Посрнуо, игра на последњу карту: Хоће ли Вучић обући униформу НАТО пакта?

Никола Влаховић

11:31 06.03.2023.

Изгубљена је и последња нада Александра Вучића да ће остати још мало на власти. А, он још увек верује да ће га од великог заокрета према Западу сачувати НАТО алијанса. Шта га чека након 31. марта 2023. године, са којим војним делегацијама је разговарао последњих месеци и током протекле године, како ће отето Косово признати као државу а како Русији окренути леђа, да ли га је командант Националне гарде једне америчке савезне државе саветовао како да се брани од могућег сукоба са грађанима, на које четири јединице рачуна у таквом случају, те зашто је дошао у Дубаи, на светски сајам софистицираног оружја и опреме.

Самопроглашена и непризната Република Косово потписала је током протекле деценије, до данашњег дана чак 33 (и словима: тридесет и три) споразума међудржавног карактера са Републиком Србијом, од којих је већину потписао режим Александра Вучића, а оно што су потписивали пре њега, он лично је спороводио у дело, боље и ефикасније од било ког декларисаног непријатеља ове државе. Мада у тих 33 споразума нигде не пише да су „међудржавни“, они у пракси постоје и примењују се већ годинама као међудржавни.

Ове проверљиве чињенице, већина грађана Србије не зна или не може да сазна због свакодневне агресивне пропаганде Александра Вучића и „клуба“ његових страначких обожавалаца и корумпиране лажне опозиције.

На сасвим другој страни, налазе се потписи војних делегација НАТО пакта и Србије, кроз програм такозваног Партнерства за мир.

Наиме, оног дана кад је Србија постала чланица огранка ове војно-политичке алијансе, потписана су и три основна споразума која у међународно-правном смислу стварају услове „држави партнеру“ за активну улогу и несметано спровођење широког спектра активности Партнерства за мир. Ти споразуми су: Споразум између држава НАТО и других држава чланица Партнерства за мир о статусу њихових снага (скраћено: ПфП СОФА, који омогућава спровођење заједничких војних вежби и обуке. Ту је и Споразум о безбедности информација (тзв. Безбедносни споразум, који омогућава размену поверљивих информација, у складу са прописаним минималним стандардима заштите) и Споразум о статусу мисија и представника трећих држава при НАТО. Тај трећи споразум даје привилегије и имунитете представницима држава Партнерства за мир, у Белгији, држави домаћину седишта НАТО (па чак и у „никад бившим“ бившим колонијама Белгије).

Није тешко претпоставити, ко је све у име Србије, као чланице Партнерства за мир, добио протеклих година „привилегије и имунитет“. Било је ту и војних и паравојних представника, разних „официра за везу“ и корисника овог статуса за послове који су од интереса команде НАТО, а тичу се Србије. Две године уочи доласка „Вучићеве деценије“ (27. септембра 2010.) отворено је Војно представништво у Мисији Републике Србије при НАТО алијанси, које је успостављено са основним задатком да представља Министарство одбране и Војску Србије у седишту НАТО-а и Европске уније у Бриселу.

Режим Александра Вучића пуних осам година преко овог представништва обавља све комуникације са командом НАТО пакта. У тим „разменама информација“ и другим пословима, није му засметала ни отворена (али неискрена) сарадња са руским и кинеским војним властима. Напротив, агентима НАТО пакта, савршено је одговарала његова „жовијална“ политика према Истоку, који му такође никад није веровао. „Пропусна моћ“ његовог режима за информације од значаја за оба блока, постала је превелика.

Данас, у сусрет пролећу 2023. године, кад Вучића чека „судњи“ 31. март, након кога је све могуће осим његовог даљег останка на челу државе, процене војно обавештајне заједнице у Бриселу говоре да режим одлазећег диктатора има четири „преторијанске гарде“ на које рачуна уколико његов пад буде узрокован масовном грађанском побуном. То су: 72. бригада за специјалне операције, 63. падобранска бригада, те Одред војне полиције за специјалне намене („Кобре“) и Гарда Војске Србије, као „телесни чувари у крајњим околностима“.

Један од последњих адута на које Вучић рачуна у околностима кад очито „окреће курс“ према Западу (и страхује од одмазде са Истока), то је хитно приближавање НАТО пакту, подизање Мисије Р. Србије у Бриселу при овој алијанси на највиши ниво, али тако, да читав поступак изгледа као „изнуда“. А, то, наравно, није могуће ни теоретски ни практично.

Уместо тога, све говори да ће канцеларије Војног представништва у Мисији Р.Србије при НАТО, нагло „оживети“ али из других разлога. А, да је то тако, сведоче и озбиљни извори овог двонедељника и видљива кретања војних делегација на релацији Брисел-Београд. Реч је о „саветницима“ ЕУ, САД и НАТО који ће Србији „понудити обуку“ војних и цивилних власти „на терену“, наводно у борби против „руске опасности“. Тај већ виђени модел насилне „мобилизације“ читавих држава, у случају Србије већ се дешава преко канцеларије НАТО у Београду и преко Министарства одбране и осталих „министарстава силе“.

Рецимо, дана 8. фебруара 2023. године, Амбасада САД у Београду објавила је следећу информацију: „Војна сарадња САД и Републике Србије развија се на највишим нивоима – начелник Генералштаба Војске Србије генерал Мојсиловић са начелником Здруженог генералштаба Оружаних снага САД генералом Милијем“

Прошле, 2022. године, 16. јуна, Делегација Европске команде Оружаних снага Сједињених Америчких Држава боравила је у званичној посети Ратном ваздухопловству и против-ваздухопловној одбрани Војске Србије. И, да се не заборави, речено је тог дана и овако нешто:

„Тежиште у разговорима је на размени професионалних искустава у примени оперативних процедура у планирању и извођењу хеликоптерских операција борбеног трагања и спасавања и употреби савремених уређаја и опреме који омогућавају потрагу, лоцирање и евакуацију људства из окружења и са неприступачних терена у свим временским и земљишним условима“.

Био је то директан „прст у око“ постојећем споразуму РВ и ПВО Војске Србије са Руском федерацијом о употребу хеликоптера у мисијама борбеног трагања и спасавања увежбавало са Руском Федерацијом (такозване БАРС вежбе, укупно шест).

Војни коментатор британске ТВ мреже Sky News, говорио је дословно о „прилици Србије за промену партнера која је условљена ратом у Украјини“, те да је „први пут у овом веку да америчке и српске оружане снаге поседују исти тип летелице – Ербасов цивилни хеликоптер Х145 који је како за РВ и ПВО тако и за Армију САД-а и њену Националну гарду милитаризован (за Америку у верзији УХ-72 Лакота).“

Да је режим Александра Вучића у континуитету током протекле деценије радио једно, а причао друго, мислећи, вероватно, нешто треће, види се и према једном много ранијем сусрету делегације оружаних снага Сједињених Америчких Држава на ћелу са већ пензионисаним генералом Филипом Бридлавом, раније командантом снага НАТО у Европи. Мада већ у пензији, Бридлав је дошао у Београд по задатку како би Вучићевом режиму понудио „блиску сарадњу“ са војском САД, те „планове о изградњу способности“ Војске Србије ради отпорности на „руски утицај“.

Тадашња влада Немачке, искористила је тај догађај и јавно опоменула Бридлава због хушкања Европе и НАТО на Русију, вештачким дизањем тензија и ширењем лажи о Русији, који се у својим приватним е-маил препискама које су процуриле у јавност залагао за провокативне акције према Русији како би се Русија увукла у рат против НАТО-а.

Пре непуних четири месеца, (31. октобра 2022. године), Александар Вучић је са представницима неких од највећих америчких глобалних корпорација имао састанак „о даљем јачању и развоју билатералне економске сарадње, новим стратешким партнерствима, као и о потенцијалима за инвестиције у областима енергетике, ИЦТ и зелених технологија“, где су се, по директиви из Вашингтона, нашли и представници неких од највећих и најпознатијих глобалних компанија који су наводно „показали интерес за стратешко пословно партнерство са Србијом“ те да је „Србија у новим технологијама на време увидела развојну шансу“.

Уствари, био је то поклон владе САД режиму Александра Вучића, који је и том приликом чврсто обећао испуњење свих жеља владе у Вашингтону кад је Србија и овај део Балкана у питању. Дакле, признање самопроглашене државе Косово и „јасан став према Русији“ укључујући и санкције „по моделу“ Европске уније.

И заиста, Вучић се захвалио извесном Дејвиду де Фалку, заменику помоћника секретара у Министарству трговине САД за Европу и Евроазију, хохштаплеру нижег ранга који је виђен као „човек са изузетним пословним искуством који је препознао Србију као одличну пословну и инвестициону дестинацију са огромним потенцијалима за сарадњу од обостраног интереса“.

Познато је да америчке компаније послују у Србији и запошљавају 30.000 људи, да је укупна робна размена између Србије и САД достигла близу једне милијарде америчких долара, да у Србији раде светски позната корпоративна имена као што су ЦИСЦО, ДЕЛЛ, ИБМ, ОРАЦЛЕ, али и друге компанија са глобалном репутацијом, али то је тек кап у мору могућих инвестиција да свака влада САД не види Србију као „реметилачки фактор“, а Вучићев режим као „пожељног колаборационисту“. Јер, са таквим „пријатељем“ Србији не треба гори непријатељ.

У контексту општег консензуса да Србију треба „уразумити“ и додатно милитаризовати (у „табору“ против Русије), допла је и посета председавајућег Војног комитета НАТО, холандског адмирала Роб Бауера Србији.

Наиме, адмирал Бауер је прво имао састанак са Вучићевим генералима, пре свих са начелником Генералштаба Миланом Мојсиловићем, који је добио од својих колега поспрдан надимак: „Хер Флик“ (лик из култне британске серије „Ало-Ало“).

Зашто се холандски адмирал на балканском копну бави „актуелном безбедносном ситуацијом у региону и свету“, као и сарадњом са снагама КФОР на терену непризнатог Косова? Једини одговор може бити да се читаво Косово налази такође у статусу таоца такозване међународне заједнице (под мандатом Савета безбедности УН, али под командом НАТО). Коначно,

Бауер је са Александром Вучићем имао разговор „у четири ока“, а познато је само толико да је овај холандски адмирал имао за Вучића „понуду која се не одбија“. Можда, каже упућени извор, и „слободан простор“ у Холандским Антилима на Атлантику, у случају потребе за бекством.

Занимљиво је да је А. Вучић био у дужем временском периоду у контактима са командантом Националне гарде Охаја генерал мајором Џоном Херисом. Како би правилније „дешифровали“ његово саветовање са Херисом, треба поменути да је у званичном извештају писало како су разговарали о „војним и цивилним“ питањима.

Што се „цивилних питања“ тиче, било је говора о искуствима Националне гарде Охаја, са повременим грађанским побунама, те како их сузбити. Којим средствима, колико бројним јединицама и слично.

У наступу одушевљења што је сазнао методологију обрачуна са грађанским покретима и уличним побунама, Вучић је уручио генерал мајору Џону Херису Орден српске застава другог степена! Занимљиво, али делегација Ваздухопловства Националне гарде Охаја дошла је у Београд авионом типа КЦ-135, идеалним за „евакуацију мањег броја људи из кризних подручја“. У том смислу, срочено је и једно смешно саопштење где је писало како су вођени „експертски разговори са колегама из Ратног ваздухопловства ВС на тему безбедности летења“

У Србију је затим дошао нови командант Европске команде за специјалне операције Војске САД генерал мајор Стивен Едвардс. Разлог посете било је присуство обележавању годишњице Мисије Халијард, спасавања савезничких пилота у Србији у Другом светском рату а Едвардс је имао и састанак са начелником Генералштаба Војске Србије. Уствари, и то је била обична маскарада, испод које се крило нешто друго. Јер, непосредно након тога, начелник Генералштаба ВЈ, Мојсиловић, одлази у Румунију, где је са овом чланицом НАТО разговарао о заједничким вежбама и обуци специјалних јединица, а уследиле су посете Словенији и Грчкој.

У општој дипломатско војној инвазији НАТО чланица на Србију, у Београду се појавио и нови командант КФОР-а, италијански генерал мајор Микеле Ристучо, мими контекста међународне војне сарадње, али са задатком да обави неколико издвојених разговора са Вучићем и „факторима“ (страним и домаћим) око њега.

Крајем фебруара прошле 2022. године, појачане су биле и активности војне обуке неборбеног карактера нису прекидане и поред мораторијума на обуку и војне вежбе са партнерима који је Влада Србије донела крајем фебруара, због почетка рата Русије и Украјине. Највише активности биле су забележен у центру Атомско-биолошко-хемијске одбране у Крушевцу.

Од избијања рата у Украјини, није било ниједне званичне активности са оружаним снагама Русије, осим њиховог званичног присуства на догађајима као што су полагање венаца или обележавање важних датума из Другог светског рата.

Данас, у првом тромесечју 2023. године, Александар Вучић је усамљени диктатор који се за сарадњу са НАТО алијансом хвата као дављеник за сламку. Јер су све друге његове омиљене теме потрошене, пред њим је остао још само посао због кога је имао заштиту Запада у протеклој деценији.

У овом „зауставном времену“, успео је да посети сајам наоружања и опреме у Дубаију („ИДЕX 2023″) један од највећих и најзначајнијих сајмова где се приказује најновија опрема, иновације и технологије у међународном сектору одбране. И, како већ годинама држи „упрегнуту“ војну индустрију Србије, по цену многих живота изгубљених у тим, сада фабрикама смрти, недовољно обезбеђеним и датим на управљање приватним компанијама, било је јасно и због чега се нешто раније нашао у Институту Г42 у Абу Дабију, где је одржао састанак са представницима те компаније.

Наиме, Група 42 (Г42) је водећа компанија која се бави развојем вештачке интелигенције и „клауд“ рачунарства са седиштем у Уједињеним Арапским Емиратима. Ова компанија послује широм Уједињених Арапских Емирата, Централне Азије, Блиског истока и Северне Африке.

И Вучићу је пало на памет да његова Канцеларија за информационе технологије и електронску управу при Влади Србије потпише Меморандум о разумевању са компанијом Г42 из УАЕ, који предвиђа сарадњу у области вештачке интелигенције „и њен бржи развој у Србији“. Судећи по томе да је поменути Меморандум потписао генерални директор Г42 „Cloud Technology“ Талал ел Каиси, а за рачун Србије директор Канцеларије за ИТ, те да се све дешавало током такозване инвестиционе конференције која је одржана у оквиру прославе Дана државности Србије у Дубаију, лако је било закључити да се ради о стратешки важном послу, који би Вучићу дао неку наду да ће се овом супер-модерном војном технологијом приближити неким генералима НАТО пакта. А, можда и статусу „ВИП азиланта“ на непознатој локацији.

Нема никакве сумње да су његови потези током последњих десетак месеци, демонстрација паничних страхова од којих неће моћи да се излечи, све док га нека нова политичка гарнитура не одведе на суочење са законом. То би могло добро да га отрезни од властољубља, среброљубља, од болесне сујете и нарцизма, од којих хронично болује. А, могло би и Србију да ослободи његовог лудила.

У потпуно болесној атмосфери коју већ годинама шири око себе, користећи „питање Косова“ као аргументацију за све злочине које спроводи над шест и по милиона талаца у Србији, врло је могуће да ће већина Вучићчевих жртава, након његовог одласка, доживотно боловати од колективног пост-трауматског синдрома.

Јер, Вучић је опаснија и деструктивнија појава и од такозваних природних катастрофа и од ратних сукоба. Врло је могуће да ће насиље над здравим разумом које производи овај сулуди човек сваког дана, свих 365 дана у години, оставити дубље трагове на колективној психологији овако дугорочно заробљеног народа. Једноставније речено: у Србији је на сцени талачка криза каква у свету није запамћена још од диктатуре генералисимуса Аугуста Пиночеа у Чилеу, другом половином прошлог века.

Пиноче је остао упамћен као злотвор који је стотине хиљада Чилеанаца држао затворене као таоце на великим фудбалским стадионима, а и Вучић упорно најављује изградњу десетак градских стадиона широм Србије и великог, такозваног националног стадиона надомак Београда.

Нема никакве сумње да би одлазећи диктатор, само кад би му се дала прилика, све ове објекте лако и брзо претворио у „сабирне центре“ побуњених грађана, баш као што је то Пиноче радио. Срећом, крај му је дошао и за ескалацију његових нових лудила, прилично је касно.

Више пута помињани 31. март 2023. године (календарски, у питању је петак, за њега свакако „црни петак“), последњи је датум до кога су његови западни спонзори спремни да сачекају његову званичну одлуку: или да преда власт или да са садашње позиције призна постојање самопроглашене државе са којом је његов режим у дело спровео поменута 33 потписана споразума, која имају снагу „међудржавних“, јер их је тако разумела и прихватила већина чланица Уједињених нација.

Његовом „најновијом“ политиком према Русији и Кини, тачније, прихватањем спољне политике Европске уније и америчког диктата, покопао је сваку наду да ће „пријатељи из Москве и Пекинга“ помоћи његовом политичком и сваком другом опстанку. Те две велике силе имају јасан став према онима који крше међудржавне споразуме.

Државе које нису и неће признати самопроглашено Косово (међу њима и неке чланице Европске уније) Вучићеву „нову политику“ свакако неће поздравити. Напротив, радо ће дочекати неизбежну злу судбину малог балканског диктатора. За њим неће плакати нико, ни у Москви, ни у Бриселу, нити у Паризу и Берлину.

До 31. марта Вучић ће се „изјаснити о Косову и Русији“ и то ће бити крај деценије његовог апсолутизма, који му је омогућила и тако рећи на поклон дала британска обавештајна заједница у сарадњи са институцијама и лидерима Европске уније и сваком владом САД у протеклом периоду. Тај „колективни Запад“, добио је у Александру Вучићу убојито оружје: Србија је понижена, опљачкана и осакаћена територијално, њена економија је уништена а њени грађани излуђени и предати на милост и немилост хорди локалних криминалаца и мафијаша међународног ранга.

И како то увек бива, слуга-диктатор, завршава свој злочиначки посао у атмосфери потпуне неизвесности: признао албанско Косово или не, увео санкције Русији или не, чека га суд преварених, опљачканих и оправдано бесних грађана Србије. А, битку са изманипулисаном масом још нико није добио. Запад је управо на овакав сценарио рачунао. Да лажни патриота уништи државу у коју се лажно клео, а да му грађани-жртве те преваре, саме пресуде.