Актуелно Мишљење

Прочитај ми чланак

ПОСЛЕДЊИ ХОРИЗОНТ за Европу

Борис Над

22:20 09.01.2019.

Меркелова није схватила да је управо Русија „нови“ – а вероватно и последњи преостали – „хоризонт за Европу“

Рејтинг председника Француске Емануела Макрона, према анкетама, пао је на скромних двадесетак процената подршке. Супротно очекивањима и прогнозама медија, протести Жутих прслука не јењавају. И упркос томе што је досадашњи биланс десетак мртвих и за сад неутврђен број теже или лакше повређених.

Демонстрације широм земље није зауставио Макронов говор у децембру а ни његови, углавном козметички уступци, чак ни прихватање (макар и делимичне) кривице за разочаравајуће стање у земљи. Није их зауставила ни појачана полицијска репресија, о чему јасно сведочи поменути смртоносни биланс. „Жута плима“ је преплавила Француску, а то је заправо ерупција дуго накупљаног гнева која сада може избити било где у Европској унији.

Сара Вагенкнехт, вођа леве групе Ауфстехен, обећала је да ће ове, 2019. године, и Немци изаћи на улице: „Немачка је спремна за своју верзију покрета Жутих прслука“. Имају за то довољно разлога. Промене ће се догодити, сматра Вагенкнехтова, када они што дуго нису имали свој глас открију да га могу артикулисати на протестима. „То је оно што тренутно видимо у Француској.“

„Глобализација је варварство“, каже Марин Ле Пен, у либералним медијима демонизовани вођа француског Националног окупљања. „Власт моћних мултинационалних корпорација и крупног капитала над читавим светом води народе и њихове националне државе у пропаст.“ Мере штедње и резања јавних расхода – оне које проводи Макрон и какве диктирају и Берлин и Брисел – наводно у циљу консолидације државних финансија, сматра Ле Пенова, иду на штету најсиромашнијих, доводе до социјалне разградње и уништавања саме супстанце националне државе. А то значи „повратак у варварство“.

ПРИПАДА ЛИ ПОЛИТИКА МЕРКЕЛОВЕ ПРОШЛОСТИ?

Жути прслуци нису ни левица ни десница. „Сложени и хетерогени покрет изражава жељу за већом социјалном правдом и потребу за радикалним политичким преображајем земље“. Одговорна социјална политика захтева већи суверенитет и смањивање овлашћења „еврократама“: европским телима и институцијама неодређених и испреплетених компетенција. А то је управо оно што одбијају владајуће политичке елите.

Потенцијале немачког незадовољства већ је речито демонстрирао покрет Алтернатива за Немачку и исходи локалних избора – ауторитет немачке канцеларке, после тринаест година неприкосновене владавине, као и ауторитет владајућих хришћанских демократа се нагло топи. До сада је Ангела Меркел чврсто владала не само Немачком, него и Европом, и то гвозедном песницом „финансијске и монетарне дисциплине“, од чега су користи имали само најбогатији. Била је и остала „интерфејс америчког присуства у Европи“ (Валериј Коровин).

Меркелова већ припада политичкој, и немачкој и европској, историји, али политика коју она оличава још није ствар прошлости. Слично Француској, Немачка тоне у дубоку политичку кризу, вероватно најдубљу после Другог светског рата. Мигрантска криза је тек врх леденог брега. Немачка и европска будућност сада су неизвесне. А одговор на кључна питања политичке будућности континента свакако нису „дубље европске интеграције“, а ни „даље јачање ЕУ“, што се у пракси своди на пребацивање одговорности на европске институције, попут Европске комисије, која већ дуги низ година ником ни за шта не одговара. Најмање за сопствене промашаје.

Статистика је неумољива: у трећем кварталу прошле године Немачка бележи рецесију и нагли пораст јавног дуга. А она чини приближно трећину индустријске производње Европе. И то је последица политике коју је тврдоглаво, игноришући све критике и упозорења, па и оне добронамерне, водила немачка канцеларка. Америка је Немачкој наметнула царине, против Русије је сама Немачка увела санкције, односи с Кином се погоршавају – заслугом Брисела. Велика тржишта се, негде брже а негде спорије, затварају за Немачку, а за њих није могуће наћи замену. Барем не преко ноћи. Ове губитке свакако не може амортизовати ни већ презасићено европско тржиште, којим ионако, деценијама, суверено доминира Немачка, на штету сиромашног истока и југа Европе.

КРИЗА ЈЕ ВЕЋ ТУ, У ЕВРОПСКОЈ КУЋИ

Може ли се онда излаз тражити у одрицању националних држава од суверенитета, како је то захтевала Меркелова још у децембру, у говору који је одржала у Фондацији Конрад Аденауер у Берлину? И да ли тако ослабљена Европска унија уопште може прерасти у супердржаву попут САД, која би убудуће „могла да предводи глобализацију, несуђени `нови светски поредак`“ – уместо посусталих САД – који остаје само далеки, и све даљи, сан либералних елита? Глобалистички пројекат изгледа све више нестварно; глобализам је већ мртав, а глобализација заустављена.

Или је немачки (и европски) проблем управо недостатак суверенитета, без кога и нема стварне политичке одговорности? Европске државе и њихове либералне елите морале би најзад да се суоче са сопственим проблемима. Под условом да су тим изазовима уопште дорасле. А ти проблеми нису ни Русија ни Кина. Није ни „Трампова Америка“. Талас „популизма“ не расте сам од себе, већ зато што владајуће елите упорно доливају уље на ватру европског незадовољства. Овај талас се зато претвара у моћну плиму. Штефан Корнелијус, новинар немачког Зидојче цајтунга, опомиње да је година 2018. била година упозорења за Европску унију, али да 2019. упозорења више неће бити. Време за радикалне промене истиче. Или је већ истекло, у неповрат.

Европске елите су пречуле све знаке који су протеклих година позивали на узбуну. Криза више не куца на врата, она је већ ту, у „европској кући“. И наставља да расте. На плиму незадовољства Макрон покушава да одговори силом. Без успеха. Протести се радикализују. У демонстрацијама у Тулону учествовало је и око две стотине бајкера који су властима упутили једноставну поруку: „Ми смо Француска“. У Авру Жути прслуци су захтевали „привремену владу“. „Макрон притишће“, порука је са једног скупа, „Француска експлодира“. У Бордоу је истакнут захтев за расписивање „референдума за грађанску иницијативу“, као „инструмента поновног успостављања народног суверенитета“.

На удару Жутих прслука су се нашли и корпоративни, етаблирани медији: аутомобили запослених су запаљени испред седишта листа Паризијен, у Лиону су незадовољници ушли у седиште телевизије Франс 3. У Паризу је мета била телевизија БФМ, која се отворено ставила на страну владе и председника Макрона. Репортажа с лица места телевизије ЦНеwс је прекинута, новинарка, камерман и обезбеђење су удаљени с протеста. Губитак поверења у националне владе и европске институције прати губитак поверења у медије, а то значајно сужава простор за манипулације народним незадовољством.

ДА ЛИ ЕВРОПСКА УНИЈА ЈОШ ПОСТОЈИ?

За то време, европске елите се исцрпљују у сасвим бескорисном напору да одрже барем привид функционисања политичког система.

Уосталом, „долар, берза, па и сама Европска унија“, примећује Момир Булатовић у својој анализи за Спутњик, „постоје на основу увјерења великог броја људи да представљају неку вриједност, да имају супстанцу и смисао“. Има ли садашња Европска унија било какав смисао и да ли она још постоји као политичка заједница? „Иако не постоји појединац који у цјелини познаје прашуму евроунијиних прописа и може јасно да образложи њихову сврсисходност, још има људи који вјерују да је ЕУ корисна, а тиме и постојећа. Или их, можда, више нема у довољном броју? Недовољно вјерујућих у ЕУ је довољан разлог за њено непостојање.“

Политика читаве Европске уније се, закључује Синиша Љепојевић, „претворила у вештину одржавања привида о својој важности“. Тај „привид“ само прикрива нагомилане проблеме европских интеграција „који доводе у питање и само њено постојање“. „Али привид живота не може да одложи смрт“. Дијагноза је прецизна: „ЕУ је у стању терминалне болести што значи да нико не може тачно да каже када је крај. Може бити сутра, а може и за годину, нико то поуздано не зна.“

Унутрашњи проблеми ЕУ су једна ствар, други проблем је њено позиционирање у односу на велике силе – САД, Русију и Кину, као и оне које тек треба да заузму своје место у мултиполарном свету, попут Индије или Ирана. Европски одговор је до сада био „мултилатерализам“. То је у основи значило да САД, као неприкосновени светски хегемон и авангарда и лидер глобализације, предводе, а да ЕУ задржава извесну аутономију унутар тако зацртаног курса. Али „униполарни свет“ више не постоји. У свету који настаје пред нашим очима, Америка остаје велика сила; „једна међу неколико“. И не више од тога. Односи ЕУ с таквом Америком већ су оцењени као „односи у слободном паду“.

РУСИЈА ВИШЕ НЕ КУЦА НА ЕВРОПСКА ВРАТА

Односи с Русијом враћени су на позиције Хладног рата или су „доспели на историјски минимум још од Другог светског рата“. И то је, такође, заслуга политике Ангеле Меркел. Она није успела да види оно што је још давно, касних 50-тих, видео генерал Де Гол: Европу од Атлантика до Урала и Владивостока, континенталну уместо евроатлантске Европе, Европе чврсто усидрене у Атлантском океану, негде између Нормандије и Источне обале САД.

Она није схватила да је управо Русија „нови“ – а вероватно и последњи преостали – „хоризонт за Европу“; нешто што ће, према речима Де Гола, „одредити судбину света“. Зато је, кратковидо и ограничено, подржала Америку у Украјини током кијевског „мајдана“ и ископала дубоки ров који ће Немачку за дуго времена одвојити од руске цивилизације. И још чвршће – и у зао час – овако осакаћену Европу везати за Вашингтон, а Русију дефинитивно окренути ка Кини (Истоку).

Меркелова је, примећује Станко Церовић у свом есеју Путин и завера медиокритета, тада „ушла у пројекат освајања Украјине са циљем да надигра Путина“. Ташта жеља, која је скупо коштала читаву Европу. Узгред, њој је пошло за руком и да „у свега неколико седмица поништи дипломатске напоре свих њемачких канцелара од Вилија Бранта до ње у правцу јачања веза са Русијом“.

Европа је „издала Де Гола кад је одбила да поврати своју независност (зато је сад идеја европског уједињења мртва), као што је Њемачка претходно изневјерила Бизмарка (препоруку да Њемачка никад не смије ући у сукоб са Русијом) и зато упала у два свјетска рата“. Европа је у ствари, што је много важније, издала себе, закључује Церовић, и самој себи онемогућила повратак у великом стилу у светску историју. Тиме је „Европа показала Русији да је претјерано везивање за Европу чини рањивом“. Последице су очигледне: „Русија више неће куцати на европска врата“. То је чинила од доба Петра Великог.

Када је реч о Кини, европске елите су пропустиле да уоче једну важну чињеницу: да се Кина претвара у „нови гравитациони центар Евроазије“. За то је кандидују мегапројекти попут Појаса и пута (БРИ), познатијег као „Нови пут свиле“. Пројекат је званично започео 2013. – године 2015. уследило је доношење свеобухватне стратегије Маде ин Цхина 2025, чија је амбиција да Кину, од „економије која саставља туђе производе“, претвори у светског индустријског и технолошког лидера и мотор економског развоја Евроазије, замењујући САД на трону прве индустријске и привредне силе света.

Наизглед ван политике, кинески свемирски програм, тренутно крунисан спуштањем сонде на Месец, дао је кинеској намери да преузме и технолошки примат нову специфичну тежину: сада се у западним медијима ова амбиција перципира много озбиљније. У априлу прошле године, Кина је послала меморандум о „Новом путу свиле“ земљама чланицама Европске уније, преноси Франкфуртер алгемајне цајтунг, „меморандум који није остављао простор за преговоре“. Земље чланице су на крају, после дуготрајног натезања, одбиле да га потпишу, с једним изузетком: Орбанове Мађарске. Сада ЕУ покушава да „ради на стварању једне заједничке линије када је реч о `Новом путу свиле`“. Чини се, без резултата. Мађарска је у међувремену своје односе са Кином „подигла на виши ниво“: две земље су склопиле споразум о „свеобухватном стратешком партнерству“.

Да ли ће мађарски пример ускоро следити и друге земље ЕУ, претећи Унији постепеним растакањем?

„СИМПТОМИ ТРУЉЕЊА ЛИБЕРАЛНОГ ПОРЕТКА“

За бриселску бирократију, Кина свеједно остаје „злоћудна светска сила“, која испод маске економске сарадње и инвестиција које се мере десетинама милијарди долара, скрива сопствене геополитичке и идеолошке интересе. Слично Русији, она је аутократија и/или криптокомунистичка диктатура, чије само постојање подрива заједничке „западне вредности“ и темеље „међународног либералног светског поретка“. Шта онда преостаје, можда само накратко и привидно уједињеној Европи, осим да чека нову смену у Белој кући, импичмент или завршетак Трамповог мандата, када ће се све у свету вратити на своје место, а САД поново преузети штафету „слободног света“ у мисији „свеопште демократизације и либерализације планете“? То је улога за коју су деценијама, још од завршетка Другог светског рата, трениране – да не кажемо дресиране – европске елите.

Реалност је, међутим, другачија: у току је велико геополитичко прекомпоновање света. О томе говори утицајни Ричард Хас, бивши службеник америчког министарства одбране и Стејт департмента, као и бивши саветник Џорџа Буша Млађег, у чланку који је објављен 11. децембра у часопису Форин аферс: процес урушавања „светског мировног поретка“ већ је започео, а он је, по свој прилици, неповратан. То је онај поредак „који је настао као епилог Другог светског рата“, а који се, према Хасу, састоји од два паралелна поретка: оног који је изникао из Хладног рата и другог, „либералног поретка, који је функционисао раме уз раме с оним хладноратовским“

Сада су оба поретка значајно ослабљена, а „либерални поредак показује сопствене симптоме пропадања“. Заправо, недвосмислене „симптоме трулења“. У корену ових промена је планетарно „померање моћи“: у првом реду (не)очекивани успон Кине, одбијање Русије да се укључи у „светски либерални поредак“, у коме би играла улогу скромне регионалне силе, као и „скупо пренапрезање Сједињених Држава“ на Блиском и Средњем истоку, као и у многим другим, „кризним жариштима“ планете.

МИРИС СМЕНЕ ЕПОХА

Где је у тим драматичним променама место Европе?

Садашњој Европској унији, која је настала из Европске економске заједнице после рушења Берлинског зида, очигледно недостаје „безбедносна компонента“. ЕУ је можда економски џин, али је и даље, према опажању једног америчког генерала, „војни црв“. Она нема своју војску, нити је у догледно време и у постојећим околностима уопште може имати. То није, нити може да буде НАТО, он је само инструмент заштите америчких интереса у Европи. То Европу чини трајно зависном од Америке и онемогућава јој да се у савременом свету профилише као независни геополитички пол.

Ова чињеница доводи под знак питања и саму будућност европских земаља. А та будућност није нимало ружичаста. „Одатле“, примећује хрватски аналитичар Марио Стефанов, „толико грозничава жеља за њеном централизацијом и претварањем у федералну државу и ширење страха од могућег распада…“ „Мирис надолазеће смјене политичких епоха, очито је, шири се европским просторима из правца Сјеверне Африке и Блиског истока…“

Бивши немачки министар Јошка Фишер још 2015. објавио је текст под насловом Повратак геополитике у Европу, који се завршава интригантном констатацијом: „Повратак геополитике одређује да ли ће темељни избор пред Европом у XXИ столећу бити самоодређење или спољна доминација“. У питању је школски пример закаснеле памети, пошто је дотични током свог министарског мандата био одличан ђак и узорни агент атлантске класе. Јошка Фишер је био и ватрени заговорник НАТО интервенције против Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. Тада Фишер још није разумевао строге геополитичке закономерности или оне нису важиле „у датом тренутку“? Ко је, међутим, прогнао геополитику из Европе? Геополитика је привилегија господара, која се не допушта вазалима.

ТРОВАЊЕ ЛИБЕРАЛНИМ ТОКСИНИМА

Током 20-тих година Немац Артур Милер ван ден Брук је упозоравао: народ који усвоји и асимилује либерализам умреће за неколико деценија, јер ће изгубити своју органску снагу и своју виталност. „Либерализам је пре болест него менталитет (стање ума)“, уочава белгијски мислилац Роберт Стојкерс, „а Сједињене Државе располажу свим идеолошким отровима за контаминацију света… Сада је дошло време да САД дају нову и снажнију дозу либералног отрова европским политичким телима“.

Овај процес се у Европи интензивно одвија још од 50-тих и 60-тих година прошлог века, да би своју кулминацију досегао током 90-тих, после рушења Гвоздене завесе, када се образује нова генерација политичких елита, потпуно отрована „либералним токсинима“ (Роберт Стојкерс). Уосталом, слично НАТО-у, и сама Европска унија је основана са једним искључивим циљем: да обезбеди америчку доминацију над европским континентом, а то стање само погоршава идеолошка заслепљеност њених елита, које једноставно нису способне да схвате било шта што искаче ван матрица и клишеа либералне идеологије.

У међувремену је либерализам продро у све области друштвеног живота и у све поре друштва: „Наметнута американизирана радикална друштвена и господарска либерализација, одјевена у рухо глобализације“, пише Марио Стефанов, „захваћа све државе чланице, разара њихову друштвену структуру, суставе социјалне сигурности, етичке и културне вредности, уноси несигурност, страх и безнађе, а потом посљедично уништава и саме националне државе и ставља Европску унију и њене државе под потпуну америчку доминацију како би се контролирала њена потенцијално опасна геоекономска и геополитичка моћ“.

НАЗАД У ВАРВАРСТВО

Те „елите“, „нова, глобалистичка аристократија“ су се у међувремену потпуно одвојиле од народа, који је изгубио и последњу наду у остварење обећаног „либералног раја“ или било какав бољитак. Неолиберални концепт, констатује Ноам Чомски, изазвао је масовно разочарање људи и коначно поткопао њихове наде у будућност. „Средња класа“ је на Западу престала да постоји, а деценије пада и стагнације могу да гарантују једино још брже осиромашење, губитак свих преосталих социјалних права, трајну несигурност и преживљавање на ивици егзистеније.

Односно, „пропадање великог дела становништва“. Капитализам на Западу више не постоји, закључује италијански писац Ђулијето Кјеза, а не постоји ни демократија, већ само „њен церемонијални привид“: демократија се претворила у једну „гигантску обману“. Уосталом, „када би се радило само о сукобу богатих и сиромашних, `господари васељене` би сиротињу напросто претворили у стоку за коју не би било поштеде“.

Последице тога видимо данас у Француској, а сутра ћемо, по свему судећи, исто гледати и у другим земљама Европске уније, пошто је њихово социјално ткиво већ дубоко разорено, споља и изнутра. То је онај „пад у варварство“ о којем говори Марин Ле Пен. Могу ли владајуће елите да нешто промене, можда у последњи час, руковођене, ако не неким племенитим и несебичним поривом, онда голим инстинктом самоодржања?

На ово питање одговара руски геополитичар Александар Дугин: „Садашња европска елита не може учинити ништа. Она је потпуно обузета радикалним либерализмом и зато умире. С том елитом умире и ЕУ… Европа је на рубу пропасти. И потпуна одговорност за то лежи на либералима, глобалистима, на особама као што су Сорош, Макрон или Меркелова“.

Или ће европски народи после дуготрајне борбе, а то је мање вероватно, ипак успети да поврате и одбране свој суверенитет, отварајући нову, постлибералну еру за Европу и заустављајући „окрутну и варварски бахату глобализацију“?

Немогуће је превидети будући развој догађаја, могуће је само наслутити њихову логику и назрети контуре долазеће постлибералне ере. Будућност Запада, посебно Европе, ни у једном могућем исходу неће – не може – бити светла. „План `Б` глобалиста за Европу“, тврди Дугин, „то је сценарио европског грађанског рата… Највероватније ћемо гледати повратак старог европског национализма“. Независност и суверенитет у данашњем свету, који се налази у опасном превирању, немају цену, а за многе, укључујући и Немачку, сувереност представља недостижни луксуз. Инсистирање на „европским интеграцијама“ земаља попут Србије у таквим околностима личи на самоубиство у покушају. За такав закључак нису неопходне никакве пророчанске моћи, достаје и сасвим обичан и просечан, здрав разум.

Борис Над је писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.