Писма откривају колико су били блиски генијалци и родољуби Пупин и Тесла

0

„Они не само да су били бриљантни умови, и врло добри пријатељи, већ су обојица били и прави примери чојства тог времена. Према подацима из богатих архива, Михајло Пупин је био много ближи са Теслом него што се мисли“

Ових дана се обележава „100 година савезништва Србије и САД“. Главна манифестација одржава се 28. јула, на дан када се 1918. на Белој кући завијорила застава Србије, што је учињено у знак захвалности српском народу и војсци за допринос у Првом светском рату.

Обележавање овог јубилеја подржано је од америчке амбасаде у Београду која је кампањом подсетила на највеће људе са ових простора. А пре свега на Михајла Пупина. Јер, овај јубилеј се не може посмтрати без осврта на лик и дело једног од највећих српских научника који је у тим ратним годинама био мост између мале балканске краљевине и САД, пре свега кроз лично пријатељство са америчким председником Вилсоном.

Наша историја није имуна на митове, али дешава се да и оно што није мит бива оспорено.

Александра Нинковић Ташић, председница образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“, и један од најбољих познавалаца лика и дела чувеног научника, зато је реишла да одагна заблуде у вези са Пупином и поменути9м јубилејом.

„Обично прескачем препреке које се Пупину постављају деценијама, али сада не могу да мирујем. Јавише се неки да оспоре спот у коме Пупин предаје српску заставу америчком председнику Вилсону. Јутрос један од уредника Политике изговори да он зна да се српска застава није вијорила у Америци. Чудно, а не зна да је баш у листу у коме је уредник априла 1927. године грозним лажима приказан лош однос Пупина и Тесле. Све сама лаж коју је преузела Маргарет Чејни, најпродаванији Теслин биограф и ево ја имам стотине страна које говоре супротно и опет изнова доказујем да Пупин и Тесла нису били супарници, већ сродници“, навела је она у оибјави на Фејсбуку.

Њој је, како каже, бивши амбасадор Kирби показао сто година стар документ са Висоновим прогласом у част нашег народа.

„Две заставе заједно, пронашла сам претходних година много доказа – у ширење ове речи био је укључен и државни секретар Америке. Да нижем доказе нећу – довољно је што је Америка платила спот са овом поруком“, наводи Александра Нинковић Ташић.

Вилсонов проглас:

Народу Сједињених држава,

У недељу 28. овога месеца пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља решеног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио.

Тако чврсто и храбро одупрли су се они војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. И пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Премда нађачани већом силом, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила је оставила нетакнутом њихову чврсту одлучност да жртвују све за слободу и независност.

Прикладно је да се народ Сједињених америчких држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе својим сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за која се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу и Сједињене Државе, – и да се поводом ове годишњице пројави, на одговарајући начин, њихово ратно суделовање са овим угњетавним народом који се тако херојски одупро циљевима германских народа да овладају светом.

Истовремено, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством. Ово се не може обележити на прикладнији начин до у црквама. И, зато, позивам народе Сједињених америчких држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза своје подршке са овим пођармљеним рођацима у другим земљама, и да призову благослове свемогућега бога на њих и на ствар за коју су се залагали.

Вудров Вилсон, председник Бела кућа, 28. јула 1918. год.

Истина о односу Тесле и Пупина

Постоји пет Теслиних писама где се види његова пуна брига за Пупина, наводи Александра Нинковић Тасић. Писана су српским језиком.

„Три су у приватним колекцијама у свету, два у рукама човека времешног у Београду. Пара има, али хоће још – писма нуди по цени која се не досеже, никако. У рукама има лек, доказ над доказима, али не пушта без пара које је непристојно да изговорим“, навела је у својој објави.

Она је за Недељник рекла да се кроз читање историјских извора Пупинов непогрешив осећај за политику родне земље може уочити већ 1914, одмах након атентата на Франца Фердинанда.

Чим је добио вест о Сарајевском атентату, Пупин се латио пера како би у Америци умирио страсти према Србији. Латио се пера и Никола Тесла.

„Иако су му намере биле исте као Пупинове, Тесла није имао његову дипломатску поткованост па на неким местима погрешно дефинише појмове. Чак се у чланку наводи не само да је Србин, већ и да је рођен у Србији. Пупин на то одмах реплицира“, објашњава Александра. „Михајло Пупин већ у самом уводу свог обраћања поводом Сарајевског атентата помиње ‘Дичног Херцеговца Гаврила Принципа…’ Тиме истиче да јесте Гаврило био Србин, али да ипак није из Србије. Увидео је опасност да се за атентат оптужи Kраљевина Србија и настојао је да ствари ублажи како год је могао.“

Иако се често могу прочитати претпоставке о лошем односу двојице српских научника, Александра Нинковић Ташић каже да је то само заблуда. Пре свега, њихова писма то јасно демантују.

„Они не само да су били бриљантни умови, и врло добри пријатељи, већ су обојица били и прави примери чојства тог времена. Према подацима из богатих архива, Михајло Пупин је био много ближи са Теслом него што се мисли, као и са Албертом Ајнштајном.“

С почетком рата, Пупин се озбиљно активира ради тренутног помагања Србији. У циљу очувања вредности које би рат могао да наруши, своју далековидост користи и већ тад почиње да гради мрежу људи који ће нешто касније, кад дође време обнове, моћи да буду од велике важности за Србију.

„Из политичких разлога, непознаница су његови национални и људски доприноси Србији“, рекла је Александра Нинковић Ташић.

Kако би мотивисао Србе у дијаспори да се укључе у помагање матици, Пупин саставља Проглас српском народу, који је у америчку јавност пуштен на Видовдан 1915. године. Потписује га заједно са доктором Пајом Радосављевићем, професором Њујоршког универзитета, иначе једним од најближих пријатеља Николе Тесле.

Објављен у српским часописима, Проглас је разношен по њујоршким улицама док је Србија решетана артиљеријском ватром. Обраћање које почиње видовданским поздравом: „Здраво, сложна браћо! У коло, Срби! Чујте нашу реч!“, а завршава се речима: „Живела Србија! Живела Црна Гора! Живело српство!“, јесте архаично по много чему, али се ипак не чита лако са тог пожутелог папира старог тачно сто година.

„У историји људској није било времена тако великог, и тако судбоносног као што је наше време. Судбоносно је наше време по живот свих држава, свих племена и свих народа и свих генерација људских, које сада живе и које ће после нас доћи. Историја је на преокрету. Једна историја света је на завршетку, друга на почетку.

Но, најсудбоносније је ово време по наш српски народ. (…)

Треба ли ми, Срби у Америци, у оваквом судбоносном времену да живимо као што смо живели у прошлом времену? Треба ли да трошимо нашу снагу око наших ситних спорова и да се критикујемо због наших ситних погрешака? Треба ли да распром наших личних ствари засенимо ствари националне? Треба ли да ми речима својим и делима потамнимо ону славу, српску, која је тако скупо плаћена и која диже понос свакоме од нас?

Стави сам себи, Србине, горња питања и одговор на њих. Ми долепотписати ставили смо себи та иста питања и одговорисмо једнодушно: Не треба.

А шта треба?

Треба ово:

1. Да све личне спорове и партијске распре предамо оном времену, коме оне и припадају – прошлости – а да садашњем времену понудимо оно што ово време од нас тражи, братску једнодушност, и жарко родољубље;

2. Да сва удружења, сви савези, сва братства и сестринства, сви српски клубови, престану такмичити се данас у свему сем у патриотском раду;

3. Да сваки појединац пожури и одговори својој светој српској дужности на најбољи начин, на који он то може учинити.

Треба знати, да дати новац, опростити увреду противнику, измирити завађену браћу, посаветовати и упутити луде и неуке – треба знати да је све то лакше него дати живот свој на бојном пољу, или висити о вешалима у несрећној Херцег-Босни, или трунути у мемљивим тамницама хабсбуршким у Банату, Бачкој, Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији. Наша браћа у завичају учинила су и чине све што је теже. Зар ми да не учинимо оно што је лакше?

Ми позивамо сву нашу браћу у Америци, да послушају ову нашу реч и приме је к срцу. Ми се одужујемо својој савести патриотској и хуманој, кад чинимо овај апел. Ми се надамо, да ће нас разумети и помоћи сви интелигентни Срби, свештеници и учитељи, чиновници и радници новинари. Богаташи и сиромаси. Сви до једнога!…“

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!