Прочитај ми чланакКо гура Америку назад на Блиски исток, да се бори у новом и ширем рату од оних које је већ водила у овом веку?
Говорећи на државној телевизији о изгледима за рат у Заливу, ирански врховни вођа ајатолах Хамнеј као да је одбацио ту идеју. Неће бити рата…ми не тражимо рат, а ни Американци. Они знају да то није у њиховом интересу“.
Ајатолахова анализа о томе да рат није у интересу ни једне ни друге државе је тачна. Размислите о последицама рата са Сједињеним Државама за његову земљу.
Стотине иранских брзих бродова и прегршт подморница би било потопљено. Иранске луке би биле миниране или блокиране. Извоз нафте и приходи од нафте би били стопирани. Аеродроми и ракетне базе биле би бомбардоване. Иранска економија би пропала. Ирану би требале године да се опорави. Иако су нуклеарна постројења у Ирану под сталним надзором и контролом редовне инспекције, и она би била уништена.
Техеран то зна и због тога Иран, упркос 40 година непријатељства, никада није желео да покрене рат са „великим Сатаном“ и не жели овај рат којем смо, чини се, сваким даном све ближи.
CUI BONO?
Шта би такав рат значио за Сједиње Државе? Он не би довео до „промене режима“ или обарања иранске владе која је преживела осам година копненог рата са Ираком за време Садама Хусеина.
Ако бисмо желели да у Техерану наметнемо режим који би нам више одговарао, морали бисмо то да учинимо на исти начин као што смо учинили са Немачком и Јапаном након 1945. године или са Ираком 2003. године. Морали бисмо да нападнемо и да окупирамо Иран.
Али у Другом светском рату смо имали 12 милиона људи под оружјем. А за разлику од 2003. године и рата против Ирака (који представља једну трећину величине и популације Ирана), данас немамо стотине хиљада војника да их регрутујемо и пошаљемо у Залив.
Патрик Бјукенен
Нити би Американци подржали такву инвазију, што је председник Доналд Трамп схватио у својој кампањи 2016. године. Осим неколико градских округа, Америка нема ентузијазам за нови блискоисточни рат, нити стомак да свари било какву окупацију Ирана. Штавише, рат са Ираном би укључивао оружане борбе у Заливу које би изазвале барем привремено обустављање превоза нафте кроз Ормуски мореуз – и светску рецесију. Како би то помогло свету? Или Трампу 2020. године? Колико бисмо савезника имали у том рату?
Шпанија је повукла своју једину фрегату из флоте Џона Болтона која се запутила ка Заливу. Британија, Француска и Немачка остају у нуклеарном споразуму, настављају трговину са Ираном и делују као „хладан туш“ за наше обавештајне извештаје који кажу да се Иран спрема да нас нападне. Турска сматра Иран културним и економским партнером. Русија му је де факто била савезник у грађанском рату у Сирији. Кина и даље купује иранску нафту. Индија је управо угостила иранског министра спољних послова.
Дакле, поново се враћамо на Цицероново питање: Cui bono? Ко заиста жели овај рат? Како смо дошли до ове провалије? Пре годину дана, државни секретар Мајк Помпео издао је мекартуријански ултиматум (по Дагласу Мекартуру, америчком генералу који је играо важну улогу на Пацифику у Другом светском рату; прим. прев.), износећи 12 захтева према режиму у Техерану.
ПОМПЕОВ УЛТИМАТУМ
Иран мора напустити све своје савезнике на Блиском истоку – Хезболах у Либану, Хуте у Јемену, Хамас у Појасу Газе – мора повући све снаге под иранском командом из Сирије, и, затим, мора разоружати све своје шиитске милиције у Ираку.
Иран мора зауставити свако обогаћивање уранијума, дати чврсто обећање да никада неће производити плутонијум, угасити све реакторе за тешку воду, отворити све своје војне базе за инспекције како би показао да никада није имао тајни нуклеарни програм и престати са тестирањем ракета. А ако тако не буде учинио, биће угушен санкцијама.
Амерички државни секретар Мајкл Помпео са премијером Израела Бенјамином Нетанјахуом, Тел Авив, 29. април 2018.
Помпеов говор у Херитиџ фондацији звучи као услови за предају које је Цезар диктирао неком пораженом племену у Галији, иако ми тек треба да се боримо и да добијемо рат, што је обично предуслов за диктирање услова предаје. Иран је одлучио да занемари Помпеове захтеве. Стога су му САД наметнуле тешке санкције, са бруталним ефектима.
Ипак, ако се поново погледају места из којих је Помпео наредио да се Иран повуче – Либан, Јемен, Појас Газе, Сирија, Ирак – ниједан наш витални интерес није био угрожен било којом врстом иранског присуства. Народ који има пробле са Хамасом у Гази и Хезболахом у Либану су Израелци, чија окупација је створила те покрете.
Што се Јемена тиче, Хути су збацили саудијску пудлицу. Председник Сирије Башар ел Асад нам никада није претио, иако смо наоружали побуњенике да га свргну. У Ираку, шиитска милиција, подржана од стране Иранаца, помогла нам је да одбранимо Багдад од напредовања ИДИЛ-а на југу, приликом којег је заузет Мосул.
Ко то жели да се вратимо назад на Блиски исток, да се боримо у новом и ширем рату од оних које смо већ водили у овом веку у Авганистану, Ираку, Сирији, Либији и Јемену?
Одговор је: Помпео и Болтон, Биби Нетанјаху, престолонаследник Мухамед бин Салман и сунитски краљеви, принчеви, емири, султани и разне друге џеферсонијанске демократе на јужној обали Персијског залива.
И да не заборавимо да поменемо Трампове противнике и неоконзервативце у изгнанству који се брину о својим повређеним егоима и чија идеја о слаткој освети подразумева повратак САД-а на Блиски исток у рат са Ираном, који би потом довео до краја Трамповог председниковања.
Превео Радомир Јовановић
