Покрадени референдум и Ђукановићева приватна држава

0

У годинама до покраденог референдума из 2006, приметна је била активна подршка стручњака америчке дубоке државе тадашњем (уједно и данашњем) режиму

Повод за овај текст је изврсна анализа осведоченог пријатеља српског народа – др Ање Филимоновне.

Screenshot

Сматрамо да српском народу насушно треба разумевање и активна подршка руског народа и власти (у доброј мери и vice versa), aли не по цену исцрпљивања или знатног слабљења Русије.

Погледајмо то кроз пример данашње Црне Горе.

Како је америчка дубока држава трасирала пут приватној држави
Анализирајући дешавања у претходних неколико деценија на простору данашње Црне Горе, може се доћи до закључка да су раније америчке администрације, под патронатом америчке дубоке државе, извеле једну oпсежну психолошку операцију (PSY-OP). Илустративан је податак да су САД дуго времена режиму у Црној Гори додељивале „економску помоћ“ чија је висина по глави становника била друга по реду од свих прималаца, а испред је био само Израел. Та помоћ је служила као средство одржавања на власти сада већ тродеценијског владара и његовог клептократског режима, уз остварење геополитичких циљева америчке дубоке државе.

Свугде где се говори о америчкој дубокој држави, треба нагласити да је то иста она дубока држава која на све могуће начине покушава да уклони председника САД Доналда Трампа, а да може, вероватно би сменила и сам народ који га је изабрао (фамознo oсловљавање народа САД са „basket of deplorables“ – корпа пуна јадника, како је то учинила кандидат америчке дубоке државе Хилари Клинтон).

Покојни Момир Булатовић, својевремено партнер Мила Ђукановића, описао је како су га током једне посете САД врбовали да буде противник Слободану Милошевићу уз поларисање против Српства. Он је то одбио, након чега су америчке службе врбовале способнијег играча, поменутог владара данашње Црне Горе. Такo успостављено вазалство је дало одрешене руке Ђукановићу за склапање дила са италијанском мафијом након чега су огромне количине цигарета шверцоване глисерима из Боке, Будве и Бара ка Италији. Италијанско правосуђе је дуго килавило кривични поступак против Ђукановића (своје мафијаше при том није штедело), што је претежно служило као потенцијално средство притиска америчке дубоке државе над својим послушником.

Одласком Милошевића са власти и притисцима са којима се постоктобарска Србија (знатно пре тога и Република Српска) суочава, долази до постепене консолидације власти у Црној Гори. Већинско становништво, које је за заједнички живот са остатком српског народа у матици, бива систематски притискано да се преобрати (чувена је фраза приликом снимљене куповине гласа пред покрадени референдум „Машане, направи прелом у мозак!“). Средства су бројна – уцене запослењем или останком на послу, обећања брисања дуга за струју, куповина гласова новцем, обећање привилегија итд. Све то, уз неспособну и већим делом поткупљену опозицију и одсуство ваљаних заступника српских интереса, даје резултат у виду опстанка на власти током 1990–их и почетком 2000–их, али испоставља се да је на дужи рок за Ђукановића једино одрживо решење „прављење“ сопствене – приватне државе. То је у потпуном сагласју са интересима западне дубоке државе која пружа несебичну помоћ.

У годинама до покраденог референдума из 2006. године, приметна је била активна подршка стручњака америчке дубоке државе тадашњем (уједно и данашњем) режиму и иста се манифестовала, између осталог, у следећим детаљима и праксама:

дуго времена сваки дневник или други информативни програм на било којој телевизији или радију са националном фреквенцијом почиње следећим речима: „Председник Републике Црне Горе господин Мило Ђукановић…“;

једно, додуше краће време, у свакој информативној емисији се обавезно из уста једног од саговорника (да л՚ полицајца, домаћице, директора школе или кога год да учествује у интервју) чује изговорена следећа реченица: „Захваљујем се Влади Црне Горе на…“
у свакој емисији на програмима са националним фреквенцијама, а поготово неколико година пред референдум, обавезно се оцрњује Србија, српски народ, Српска православна црква или било шта што има везе са Српством. То се, нажалост, наставило све до данас, али је у то време имало доста перфидније облике (данас је то доста огољеније). Тада се константно стварао утисак „само да се откачимо од Србије“ и потећи ће мед и млеко, сада се исти тај утисак ствара у односу на СПЦ, њено свештенство, вернике, њену имовину и уопште српски народ као „реметилачки фактор“;
месецима пред референдум тржиште капитала у данашњој Црној Гори доживљава невиђен „бум“ (пет година пре тога извршена је масовна ваучерска приватизација). Цене свих акција константно и необјашњиво расту, тако да пojeдинци неретко узимају стамбене или друге кредите, како би позајмљена средства уложили у куповину нових акција. Раст цена акција се завршава неко време након референдума, знатним падом и болним отрежњењем већине инвеститора, делом обичних људи који су се заиграли у нечему о чему суштински ништа не знају и при томе изгубили новац;
активно је више међународних организација под контролом америчке дубоке државе, које – новчано помажу селективне обнове локалних путева (јер су ти радови нарочито видљиви бирачима, а и шаље се порука да ко жели пут, мора да се гласом приклони режиму, а како старе навике тешко изумиру, таква пракса и данас траје), монополизују организацијe праћења избора, анализу и објаву изборних резултата, итд.
најиновативније средство интервенције америчке дубоке државе били су омогућавање локалним и републичким тв станицама eмитовање најновијих холивудских филмова (тзв. „блокбастера“), што је био посебно интересантан и делотворан принцип утицања на осећај „посебности“ свих који су живели под тим режимом (касније је то исто примењивано и у Грузији);
не дозвољава се емитовање ниједног ТВ програма (па чак ни радио) који бар делимично заступа српске интересе. Штавише, до појаве портала net, Срби у ЦГ уопште немају своје гласило или извор информисања, већ су препуштени дводеценијском испирању мозга;
поготово болна епизода за српски народ бива јавно шиканирање и давање отказа професорима српског језика у Никшићу (и свим другим професора никшићке гимназије који су се са њима солидарисали) и шире. Тиме је пред референдум послат јасан сигнал да није проблем заменити целу једну гарнитуру искусних гимназијских професора са „новим“ кадровима те да је све, па и друштвене вредности, врло лако замењиво (осим владајућег режима и његовог челника).
Долази до референдума 2006. године који бива покраден (како је референдум покраден је за посебну анализу) и Ђукановић добија своју приватну државу. Истина, део бирача одиста жели „своју државу“, али воља већине грађана – претежно Срба, бива грубо погажена. Челни представник поражене опције за заједничку државу Предраг Булатовић и дан-данас, након референдумског пораза од пре 13 година којег је и тада била уметност извести и којем је исти кумовао катастрофалним „споразумима“ са ЕУ о референдумским условима (нпр. пристало се на искључивање права гласа на референдуму за десетине хиљада држављана ЦГ са пребивалиштем у Србији), активан је и даље у политици и његова странка је члан Демократског фронта (која коалиција наводно делом заступа и интересе српског народа).

Матица Србија се није мешала у ток референдума (додуше, нису спречавани појединци да организују трибине подршке заједници где би се износили аргументи, који на крају нису имали никакав практичан значај), а ни Руска федерација, осим подршке појединих грађана РФ референдумској крађи (нпр. тајкун Олег Дерипаска, што се види из следећег разговора). Наравно, ЕУ се активно меша, а кључни кумови крађе су Мирослав Лајчак (од скоро почасни доктор Универзитета ЦГ, парадоксално каснији министар спољних послова Словачке који доследно заступа словачки став о непризнавању лажне државе Косово*) и још један Словак – Франитшек Липка.

Последице покраденог референдума

Последице покраденог референдума у односу на српски народ су вишеструке и сложене.

У односу на део српског народа који је живео и живи у данашњој Црној Гори, последице референдума су поразне. Након покраденог референдума следи талас исељавања Срба, махом у матицу. Током 2007. године доноси се нови Устав данашње ЦГ, у којем српски народ губи конститутивност и где се уводи тзв. „црногорски језик“, чиме се отвара пут ка даљој маргинализацији српског народа, језика и ћириличког писма. Потребну и пресудну подршку доношењу таквог устава тада даје и данас активни политичар Небојша Медојевић, такође члан коалиције Демократски фронт. Додуше, и поред тога, треба рећи да је данас Демократски фронт једина организација која наличи некој опозицији у ЦГ, што својим деловањем, пре свега, сведочи посланик Милан Кнежевић. При томе, у одређеној (недовољној) мери, штите се и заступају интереси српског народа.

Режим на челу са Ђукановићем, након формирања сопствене државе, уредно испуњава све задатке америчке дубоке државе:

признање лажне државе Косово*,
увођење санкција Русији,
увлачење ЦГ у НАТО пакт противно већинској вољи грађана и без потребног референдума, само на основу одлуке скупштине у којој Ђукановић након систематичне крађе избора за изборима, константно има потребну већину;
испоручивање српских официра и војника данашњој Хрватској по фабрикованим оптужницама;
слање свог представника на прославу злочиначке акције Олуја;
гласање у свим међународним форумима сагласно инструкцијама америчке дубоке државе, а директно противно интересу Србије и српског народа.

Након приватизације, односно пљачке свих вреднијих ресурса у ЦГ од стране Ђукановића и његове дружине, нешто попут Иди Амина (премијум производа британске колонијалне лабораторије који је редом проналазио спољне непријатеље – саборци у колонијалној борби, комшије, Азијати, Јевреји), Ђукановић се остврљује на српски народ, његове симболе, историју, православну веру, српски језик, итд. Прогон српског народа траје у континуитету до дaнашњег дана, а једини ослонац који Србима остаје јесте Српска православна црква. Стога иста и бива мета страховитих напада, поготово у данашње време (видети изјаву новоцрногорског историчара и професора Андријашевића). Прогон и вишедеценијско испирање мозга даје поразне резултате у виду бујања плодова посађене мржње, највидљивије код лабилних појединаца – попут дипломате Mирне Никчевић, глумца Зорана Вујовића, али приметно је и код државних службеника у виду одликованoг полицајаца Данила Јањушевића, члана етичког одбора полиције ЦГ (за ког је Митрополит Амфилохије Радовић „силоватељ и сатана“, а исти по угледу на Хрвате оставља поруку са натписом „Ми смо спремни“). Међу расадницима мржње, која нажалост повремено даје плода и код мањег броја појединаца у народу (и која сутра неће просто нестати у кратком року), истичу се portalanalitika.me и наводни новинар са претензијама историчара Дарко Шуковић . O томе колико појединци из српског народа (који себе сматрају елитом) представе немају с ким имају посла и са каквим се све простаклуцима, измишљотинама и гадостима могу сусрести, сведочи и „гостовање“ историчара Предрага Марковића у емисији поменутог Шуковића дана 5.7.2019. године.

Корпус српског народа у ЦГ се постепено осипа, што је посебно видљиво у северним деловима. Наиме, пасивни крајеви погодују режиму за уцене у односу на младе људе жељне посла, а могућности за посао су ретке, махом у државним органима или јавним предузећима и зависне су од прихватања партијске књижице и слепе послушности режиму. Без могућности за запослење, млади људи тешко долазе у прилику за иоле самосталан живот и заснивање породице, те временом све више прилазе владајућој странци. Партијска послушност и испирање мозга временом усађују клицу да су Срби реметилачки фактор или, у блажем облику, да је потребна послушност режиму „док не уђемо у Европу“ и да је свак՚ ко се противи режиму народни непријатељ. Изузетак, али у доста мањој мери, јесте област око Берана. Нешто боља ситуација је у Боки Которској (укључујући Грбаљ и Паштровиће) и остатку приморја, где је српски народ економско самосталнији и показује веће решеност решеност да се бори, те за сада успева боље да се одупре навали Ђукановићевог антисрпског режима.

Огроман притисак трпе и сва лица која су рођена ван ЦГ а за која се 1990–их и 2000–их напрасно утврђује да немају потребне папире (иако неки цео живот живе у ЦГ). Многи од њих само на основу сумње да би због везе са Србијом или Републиком Српском могли гласати проти режима, деценијама не добијају држављанство, личну карту и основне папире. Чак се дешава да цела породица из Подгорице буде депортована у Републику Српску, након 20 година живота у Црној Гори, зато што јој није „продужен боравак“.

Истини за вољу, иако Срби коначно треба да следе само своје интересе (тзв. „гледају своја посла“), треба рећи да предметни режим и скоро све друге становнике ЦГ, осим Албанаца и чланова владајућих породица који уживају бројне привилегије, доводи у ситуацију прилично тешког живота у држави са приватизованим институцијама и слабом економијом.

У односу на Србе ван ЦГ, резултати покраденог референдума, парадоксално, бивају релативно позитивни. Ако изузмемо повремена иживљавања режимске администрације Ђукановића према Србима ван ЦГ (нпр. случај студенткиње Саре Видак, те интелектуалци којима је забрањен улазак, итд.), позитиван ефекат се огледа у изласку из намерно направљеног дисфункционалног савеза са другом, до јуче српском државом, сада под контролом антисрпског режима. Тиме се матици штеди огромна енергија, која у будућности даје шансу ваљаног фокусирања на демографске, економске, културне и националне приоритете и вредности и поред свих искушења спољних притисака, домаћих компрадорских режима, албанских провокација и шиканирања преосталих Срба на окупираном Космету итд.

Шта су Руси радили, а шта су могли да ураде

Као што је већ речено, Руси се не мешају у референдумски процес и његову крађу. Штавише, након 2006. године, долази до инвестиционог „бума“ (уједно и урбанистичког хаоса који прати такав развој) на приморју данашње Црне Горе. У томе учествују бројни руски држављани, а постепено долази и до огромног пораста броја руских туриста који „носе“ целе туристичке сезоне на приморју.

По увођењу антируских санкција 2014. године, долази до блажег одговора Москве црногорском режиму у виду забране увоза вина, реципрочне забране улаза појединих црногорских функционера у Русију и препоруке домаћим држављанима да не летују у Црној Гори. Број руских туриста у Црној Гори је и данас велики и, опет парадоксално, очување присутности ћириличког писма у ЦГ обезбеђује жеља да се оствари добит пружањем услуга руским туристима.

Приликом анализе питања шта су Руси могли да ураде поводом референдумске крађе, треба узети у обзир шири контекст тог времена. Наиме, само годину дана касније – 2007. година остаје упамћена по говору Владимира Путина на безбедносној конференцији у Минхену. Тада је западној дубокој држави ставио до знања да свет није униполаран и да није прихватљиво насиље као принцип у међународним односима. Реакција присутних на самој конференцији је варирала од зачуђености до поспрдивања. Али, конкретна реакција западне дубоке државе је уследила кроз годину дана, сулудим нападом грузијских специјалаца на подручје Јужне Осетије и Абхазије, по наредби Михаила Сакашвилија. Иако су Руси кроз пет дана решили сукоб у своју корист (прилично се суздржавајући), резултат је био – поред неколико стотина мртвих цивила, домаћих војника и руских миротвораца – прилично слаба иницијална реакција руске војске (уз губитак бар једног авиона). Лекција која је тада, 2008. године, скупо научена и промене у војсци које су уследиле, обликовале су каснију руску војну интервенцију у Сирији која је ставила тачку на покушај претварања Сирије у рај за џихадисте из целог света (тзв. „Арапско пролеће“) и Фукујамину бајку о „крају историје“.

Такође, 2008. године Руси су пружили подршку Србима, поводом једнострано проглашене независности лажне државе Косово*. Та подршка и дан данас траје.

Имајући све то у виду, питање је да ли су Руси нешто више могли да ураде поводом покраденог референдума. Верујемо да јесу, али да то није било ни у руском ни у српском интересу. Уложена енергија и средства би дали краткотрајан ефекат, али би суштински били расути без циља. И ту се категорички не слажемо са констатацијом уважене гђе Филимоновне која наводи:

„Постоји на Балкану и власт друге врсте: народ гласа поштено, демократски, за власт, али специфичну власт. Тако у Хрватској све време после распада Југославије постоји потпуно демократски изабрана пронатовска и неоусташка власт. На том фону коначна куповина хрватске трговачке компаније „Агрокор“ од стране Русије – у суштини представља моћан уплив у хрватску привреду. И то је за сада једина успешна акција Русије у региону.“

Сматрамо да је пословање две руске банке са Агрокором пример како Руси не треба да раде, односно како се улудо бацају и новац и енергија. Разним позајмицама ВТБ и Сбербанк су позајмиле Агрокору најмање једну милијарду евра. При томе су надлежни у банкама показали очајну аналитику, позајмљујући фирми која нема битне имовине осим појединих непокретности и која се у том тренутку толико ширила да се могао назрети њен крах. Коначни ефекат је тај да не само да није зарађено на тим позајмицама, већ су се руске банке дела новца одрекле, а већину остатка конвертовале у изнуђено сувласништво у Агрокору.

Закључак – шта убудуће

За српски народ у Црној Гори је потребно остварење права на коришћење свог језика (између осталог, веома битна – доступност уџбеника на српском), равномерне заступљености у државним органима (чему треба тежити, мада је то у овом тренутку далеко и од мисаоне именице), културне аутономије, постојање медија на српском, заштита цркве, свештенства и њене имовине.

Финансијска помоћ матице није нужна, али је пожељна у домену културне политике и очување и унапређењу културе српског народа на том простору.

Оно што је неопходно потребно је да руководство Србије не искључује могућност коришћења реципроцитета или реторзије када то околности оправдано захтевају. Иако никоме није циљ „отварање нових фронтова“ нити трошење енергије на „непотребне сукобе“, применом наведених института ће се постићи осећај код преосталих Срба у ЦГ (око 30% укупног становништва), aли и свих других Срба где год да живе, да нису напуштени и да држава води какву-такву бригу о њима, а држава ће тиме показати своју озбиљност и решеност да заштити српске националне интересе, макар у минималној мери. Тим пре што су наредни парламентарни избори у ЦГ најављени за октобар 2020. године. У атмосфери лоших привредних резултата и аферама на свим нивоима власти (поготово правосудним), за очекивати је да ће на дневном реду режима бити напади на Србе и СПЦ у виду – ,,oзбиљнијег решавања црквеног питања“, као и силом закона довођења „познанију права“ Митрополита Амфилохија и СПЦ. Додуше, контраефекат би се огледао у томе што ће Ђукановић пред изборе једва дочекати било какав „сукоб“ са Србијом како би скренуо пажњу са његове, сада већ огољене, тродеценијске крађе и узурпације институција у ЦГ.

Такође, руководство Србије би требало да има у виду да је eвентуално давање држављанства Светозару Маровићу и његовом сину (иако није јасно да ли је то случај) и њихов боравак у Београду, док црногорски режим тражи њихово изручење, иако вероватно политички опортуно и смислено, психолошки прилично деморалишуће. Наиме, Светозар Маровић је све време (формално и данас) део антисрпског режима, a такође је, док је био председник Државне заједнице Србија и Црна Гора, лично наносио штету и самој Србији (у афери „Сателит“ штета је око 27 милиона динара). Њихов боравак у Београду „на лечењу“ шаље јако ружан сигнал да би једног дана и Ђукановић и њему слични, када сиђу с власти, могли да у Београду траже мирну луку за старе дане. А то води селективној амнезији код Срба која, нажалост, знамо како се завршава

Што се Руса тиче, сваки облик узајамно корисне сарадње са њима је добродошао. Али битно је да Руси тиме не излажу себе претераном напрезању. Јер сваки напад који гађа Србе циља Русе. А Руси су под сталним нападом.

Сетимо се зато да су догађаји из 1914. године допринели догађајима из 1917. године.