План Запада јесте да Српска православна црква постане „Црква Србије без покрајина“

06:00 09.06.2023.

„…Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском богочовеку? – то је избор пред који нас ставља Свети Сава. (Свети Јустин (Поповић), 1894-1979)

„Захваљујући својој цркви и културном наслеђу, Срби су успјели да побиједе своје непријатеље, уједињујући се, стичући националну свијест и освајајући слободу.“ (Габријел Мије (Gabriel Millet, 1867-1953, француски византолог, естетичар и историчар умјетности)

„Свештеници вам нијесу били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.“ (Рудолф Арчибалд Рајс (Rudolph Archibald Reiss), 1875-1929, швајцарски криминолог, хемичар и универзитетски професор; о Србима)

„…Српска православна црква, као темељ и стожер српског народа, нападнута је (са Запада)…и као идеолошки и мобилизациони фактор безбедности, и као духовна потка нашег националног светосавског духа и традиционалних породичних вредности…политички се покреће „питање“ томоса за „црногорску“, „македонску“, „хрватску“…“цркву“…“ (Хаџи Слободан Стојичевић, економиста, преводилац, новинар, специјалиста за мрежноцентрични рат; часопис „Печат“, број 678/2021)

„Срби могу да опстану и без државе и без војске, али не могу без Светог Саве и светосавске народне цркве.“ (Иво Пилар, 1874-1933, хрватски геополитичар, правник и историчар изразито антисрпског опредјељења)

У саопштењу са засиједања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (СПЦ), који је одржан од 14-20 маја ове године, наведено је да је „Сабор донио одлуку о додјељивању канонског отпуста јерархије ове аутономне цркве (Православне охридске архиепископије -ПОА) од СПЦ и њеном интегрисању у Синод МПЦ (Македонске православне цркве) у складу са свештеним канонима и уставима двије помјесне цркве, као и ранијим договором синода све три црквене структуре.“

Недуго прије тога, а по договору са челним архијерејима СПЦ, 25.априла 2023.године, Синод тзв. Македонске православне цркве (МПЦ), одлучио је да покрене процес уједињења са ПОА.

Тиме је престала црквена јурисдикција СПЦ на територији Сјеверне Македоније. СПЦ је прихватила и архиепископа охридског и македонског Стефана, као поглавара тзв. МПЦ – Охридска архиепископија.

Оваква саборска одлука је противна интересима, како СПЦ, тако и српскога народа у цјелини.

Сагледајмо, у битном, шта је претходило њеном доношењу.

Након проглашења независности Бивше југословенске републике Македоније (БЈРМ), постављени су администратори за све епархије СПЦ у тој држави. Тамошње државне власти и расколничка црквена јерархија онемогућавала је администраторима уређивање црквеног живота у тим епархијама, па, чак, и посјете њима.

Године 2002, потписан је Нишки споразум између СПЦ и расколничких македонских архијереја, након постизања сагласности о кључним питањима. Међутим, након повратка у БЈРМ, ти епископи су одбили споразум. Тадашњи владика, а садашњи поглавар тзв. МПЦ Стефан је, чак, позвао вјернике и грађане Македоније да „достојанствено поднесу духовни терор који над Македонијом врши СПЦ“?!

Дио тамошњег свештенства је остао привржен Споразуму. Међу њима је био и Јован, митрополит велешки и повардарски. Он је био на челу Синода ПОА, који је конституисан 2003.године и постао је архиепископ охридски и митрополит скопски.

Православна охридска архиепископија (ПОА) (седам епископија) била је помјесна и аутономна црква под јурисдикцијом СПЦ и у периоду од 2002. до 2022.године, била је једина канонски призната црква на простору данашње Сјеверне Македоније.

Томосом, из 2005. године, који је потписао блаженопочивши патријарх Павле, ПОА је добила пуну црквену аутономију, под правним окриљем СПЦ.

Међутим, македонске власти су забраниле регистрацију ПОА. Више година, њена јерархија је била изложена притисцима и малтретирањима. Пресуда Европског суда за људска права да Охридска архиепископија буде регистрована као вјерска заједница никад није реализована због постојаног отпора македонских власти и расколничког врха тзв. МПЦ. Архиепископ Јован је провео пет и по година у македонским затворима.

Свети синод Васељенске патријаршије је, 9.маја 2022.године, признао самосталност тзв. МПЦ „на подручју њене надлежности у границама државе Сјеверне Македоније“. Васељенски патријарх Вартоломеј, пион западних владара из сјенке и расколник православља, је тада казао да ће архијереји тзв. МПЦ, у дијалогу, ријешити сва отворена питања с браћом из „Цркве Србије“?!

Недуго потом, патријарх Порфирије, поглавар СПЦ, већ 24.маја 2022.године, на заједничкој литургији, у Скопљу, обзнанио је одлуку о признању аутокефалности (независности) тзв. МПЦ – Охридска архиепископија.

„Сабор СПЦ прихвата и благосиља аутокефалност МПЦ – Охридске архиепископије…Македонија је…место где су се вековима молиле сузе за спас људског рода…И та радост олакшања (признањем аутокефалности) потекла је од мајке цркве Васељенске патријаршије и од сестринске српске цркве, Пећке патријаршије…“, казао је, између осталог, патријарх.

Тиме је потврђена претходна синхронизована активност СПЦ и Васељенске патријаршије око признања аутокефалности тзв. МПЦ. Индикативно је и да је патријарх СПЦ (од које тзв. МПЦ добија независност) дефинисао као сестринску, а не као Мајку Цркву?!“

До признања аутокефалности дошло је експресно, свега осам дана пошто је Сабор СПЦ (16.маја), одобрио канонско јединство са Охридском архиепископијом. Сабор је тада саопштио и да за Македонску цркву прихвата статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, који јој је додијељен још 1959.године. Сабор је изразио наду да ће се „братољубиво решавати и ријешити питање коначног статуса МПЦ – Охридске архиепископије, чему треба да услиједи свеправославно сагласје и прихватање тог статуса“.

У саопштењу Сабора је наведено и „пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967.године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење“. Наглашено је и да „васпостављањем на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју СПЦ, дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархија у Сјеверној Македонији није само могућ него је и цјелисходан, легитиман и реалан“.

(Подсјећам да је Свети архијерејски сабор СПЦ, 1967.године, „једногласно и једнодушно“ одлучио да пошто се виша јерархија у Македонији „самовољно неканоски отцијепила од своје Мајке Цркве у расколничку вјерску организацију“ да се прекине са том јерархијом богослужбено (литургијско) и канонско општење.)

Сабор се, саопштено је, у будућем дијалогу неће руководити реалполитичким и геополитичким факторима и нема намјеру да, приликом решавања статуса, условљава „нову сестринску цркву“.

Анализом саопштења Сабора извлачио се разуман закључак да признање аутокефалности МПЦ – Охридске архиепископије треба да буде евентуални исход дијалога СПЦ, тзв. МПЦ и других помјесних православних цркава, као завршетак процеса решавања свих спорних питања.

Зашто је, онда, и под којим околностима и притисцима дошло до хитног признања аутокефалности тзв. МПЦ?

Дана 18.маја 2022.године, одржан је састанак Александра Вучића (као самозваног световног патријарха који пружа руке и према Небу) и епископа СПЦ. Састанак је имао отворени и затворени дио. Вучић је архијерејима казао да је „Србија под великим притисцима и захвалан је СПЦ на разумевању и подршци“, те да се „Србија налази у много тежој ситуацији него што изгледа. Али да се озбиљни облаци надвијају и над нашом земљом…Биће све теже сачувати интересе јер ће притисци бити све тежи.“

Патријарх Порфирије је захвалио Вучићу „на одговорном понашању у овој ситуацији и одговорном ставу“. Нагласио је и да „за нашу цркву је најважније стање Цркве у матици, а то је Србија…дошли смо до тога да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство с нама и свим осталим православним црквама…“

И према свједочењу Стеве Пендаровског, предсједника Сјеверне Македоније, и Александар Вучић је (у Давосу) поздравио одлуку СПЦ „као корак у правом смеру“.

У томосу о признању аутокефалности (независности) тзв. МПЦ наведено је:

„Свети храмови и манастири, нарочито светиње из немањићког периода и познијег периода српског присуства црквеноградитељства и културног стваралаштва на тлу данашње Сјеверне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина СПЦ, унутар њених граница уступају се на коришћење новој аутокефалној сестринској цркви.“?!

Значи, око 800 српских светиња у Сјеверној Македонији, на којима су прекречена „неподобна“ имена српских ктитора, односно вишевјековно српско духовно, историјско и културно наслеђе, поклоњено је „расколничкој јерархији“ тзв. МПЦ. Зашто кажем, поклоњено? Зато што, и правно и фактички, давање на коришћење на неодређено вријеме и без накнаде јесте поклон – поклањање светиња?!

Такође, саборском одлуком о аутокефалности настављена је сегментација српског духовног простора и отимање њеног културно – историјског наслеђа. Јер, у Сјеверној Македонији се деценијама постојано брише српска историја и трагови миленијумског српског трајања. То је и одрицање од српског духовног идентитета и српских светиња на територији некадашње Старе Србије које су „цари наши оградили“ (Свети Петар Цетињски).

Шта се, из напријед наведеног, може закључити? И архијереји СПЦ су прихватили Вучићев лажни апокалиптички сценарио по Србију, ако се истрајно не остане „на европском путу без алтернативе“ (који подразумијева и интеграцију у НАТО пакт) и ако се Србија не придружи свеопштем рату Запада против Русије. Значи, по Вучићу, а с тиме су се, фактички, сагласили и архијереји СПЦ, треба се сврстати уз НАТО агресоре и отимачке свете српске земље – Косова и Метохије, а против вјековне савезнице Русије која је једини (уз Кину) гарант територијалне цјеловитости Србије?!

Признање аутокефалности тзв. МПЦ извршено је противно Уставу СПЦ, из 1957.године (у даљем тексту: Устав). Наиме, Устав не овлашћује ниједан црквенојерархијски орган (власт) да призна одвајање епархија, или других облика организовања, од СПЦ. Значи, признању аутокефалности МПЦ морала је претходити промјена Устава. У прилог томе, цитираћу његове одредбе:

-члан 1 став 1 – „СПЦ је једна, недјељива и аутокефална…“;

-члан 16 – „Одлуке о оснивању (и)…укидању епархија (али не и о признавању њихове аутокефалности) доноси Свети архијерејски сабор, споразумно са Патријаршијским савјетом“;…“

Саборском одлуком о аутокефалности, призната је паралелна расколничка јерархија (без њеног покајања), успостављена још 1967.године, на челу са „архиепископом Стефаном“. Том одлуком је, прећутно, поништен и „томос (указ) о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије“, који су, као што сам већ поменуо, Сабор и патријарх Павле донијели још 2005.године.

Расколничка јерархија у БЈРМ, односно у Сјеверној Македонији никад није признавала СПЦ као Мајку Цркву, већ само Васељенску патријаршију.

Тзв. МПЦ је призната по националном а не територијалном критеријуму. Другима ријечима, прихваћена су „достигнућа“ македонског комунистичког етнофилетизма. Наиме у „прогресивној“ Југославији, један од стратешких циљева републичких комунистичких власти (у Хрватској, Црној Гори и Македонији) био је и стварање аутокефалних националних цркава, подјелом СПЦ и њеним претварањем у „Цркву Србије без покрајина“.

Македонски расколници имали су, дуговремену и сталну, подршку Ватикана. Као доказ за то, цитираћу дио изјаве поглавара тзв. МПЦ Стефана, коју је дао Хрватској радиотелевизији (HRT), 28.маја 2022.године:

„Kористим прилику да…захвалим Ватикану на ономе што је учинио за кадар Македонске православне цркве. Ја сам један од њих. Имао сам прилику да студирам на институту Светог Николе у Барију, са сагласношћу и стипендијом Ватикана…“

Саборска одлука даће „вјетар у леђа“ и заговорницима тзв. Црногорске православне цркве и тзв. Хрватске православне цркве да врше још већи међународни притисак и користе, нимало занемарљиве, уцјењивачке капацитете према Србији.

Српски архијереји, као духовни водичи српскога народа, имају и националну и историјску дужност да чувају јединство и недјељивост СПЦ, те да проповиједају и одржавају најближе односе са, истински сестринском, Руском православном црквом и нашом вјековном заштитницом – Русијом.