Прочитај ми чланакУ врху СПЦ страхују да би Цариград по „украјинском принципу“ могао да решава и црквена питања у Црној Гори и Македонији
Одлука Грчке православне цркве да призна „Православну цркву Украјине“ могао би да поремети њене односе са Српском православном црквом (СПЦ), чак и кад је реч о црквеној пракси.
Синод СПЦ још у марту препоручио је владикама и свештеницима „да се клоне литургијског и канонског општења не само са расколничком црквом у Украјини него и са архијерејима и клирицима који саслужују и опште са њом“, што се, према накнадном тумачењу синодалца и портпарола СПЦ епископа бачког Иринеја (Буловић), не односи и на Цариград.
У врху СПЦ незванично тумаче да би ова препорука у случају Грчке православне цркве требало да важи за вернике СПЦ, јер је Црква саборно тело, које чине и лаици. У пракси то значи да ни верници СПЦ убудуће не би требало да присуствују богослужењима у грчким црквама.
„Одлука Светог синода Грчке православне цркве да призна нову црквену структуру у Украјини велико је искушење за цело Православље, можда теже и од комунизма. Осим подела могла би да отвори нове проблеме у православној дијаспори у Западној Европи, Америци и Аустралији. Занимљиво је да се Грчка црква дуго премишљала и да је после готово годину дана донела овакву одлуку“, каже за Данас протојереј-ставрофор Радомир Поповић, историчар и професор Богословског факултета Београдског универзитета.
Протојереј Николај Балашов, заменик начелника Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, најавио је да ће се став Руске православне цркве о одлуци Атине знати после седнице руског Синода, који је заказан за 17. октобар.
Он је нагласио да је „за разлику од Грчке цркве, чија надлежност не покрива ни целокупну територију Грчке, РПЦ мултинационална и није ограничена на пасторску бригу само за вернике који живе у Русији, а да десетине милиона њених верника који су грађани Украјине, нису тражили никакву аутокефалност“. Уочи одлуке у Атини, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф руске црквене дипломатије, најавио је да ће „РПЦ прекинути евхаристијско општење са Грчком црквом, уколико призна аутокефалност расколничкој организацији“.
Грчки Синод је на позив Цариградске патријаршије, после више одлагања коначне одлуке прошлог викенда на ванредном заседању признао „Православну цркву у Украјини“, мада на том подручју делује канонска Украјинска православна црква под јурисдикцијом Московске патријаршије.
Иако је седам грчких митрополита, како преносе атински медији, тражило да се одлука одложи зато што „украјинско питање прети да озбиљно наруши јединство Православне цркве“, поглавар ГПЦ архиепископ атински и све Грчке Јероним оценио је да је „проглашење аутокефалности Цркве Украјине корисно за Православну цркву“, јер ће „ојачати односе двеју сестринских Цркава – Цркве Русије и Цркве Украјине“.
Грчки црквени поглавар, који доскора није желео да „сам понесе одговорност“ за одлуку, прошле суботе признао је канонско право Цариградске патријаршије да одлучује о аутокефалији, а себе прогласио „надлежним да се даље бави питањем признавања Цркве у Украјини“.
Цариградски патријарх Вартоломеј узвратио је поруком са Фанара да је одлука грчког Синода „историјска“, јер ће „црквено питање у Украјини коначно бити полазна основа за јачање јединства између православних сестринских цркава“. Захвалност за подршку црквена Атина добила је и од поглавара спорне „Православне цркве у Украјини“ митрополита Епифанија (Думенка), који је најавио посету Грчкој.
Поједини грчки црквени кругови спекулишу да одлука у о признању „Православне цркве Украјине“ није став Цркве него поруџбина Запада и указују да су јој претходиле посете високих америчких званичника Грчкој.
Последњи је био државни секретар САД Мајк Помпео, иначе православни зет, који је неформално обишао и Свету Гору. Исти извори указују да је необично и то што се Света Гора још није званично изјаснила о украјинском случају, око ког није јединствена ни сама Цариградска патријаршија. Иако због Украјине добар део православног света оптужује 270. поглавара Цариградске патријаршије да жели да постане „папа на Фанару“, поједини црквени кругови спекулишу да су главни „украјински кувари“ двојица цариградских архијереја – архиепископ амерички Елпидофор (Ламбриниадис) и митрополит француски Емануил (Адамакис).
Како ће остале помесне цркве реаговати на одлуку Грчке цркве тешко је прогнозирати – док неки мисле да ће отворити врата признавањима спорне цркве у Украјини, други не очекују да ће на тако нешто усудити чак и такозване „грчке цркве“ – Јерусалимска и Антиохијска патријаршија, Кипарска црква.., што не искључује могућност нових превирања, подела и ломова у православном свету.
Цариград је прошле године суспендовао свој документ којим је Украјинску православну цркву 1686. ставио под јурисдикцију Московске патријаршије и издао томос новој украјинској црквеној организацији, формираној од две расколничке украјинске цркве. У свему томе активно је учествовала и украјинска власт.
Московска патријаршија је због тога пре тачно годину дана прекинула односе са Цариградом. Већи део православног света, укључујући и СПЦ, подржао је став Москве да се проблем реши на свеправославном скупу, што је Цариград одбио.
Спор Цариграда и Москве око Украјине наводно је био главни разлог што је прошле недеље централна прослава осам векова самосталности СПЦ организована у „домаћим оквирима“ и што се СПЦ није одазвала позиву патријарха Вартоломеја да свој јубилеј са њим прослави у Никеји и Цариграду док је у Атини заседао грчки Синод.
Страховања у СПЦ
У врху СПЦ страхују да би Цариград по „украјинском принципу“ могао да решава и црквена питања у Црној Гори и Македонији. Сабор СПЦ је још у новембру 2018. реаговао на „канонску самовољу“ Цариграда и саопштио да не признаје нову цркву у Украјини. Аутокефалија и црквена дијаспора су најспорније теме у православном свету последњих 100 година, али о њима се није разговарало на Критском скупу 2016, који Цариград сматра свеправославним сабором, иако на њему нису учествовале Руска, Грузијска и Бугарска православна црква. Управо је Цариград ова два питања у задњи час скинуо са дневног реда, који је утврђен на припремним састанцима са представницима осталих православних цркава.
