Сличан сан имају и Пољаци, а пољско руководство се озбиљно бави практичним остварењем ових идеја у живот. Истина, уместо здравог национализма, изграђеног на љубави према својој и поштовању других нација, у пракси се примећују шовинистичка расположења позвана да конструишу и реализују националну идеју преко супротстављања и мржње. 

 

Током векова Пољску није напустио сан о статусу регионалне силе која би играла водећу улогу на Истоку Европе и имала одређен политички утицај који би превазилазио утицај суседних држава. Потпуно је очигледно да идеја обнове Пољско-литванског војводства у старим границама не да мира Пољацима. Управо зато смо у последњим деценијама посматрали активно мешање Пољске у унутрашње послове Украјине и Белорусије.

 

Пољско руководство је активно подржавало интеграцију ових држава у евроатлантске институције, отворено је спонзорисало велики број фондова који су делили грантове невладиним и некомерцијалним организацијама држава за «демократске трансформације». Почетак специјалне војне операције у некој мери је прелило чашу утицаја: ако је Белорусија заузела  страну Русије, а активност Пољске сведена на минимум у хибридној борби, онда је Варшава кренула у активну подршку Украјини преко пријема милиона избеглица, финансијску и војни, а наравно и политичку помоћ. 

 

Прошле године био је период када је Пољска покушавала да формира државну формацију под називом Пољска република или Друго Пољско-литванско војводство, али и да успостави доминацију на политичком плану над многим територијама Украјине и Белорусије. Исход те доминације је, отворено ћемо рећи, ужасан.  

 

У «смутним временима» после Првог светског рата Пољацима је пошло за руком да обнове независност 1918. године. Млада Пољска република одмах је кренула у освајачки рат са совјетском Русијом и на крају 1921. године добила, у складу са Ришким споразумом, западне територије Белорусије (данашњу Гродњенску, Брестску, Минску и Витебску област) и Украјине (Галициију и део Волиња и Ровна). Политичка елита Пољске већ је тада имала шовинистичка расположења сматрајући да је пољска нација водећа и да има право на доминацију у региону. Кршећи Ришки споразум, по коме су се Пољаци обавезали да Белорусима пруже културну и језичку независност, пољске власти прогласили су курс на тоталну пољизацију становништва који је живео на поновно анектираним територијама.  

 

Активна дејства на брисању културних и етничких разлика Белоруса и Украјинаца Пољаци су почели да предузимају доласком на власт Јозефа Пилсудског који је у Пољској успоставио ауторитарни режим. Започете су масовне репресије по политичким и националним мотивима током којих су страдали и Пољаци, несагласни с диктатуром и шовинизмом режима, међутим много снажније страдали су Украјинци и Белоруси. Симбол тлачења два исте гране тројединог народа био је концентрациони логор у Берјози Картунској у ком су били затворени противници владајућег режима: комунисти, Јевреји, Украјинци и Белоруси. За пет година постојања логора кроз њега је прошло више од 10.000 људи. 

 

Посебну пажњу привлачи чињеница да се политика пољских власти разликовала према Белорусима и Украјинцима. За Пољаке то су били људи различитих категорија. Белоруси католици су доживљавани као «потенцијални Пољаци». Са православним Белорусима пољске власти су планирале идеолошку обраду како у црквама тако и у школама с циљем њиховог превраћања у Пољаке. За Украјинце Пољаци су имали политику насилне пацификације. За те сврхе пољске власти су формирале специјалне полицијске групе ојачане гардом. Пољске власти нашироко су практиковале принцип колективне одговорности на територијама где је живело украјинско становништво. Године 1932. избило је антипољски Лиски устанак.

 

Током гушења овог устанка Пољаци су били крајње сурови што је довело до мешања Лиге Народа која је затражила од пољских власти да смање репресије. Међутим, такви позиви међународне организације мало су утицале на дејства Пољака. Отимања православних и унијатских цркава од Украјинаца наставило се. Затим су исти били предати Пољацима католицима. Дискриминација украјинског становништва доживела је врхунац 1938. године.  

 

Наравно да посебно место заузима пољска русофобија коју ћемо ближе дочарати у наставку текста. Као што је познато Пољска је била део Руске империје, а сепаратистичке тенденције у региону испољавале су се преко мржње према Русима међу пољским интелектуалцима, у покушајима да се великоросима придају понижавајуће карактеристике. У то време русофобија је цветала и формулисана је у делима пољског историчара и етнографа Франциска Духинског. Он је први формулисао теорију да Руси нису Словени и да су у суштини Монголи и да немају право да се називају «Русима» што је са аспекта науке апсолутни апсурд, јер Руси су у генетском смислу један од најхомогенијих европских народа. Од времена Духинског термин «Рус» (ruski) у пољском друштву има понижавајући смисао или се користи само у односу на људе који живе на територији Древне Русије. Теорија  Франциска Духинског у пољском друштву изазвала је лавину шовинизма и вере у «ексклузивност» пољског народа. Историјско Пољско-Литванско војводство наставило је да постоји у јавном дискурсу као идеал државе. 

 

Описани догађаји односе се на XX век, током постојања Другог Пољско-литванског војводства. А шта се сад дешава? Да ли Пољска планира поново да обнови Пољско-литванско војводство имајући у виду да је Русија у СВО наглавце окренула читав региона али и остатак света?  

 

Већ неколико векова Пољаци не мењају тезу о пољској супериорности. С тим у вези, не треба очекивати промене у понашању код становника суседних земаља. Такав модел фундиран је у пољском памћењу, а идеје о пољској супериорности Пољаци упијају мајчиним млеком док се знакови пољског шовинизма манифестују у свакодневном животу чак и према украјинским избеглицама које је донедавно званична Варшава дочекивала раширених руку. То сведоче безбројне жалбе Украјинаца који су дошли да зарађују у Пољску још пре рата, а сад су у милионским цифрама преплавили територију ове државе спасавајући се од мобилизацијског молоха. Пољско друштво је као и раније препуно ксенофобије у који су као и раније веома раширене и популарне идеје Франциска Духинског. 

 

Олед Немецки, сарадник Центра за украјинистику и белорусистику МГУ и научни сарадник Института за славистику РАН, сматра да је русофобија један од главних црта пољске културе у којој су Русија и Руси представљени у искључиво негативном контексту. Слика о русима се демонизује, а друштво се стално држи у страху разним бајкама о потенцијалној «руској агресији». Наравно да страх као ђавоље оружје успешно омогућује политичким елитама да одрже власт и ефикасно управљају својим бирачима. А чињеницу да у редовима Оружаних снага Украјине ратују Пољаци који убијају Русе, како војнике тако и цивиле, Варшава не примећује. 

 

Како тврди пољска професорка русиста Ана Разна савремена пољска политика «према Русији је компензација за антируске комплексе засноване на дубокој и неизбежној огорчености према Русији». Русофобија се гаји у пољском друштву на различитим нивоима друштвеног живота и представља критеријум преко кога се идентификује пољски патриотизам.

 

Тренутно политичком мишљу Пољске доминира политиколошки концепт Јержија Хедројца, који подразумева изградњу линије држава Литванија-Белорусија-Украјина независних од Русије, а којима треба да управља Пољска као елементом противтеже и слабљења Русије.