Постоје тајни снимци Порфиријевих речи о судбини КиМ и монасима који тамо живе?

0

Избор патријарха Порфирија третира се као својеврсна победа председника Србије Александра Вучића на Изборном сабору.

Новоизабрани патријарх српски Порфирије није имао поштену прилику да измери властити утицај међу епископима (иако га неоспорно поседује), зато што су машинерија и ресурси државе избор патријарха претворили у представу режима, какву Србије гледају последњих девет година.

Пар дана након смрти његовог претходника, патријарха Иринеја, битка за избор новог поглавара почела је да поприма обрисе онога што виђамо на политичком терену пред сваки излазак на биралишта. Уместо свечаног отварања аутопутева или неке фабрике, која се увек изненада појави на почетку изборне трке, овог пута се говорило о историјским државним донацијама за манастире и цркве, уз нескривену захвалност појединих епископа на председничку “широку руку”.

Брифинзи са владикама и прича о државним улагањима у Српску православну цркву била су основа кампање коју је водио председник, а која је касније резултирала дисциплинованим гласањем епископа на Сабору, сличном каквом виђамо на биралиштима широм Србије.

А услови за гласање чини се да су били једнако поштени као и они којима сведочимо током одржавања избора, било да је реч локалним, парламентарним, председничким или изборима за месну заједницу. У унапред припремљеној сценографији у крипти Храма Светог Саве, уз камере, мониторе и микрофоне, епископима је остављено само да услише жеље врховног господара и да гласају за оног ко ће их најбоље представљати пред њим.

Узлуд су апеловали с друге стране и молили да се читав процес одржи у Патријаршији, одлука о одржавању Изборног сабора у крипти донета је у најбољем интересу оних чије се жеље подударају са интересима тима са Андрићевог венца.

Истовремено, док су медији у Србији писали ко је фаворит СНС у игри за новог патријарха, режимска гласила су самоуверено наводила и састав фамозног шешира из којег се помоћу “Светог духа“ извлачи једно име. На крају су се у шеширу професора Вучића нашла имена три проверена епископа – једног који је познат као сардник сваке власти, другог који је миран и подложан утицајима и трећег који се одавно доказао као добар пријатељ.

Дух с Андрићевог венца, међутим, није ништа препуштао случају. Порфирије је постао патријарх, не само због Вучићеве намере да стави СПЦ под контролу, већ и да би показао своју надмоћ и у институцији која осам векова одолева различитим освајачима и противницима. Ако је могао да изабере патријарха, шта онда не може? То је реченица коју је председник Србије тражио, а чини се и добио Порфиријевим избором.

У сенци избора новог патријарха остала је важна чињеница која Вучићу сигурно није промакла – у СПЦ седи најмање 15 епископа који су одолели притисцима, претњама, хајци и уценама. Тих 15 епископа су трећина Сабора СПЦ и без њих се не може донети ниједна важна одлука. Тога је свестан и нови поглавар СПЦ, који одлично зна шта је претходило његовом доласку на место патријарха, као и да из ове позиције њему Вучић више и не треба, док му је, с друге стране, подршка Сабора, у којем је и даље однос снага уједначен, више него неопходна.

Оптимисти ће рећи да последња институција која окупља народ ипак није разорена прошлог четвртка и да постоји нада ће нови патријарх ипак да хода стопама мудрости патријарха Германа, поглавара за којег се Тито преварио мислећи да је “његов човек”. Ипак, овај сценарио је тренутно тешко замислити.

Оно што је сада извесно, Порфирије долази на место поглавара СПЦ под сумњом већег дела црквене и политичке јавности да је не само саборски избор, него је био и главни кандидат председника Србије Александра Вучића за новог патријарха.

Наруку му не иде ни то што о њему већ постоје подељена и супротстављена мишљења. Док једни у њему виде „градитеља мостова међу верама и народа“, други га оптужују да је „новотарац, ходочасник Лас Вегаса, кроатофил, паписта, унијата, кваритељ светосавља“, тврдећи унапред да нови патријарх, због досадашње биографије није „ни помиритељ, ни ујединитељ, а ни излечитељ“.

Процена је да Вучић од новог патријарха очекује минимум ону врсту кооперативности коју је показивао у јавности покојни патријарх Иринеј не коментаришући председникову косовску политику.

На то рачунају и неке западне амбасаде, како се незванично прича у дипломатским круговима у Београду и Приштини.

Осим што током протекле 21 године УН протектората на КиМ није много виђан у јужној српској покрајини, нови поглавар СПЦ недавно се прочуо и непопуларним изјавама, наводно тајно снимљеним, о будућности КиМ и браћи у мантији која тамо живе.

У овом тренутку тешко је прогнозирати да ли ће се унутрашрњи живот цркве у неким сегментима задржати наа „буразерском“ начину управљања или ће се увести правни црквени поредак и ред.

Пре свега у црквене финансије, где је како се прича, најболније место светосавски храм на Врачару.

Поједини црквени извори сматрају да ће први тест бити „судбина“ бившег личног секретара патријарха Иринеја Дејана Накића, који је у Саборној цркви патријарху Порфирију ставио „бели пану“ на главу и викарног епископа ремезијанског Стефана (Шарића), који је као в. д. настојатељ светосавског храма био један од домаћина изборног Сабора.

Обојица су у Патријаршији и медијима означени као главни Вучићев канал у врху СПЦ, пре свега са покојним патријархом Иринејем, мада је та сарадња очигледно настављена и после његове смрти.

Осим што се зна да је владика Стефан духовник шефа српске дипломатије Николе Селаковића, поједини медији у духовну и рођачку везу по женској линији доводе и патријарха Порфирија и председника Србије.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!