Прочитај ми чланак

ПОРЕД ЊЕГОША смета им и Андрић

0

У последње време постало је модерно да поједини „љубитељи“ дела врхунских српских писаца раде на њиховом превредновању из различитих разлога. Пошто сам о оспоравању Његоша на сајту ФСК већ писала, рекла бих нешто и о превредновању дела Иве Андрића.

У Београду смо чули за неке идеолошке критике Андрићевог дела, попут књиге Мухсина Ризвића Босански муслимани у Андрићеву свијету (1995), у којој је „на 700 страница сачињен каталог свих `гријеха` против муслимана у Андрићеву дјелу“, или за зборник радова Андрић и Бошњаци (2000), у коме Есад Дураковић пише да „ко прихвати Андрићев свијет као аутентичан, по природи ствари сматрат ће корисним истребљивање Бошњака“.

Но, до таквих књига у Србији није било лако доћи, јер у нашим јавним библиотекама, на пример, постоје само три примерка прве књиге (два у Новом Пазару, и трећи у Београду) и један примерак друге књиге (у Новом Пазару).

Објављивањем књиге Андрићевство (2015), у којој један од наслова – Естетика за геноцид – говори о њеном карактеру, београдски издавач CLIО омогућио је, најзад, да и српска публика може да види природу таквих критика Андрића и главне аргументе за оспоравање његовог књижевног дела.

Андрићевство је написао извесни дипломирани електротехничар Русмир Махмутћехајић, који у својој биографији пише да је специјализовао физику у Трсту, а докторирао из области електромагнетних таласа у Загребу, да је био директор у Институту заштите на раду (Сарајево), директор Института за ергономију (Сарајево), професор и декан Електротехничког факултета (Осијек), итд.

Махмаутћехајић, дакле, улази у област књижевне критике као аутодидакт и готово је дирљиво што је уложио тако много времена у проучавање дела Иве Андрића, пошто његова књига има скоро шест стотина страна. Не знам како би Махмутћехајић реаговао да неки, на пример, доктор науке о књижевности, напише – као „љубитељ“ – књигу од шест стотина страна и да у њој открива „нову истину“ о електромагнетним таласима, али претпостављам да би у таквој књизи могао да нађе, у стручном погледу, елементарне грешке, као што их и ја, као доктор књижевних, а и политичких, наука, проналазим у његовој.

Елементарно је у науци о књижевности да пишчев свет није нужно и историјски (фактографски) свет, да ставови књижевних јунака нису нужно и ставови писца и да се вредност књижевног дела не процењује првенствено са идеолошког, нарочито не са идеолошки конструисаног становишта.

Махмутћехајић, међутим, мисли да постоје „обзорја приповиједања Иве Андрића у којима неки слушатељи и читатељи тог умјетничког дјела налазе разлоге за антимуслиманство и с њиме повезана насиља“, односно да „заговорници, покретачи и вршитељи злочина против муслимана у умјетничком дјелу тог писца често налазе разлоге за своју слику свијета и дјеловања у складу с њоме“ (стр. 12).

Могуће је да постоје и читаоци које Андрић подстиче на насиље и на злочине. Но, њих би требало тражити међу пацијентима одговарајућих менталних установа, а не међу уобичајеном читалачком публиком. Андрић не може бити одговоран што постоји и читалац који његово дело не разуме, или га разуме на погрешан начин, супротан интенцијама самога писца, укључујући ту и аутора Андрићевства. И поред тога, признајем да ми је врло тешко да замислим како „неки слушатељи и читатељи“, а будући злочинци, прво седну да добро ишчитају Андрића, удубе се колико могу у његово дело, да потом оставе књиге, узму оружје, па навале да чине насиље над свима који другачије мисле. Високо естетско дело Иве Андрића код читалаца који су нормални никако не може изазвати такву реакцију. Не морамо бити нарочито добри познаваоци психологије да бисмо знали како човек реагује на лепоту.

Одлика Андрићевог дела је универзалност. Само малициозна интерпретација може да га сведе на литературу која подстиче насиље. Као пример узећу његове Мостове, а потом и Мост на Жепи. О значају мостова у истоименом тексту се каже: „Они су важнији од кућа, светији, јер су општији, од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укршта највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно и зло. (…) Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанака“ (курзив мој).

Овај текст заступљен је и у Наставном плану и програму за 5. разред основне школе у Србији, што претпоставља да би и деца требало да га добро разумеју. У њему се приповеда о мостовима као о свима корисним грађевинама, који би требало да служе свима, и чија је функција да повеже, измири, да спречи дељења и противности. То је пример универзалности у Андрићевој прози, као што је, уосталом, његово целокупно дело.

Из Моста на Жепи пак издвајамо следеће: „Ваља родит везира!, одговарали су им Жепљани и ударали дланом по каменој огради, која је била права и оштрих бридова, као да је од сира резана а не у камен сечена. (…) На приложеној тврђој хартији био је фино исписан хронограм са црвеним и златним иницијалом:

Кад Добра Управа и Племенита Вештина

Пружише руку једна другој,

Настаде овај красни мост,

Радост поданика и дика Јусуфова

На оба света.

Испод тога био је везиров печат у овалу, подељен на два неједнака поља; на већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У ћутању је сигурност“ (Андрић, Сабране приповетке, Београд 2008, стр. 74‒75).

Приповедачу очигледно није засметала Јусуфова вероисповест како би похвалио његову управу и племенити подухват. Читајући ту приповетку, уочавамо чак дубоку приповедачеву наклоност према везиру. Њу је сигурно уочио сваки њен читалац, за то није потребно ни књижевно, нити било које друго нарочито образовање. Потребно је читалачко поштење и осећање за лепо.

Када смо код поштења, као и код сматрања да није добро верски и национално фаворизовати или миноризовати било кога, морамо констатовати да нам није јасно зашто је аутор Андрићевства у својој књизи Босански Муслимани писао великим словом, а босански кршћани малим. Да ли је то реч о неком правописном правилу у босанском или неком другом језику?

Ако бисмо се пак послужили Махмутћехајићевом методом „књижевне анализе“, могли бисмо да кажемо да можда има читалаца који би ове Андрићеве редове могли схватити као муслиманофилство, туркофилство или позивање да се пређе у ислам. Има, можда, и читалаца који ће ове редове схватити као слављење турске окупације, или чак као позив да се она обнови.

Но, то би све била учитавања. Уколико бисмо дали легитимитет таквој методи „тумачења“ књижевних дела, неко би могао оптужити и Стевана Сремца да је, на пример, жалио за турском окупацијом, пошто је у приповеци Ибиш-ага (може се прочитати овде), дао слику изузетности, несвакидашње емпатије, човечности тог турског господина. Да ли би због тога Стевана Сремца требало протерати из српске културе?

У вези са Андрићевим познавањем Босне, Махмутћехајић тврди: „Увјерљивост своје приповједачке умјетности тај писац је градио на замисли о слободи увјетованој супротстављањем турској власти. (…) Ако се суди на основи његовог приповиједања, видљиво је да у њему недостаје свједочење о немогућности било каквих разлога против хваловског принципа који истодобно нису и против христовског. Зато му је Босна остала и непозната и немогућа као почелно јединство разлика. У потхвату да посве разлучи све муслиманске садржаје, као стране, од кршћанских, као наших, он конструира приповједачку гротеску свијета“ (стр. 15).

Потврду да то није тачно налазимо и у Причи о соли коју тај аутор такође, из потпуно некњижевних разлога, проблематизује. Управо у њој уочавамо да је приповедач свестан промена које доноси протицање времена, тј. сам ток историје, па на изузетан начин о таквим променама приповеда. У потпуности је јасно да у тој приповеци ниједна нација, ни исповест, нису ни фаворизоване ни миноризоване. Напротив, у приповеци је дочарана слика једног доба и турског насеља које „све лепше расте“ у Пољу, села и становника:

„Између соли и човека, скупе а неопходне соли и клетог човека коме увек нешто треба, убацује се ко год може и ко год стигне, и хришћански властелин и та нова турска вера и војска, и трговац Дубровчанин и прекупци по градовима, и скелеџија на води и харамија на путу, и царина и трошарина, и случајна штета и незгода“ (Андрић, Сабране приповетке, Београд 2008, стр. 488).

Када је о тој приповеци реч веома је значајно напоменути да је у потпуности јасно да у њој приповедач не фаворизује став било ког јунака. Стога нам није јасно зашто је аутор Андрићевства од свих издвојио само нову турску веру, а могао је, на пример, хришћанског властелина, скелеџију или харамију. Зашто се увредио на Андрићево спомињање нове турске вере? Он антимуслиманство проналази у изразу нова турска вера, јер му се тај израз чини, са данашњег становишта, вероватно, политички некоректним.

У вези с преосетљивошћу аутора Андрићевства, која иде готово до увређености, чини нам се да не бисмо погрешили уколико бисмо констатовали да је тачно Андрићево запажање да клетом човеку увек нешто треба, или пак уколико бисмо цитирали Његоша (без намера да у стихове учитавамо додатна значења): „Нико срећан, а нико довољан,/ Нико миран, а нико спокојан. /Све се човјек брука са човјеком“, итд.

Беспотребно је да било ко у Босни, или било где другде, реинтерпретира Андрића. Реинтерпретација, природно, води до захтева да се у БиХ „наставнички кадар ваљано едуцира и да се Андрићево дјело узима као школски негативан примјер идеологизације литературе“ (Дураковић), што је, у ствари, својеврсно одбацивање његовог дела. Тим искључивањем Иво Андрић свакако не би био на губитку, а каква је култура која њега искључује, не треба ни коментарисати.

Лако је замислити какво би значење Андрићево дело имало у свету да је, којим случајем, припадало шпанском или пак енглеском говорном подручју. Андрић је изабрао српски језик и српску културу. Већа част од тога није нам потребна.