Pročitaj mi članakDanas, na Petrovdan, sećamo se svih srpskih žrtava od 1992-1995. u Podrinju: Bratuncu, Kravici i srebreničkom kraju, njih preko 3500 mučenički postradalih od ruku zločinaca predvođenih Naserom Orićem. Jedno od najvećih stradanja bilo je upravo na današnji veliki crkveni praznik 1992. u srebreničkim i bratunačkim selima, a za ove monstruozne zločine u kojima su istrebljivana čitava sela, a zverski ubijane žene, deca i starci niko nije odgovarao.
Српски покрет Двери противи се забораву српских жртава у грађанским ратовима од 1991-1999. године у бившој Југославији, а све у име лажне политичке коректности. Посебно се противимо недопустивом проглашавању српског народа геноцидним и прекрајању истине о историјским догађајима попут онога што се дешавало у Сребреници 1995. године. Једини геноцид који се десио у Сребреници јесте над Србима у сребреничком крају од 1992-1995. године.
Успостављање појединачних злочина почињених над муслиманским становништвом у Сребреници као глобалне парадигме ратних сукоба на територији БиХ и бивше Југославије у целини, уз истовремени заборав геноцида над Србима у НДХ, јединог етничког чишћења у савременој Европи после 1945. током хрватског „Бљеска“ и „Олује“ и амнестирање злочинаца над српским становништвом Подриња, представља свесну и умишљајну стигматизацију српског народа у целини као јединог кривца за ратове на територији СФРЈ, што је апсолутно неприхвативо.
Стога се Српски покрет Двери противи лажним и наметнутим историјским интерпретацијама које за циљ имају редефинисање српског националног питања и идентитета кроз наметање колективне кривице српском народу. Окупаторски дискурс који на овај начин стигматизује читав српски народ не може бити темељ помирења у региону.
Нема помирења без истине. Само истина о свим злочинима, на обе стране, може бити основ помирења. Ни европске интеграције нити било које друге обећане користи за Србију не могу бити оправдање за заборав српских жртава, нити се модерна национална политика у 21. веку може градити на томе. Управо супротно, Двери се залажу за институционализацију сећања на српске жртве отаџбинских ратова од 1991. до 1999. године кроз:
Доношење скупштинске декларације о сећању на српске жртве;
Установљавање Дана сећања на српске жртве;
Одговорну националну и државотворну „политику сећања“ која ће упознати домаћу и међународну јавност са истином о српским жртвама и троструком геноциду над Србима у 20. веку.
Историјско сећање и памћење је залог будућности сваког народа и најбоља превенција било каквог новог геноцида.
