Онда сам неко време волонтирао у хуманитарној организацији “Каритас” и, пошто је њима стизала одећа, постељина, пешкири и слично, нешто од тога сам добјао да продајем на пијаци и мало зарадим. Продавао сам и кинеске парфеме на улици, али не вреди, јури те инспекција и одузима робу. Недавно сам нашао нови посао и сада продајем часопис “Лице улице” са братом Сашом и његовим другарима.

Зарадим од тога некад 100, некад 500 или 600 динара дневно, зависи како иде продаја. Од тог новца се храним. Кад је баш хладно, идем у играоницу да се угрејем.

Тебор Динчић: Љут сам на родитеље, цео живот су ми упропастили!
Да ли си се обраћао неким државним институцијама за помоћ?
– Обраћао сам се Центру за социјални рад, ишао код њих и сам и са мајком, али су ми увек говорили да не можемо добити нити стан нити било какву социјалну помоћ јер смо већ имали стан и продали га. Тражио сам им једнократну помоћ од 7.000 динара да преживим.

Жељан сам да се наједем, макар неку паличинку да купим, нешто да скувам на плинској боци коју сам добио. Нису ми одобрили, а зашто, не знам. Ништа ми тамо није јасно, а они се и не труде да ми објасне. Социјална радница све ради на брзину, издекламује шта ми све треба и ћао. А ја немам ни личну карту, ни здравствену књижицу, нити примам икакву социјалу да бих могао то да извадим. Зато у Центар за социјални рад више не идем, нећу никога да молим.

Могу ли ти бар неки пријатељи још помоћи?

– Имам комшиницу која је добра према мени и зими ме некад пусти да се окупам код ње. Добар сам и са другим комшијама, дају ми да наточим балоне са водом или лек кад се разболим.

А пре четири године сам имао и шугу, добио сам због прљавштине у тој згради где живим. Било је лето и прашина, а ја нисам могао да одржавам хигијену као нормалан човек. Страшно ме је то сврбело, а отишао сам код доктора тек када сам видео живе ране.

Виђаш ли некад родитеље и браћу?

– Са Сашом се виђам јер заједно продајемо часопис, а код Сцилета не идем, он живи са девојком. Отац и мајка су већ неко време у дому у Кумодрашкој и одем понекад викендом да их обиђем, али није то то. Одрастао сам и знам шта су ми родитељи урадили. Љут сам на њих, цео живот су ми упропастили.

Криво ми је што су тако поступили, продали наш стан и отерали ме на улицу. Да нису то урадили, можда бих и ја сада имао ко свака друга деца макар неку своју собу из које нико не би могао да ме избаци.

Имаш ли бар неку наду да ти се живот може побољшати?

– Не може мени више нико да помогне. Кад Центар за социјални рад више од десет година није хтео ништа за мене да уради, немам ја више никакву наду. Определио сам се да трпим и ћутим. На много сам великој нули и човеку треба баш много да се из тога ишчупа.