Павић:Последице „нормализације“-Ни Руси ни Кинези неће бити већи Срби од нас самих

Александар Павић

13:15 25.03.2023.

Кинезе за нас везује сећање на НАТО агресију и заједничке жртве. Један високо образовани Кинез ми је дословце рекао да нас везује заједничка борба против истог противника и заједнички проливена крв

Иако доста јужнији од Београда, отприлике у равни Каира или Јерусалима, и упркос палмама и томе што лежи на обали Источног кинеског мора, средином марта је у Шангају углавном било хладније него у српској престоници.

Но, ова метропола од 26 милиона становника је била стандардно жива. Видно је мање странаца него када сам последњи пут био, у децембру 2019, када се за ковид 19, осим у одређеним америчким биолабораторијама и тајним одсецима Пентагона, није ни знало.

Кина је коначно поново почела да се отвара за спољни свет тек 8. јануара, тако да ће Шангају требати још мало времена да у пуној мери поврати свој претходни космополитски дух. Али ипак не превише времена – јер свако коме америчка пропаганда није испрала мозак једва чека да се у пуном капацитету врати најмасовнијем тржишту и водећој светској индустријској сили.

У Кини је сасвим легитимно постати богат. Држава то омогућава и ствара амбијент за то. Једино што не дозвољава је да новац и капитал управљају земљом или утичу на политичке одлуке.

Кинези не желе амерички систем владавине новца, у којем Волстрит и разне невидљиве и нетранспарентне елите постављају своје политичке марионете и онда их представљају као „демократски изабране“. Супротно трендовима на олигархизованом Западу, кинеска средња класа расте, а стотине милиона људи се систематски и плански подижу на ниво пристојног живота.

Истина, у Шангају су још увек уочљиве последице строгих затварања током последњих таласа короне 2022. године. Бројне мање приватне радње и ресторани су пропали. Један утицајни приватни информативни сајт с којим сам био у контакту је приморан да отпусти један број људи због мањег прилива новца од реклама. Ипак, не осећају се никакво безнађе или песимизам. Напротив.

Било је и локалних протеста против строгих мера затварања. Показана ми је и „фенси“ Урумћи улица где су млади урбани Кинези прозападног светоназора демонстрирали против мера прошле јесени.

Али држава је почела да укида мере тек кад је била сигурна да број болесних неће преплавити здравствени систем и болнице, и када је било јасно да се већина народа залаже за ублажавање или укидање мера.

Слово о „демократији“

Представљаће изненађење за многе изложене западној пропаганди, али кинеска комунистичка партија систематски опипава пулс народа, организује локалне анкете јавног мњења, прави пилот пројекте да би установила како становништво реагује на њих и шта треба да се поправи. Запад дефинитивно нема основа да Кинезима – као, уосталом, ни било коме другом – држи слово о „демократији“.

Тешко је замислити како би овако велика и разнолика земља функционисала без обједињавајућег језика – локални кинески дијалекти су међусобно неразумљиви – и државне идеологије. Заправо, врло брзо би се распала под спољним притисцима и манипулацијама „демократизатора“. А то је оно што они Кини – а и Русији – заправо желе.

И сада је један од главних проблема реинтеграције Хонг Конга његова споља-потпомогнута „монтенегризација“, а слично се покушава и са Тајваном. Управо то што Американци сада покушавају да испровоцирају око Тајвана је вероватно највећи разлог за бригу у Кини.

До самог почетка п(л)андемије, кинеско-амерички односи су били више него солидни, мада не на нивоу на каквом су били пре Доналда Трампа, који је отворено почео да третира Кину као озбиљног такмаца. А затим, када га је вашингтонска мочвара убедила да је ковид заправо „кинески вирус“, тон Трампове администрације према Кини је постао далеко оштрији и агресивнији. Полагане су неке наде – као уосталом и у већем делу ЕУ – да ће одлазак Трампа вратити ствари на старо. Но, као што знамо, то се није десило, и Кинези су се врло брзо прилагодили реалности да је третирање Кине као најопаснијег америчког такмаца постало уграђено у амерички главни ток и америчку спољну политику – ко год био у Белој кући и(ли) имао већину у Конгресу.

Занимало ме је да ли су америчке провокације око Тајвана довеле до неког опипљивог раста антиамериканизма или антизападњаштва. Суштински, Кинези не гледају ствари црно-бело и њихова цивилизација није природно конфликтна. Може се рећи да се скепса према САД и Западу уопште видно повећала, али неких претерано емотивних излива за сада нема, или бар нису у довољној мери видљиви.

Кинеско „партнертсво без граница“ са Русијом

Оно што се дефинитивно десило у протекле три године је пораст популарности Русије и, поготово, Владимира Путина, који изазива скоро плебисцитарно одобравање и поштовање међу Кинезима. Њима је јасно да су Кина и Русија, суочене са несмањеном западном ароганцијом и притисцима, једноставно упућене једна на другу.

С тим што од Кинеза никад нећете чути реч ”савезник”. Они једноставно тако не гледају на ствари. ”Партнери” – то може. „Стратешки партнери“ – у руском случају још боље. Кинеском менталитету и култури одговара термин који је лансиран уочи специјалне војне операције у Украјини – „партнерство без граница“ са Русијом.

Или, можда још више, поглед на кинеско-руске односе представљен у утицајном „Глобал тајмсу“ поводом посете Си Ђинпинга Москви:

„Заправо, кинеска дипломатија се залаже за формирање нове врсте међународних односа… заснованих на узајамном поштовању, правичности и правди, и сарадњи на обострану корист (тзв. вин-вин). Кинеско-руски односи су живи пример успеха ове нове врсте међународних односа, грађених на основу не-савезништва, не-конфронтације и не-циљања било које треће стране, што потпуно превазилази уске клике формиране идеолошким поделама и камповима унутар западних земаља, као и старе парадигме поделе моћи, трговине интересима и односима заснованим на доминацији и подређивању између великих сила.“

Па нека Србија размисли да ли јој више прија овакав приступ или приступ „демократизатора“ дугиних боја са њиховим примитивним „штаповима и шаргарепама“, двоструким стандардима, „правилима“ која се мењају од случаја до случаја, бескрајним условљавањима и захтевима „заслађеним“ бескрајним празним обећањима и мање или више прикривеним претњама.

А што се репутације саме Србије у Кини тиче – она је стварно на високом нивоу. На првом месту, цене се добри и присни лични односи на председничком нивоу. Такође се цени и српско одупирање притисцима да се призна државност сопствене историјске покрајине, као и да се уведу санкције Русији, за коју иоле упућени Кинези знају да је Србима традиционално блиска.

Србија и Кина – заједнички проливена крв

Али, на емотивном нивоу, Кинезе за нас везује сећање на НАТО агресију и заједничке жртве. Један високо образовани Кинез ми је дословце рекао да нас везује заједничка борба против истог противника и заједнички проливена крв. Када Кинези кажу да им Американци „дугују крв“, они то стварно и мисле. А колико су више наше крви пролили у поређењу са кинеском…

Но, не треба заобићи ни непријатну ствар која ми је дискретно дата на знање – да процес „нормализације“ са нашом сопственом територијом може у неком тренутку усмерити и кинеску политику у правцу својеврсне „нормализације“ са приштинским сецесионистима. Ово није предочено као било каква врста претње или упозорења, већ само као констатација, која би се сасвим подударала са прагматичним менталитетом једне старе цивилизације.

Ни Руси ни Кинези неће бити већи Срби од нас самих.