Прочитај ми чланак

„Погинусмо“ у кафани: Што нам је мање Србије то гласније певамо о њој

0

Некада се устајало на помен муда Србинових, клицало им се, вукла их је Србенда за собом, а данас…

Данас их је остало још за депилацију, евентуално.

FOTO: IN4S

Падале су главе ко би Србину покушао да заврне муда, сад их заврће ко хоће, новосрпска блазирана муда…

Чакшире су ђедовима биле тесне, данас су нам и ове „хеланке“ прешироке…

Ни муда- ни образа!

Све нам је добро и све нам ваља.

Што нам је мање Србије то смо већи Срби!

Косово нам је вест- Метохија ни толико.

Изгибосмо по кафанама.

Опевали смо све чега смо се одрекли.

Што нам је мање Србије то гласније певамо о њој.

Да нас ко слуша по сплавовима запитао би се како исти не потону од „толиких“ муда…

Народ смо завичајних вечери, а не завичаја.

Презиремо мученике што продају и одлазе, могли су, морали су још мало да нас сачекају, само што нисмо…

Рекли смо: „Догодине…“, где журе..?

Брже бисмо али нема онлајн и доставе, јбг!

Мало је Косова поља да га сроламо у буксне и попушимо.

Да може Косово у вену а Метохија да се пошмрче с певаљкиних сиса- јуче би већ било то „догодине“, али…

Мало је ћирилице да се „ишарамо“ по читавом телу, а децу спремамо за пеџалбаре и надничаре туђинима.

Преко леђа Његош, на грудима Острог, а у глави: како да зајебем ближњега свог.

Браћа се виђају по судовима…

Више својте на рочиштима него славама.

Бог је вазда неправедан према нама- ни пола да нам испуни са листе жеља, а ми онолико китимо иконе ко трубаче, но…

Дакле: не дамо Косово и Метохију, али ако га већ издају и отимју- сачекаћемо „догодине“, можда га буде онлајн и за доставу.

Не дамо Републику Српску, али ништа вез башчаршисјких ћевапа! Нек нам псују мајку- само нек је довољно лука и туцане паприке.

Не дамо Републику Српску Крајину- а цифрамо се колико нас је по јамама, вртачама, Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском…

Чекамо да звери саберу колико су нас поклали, непристојно је да се намећемо и мешамо, догодине ћемо и то…

Барем догодина имамо довољно, и то не дамо никоме да нам отме!

Муда, бре, муда су то- новосрпска, блазирана, скројена по мери сепареа и ових три фртаља краћих „хеланки“ у које смо се утегли.

Некада се устајамо на помен муда Србинових, ено још бразда од Газиместана до Кајмакчалана, Мојковца, Кошара, Паштрика…

Могао си да сејеш у те бразде, да залегнеш ко у ровове, лужњак да се у љих укорени, а данас…

Ни муда, ни образа, само гузице.

Оне ће остати од нас.

Велике гузице- великих Срба.

Да певају, песама барем имамо да гузице не заћуте вековима, кад смо већ ми на векове заћутали.

Чега нема- без тога се може, јел да?!

И без муда!

Све је на распродаји- само ће песме бити све скупље.

Што мање знамо шта нам је свето- то ћемо више стрпати у сисе певаљкама да нам о светињи певају…