Прочитај ми чланакРедовно слушамо о томе како имамо врло неповољну демографску ситуацију и да се сваке године Србија празни услед тога што се рађа мање него се умире, али и услед миграција незабележених још од периода Арсенија Чарнојевића и велике сеобе Срба. Нажалост, али није алармантан само овај податак већ се слободно може рећи да се као нација налазимо у фази биолошког минимума када се живот само одржава без било каквих назнака да би виталне функције друштва и државе могле да се поврате. Овакво стање идеално погодује људима профила Александра Вучића који попут хијене воле да једу плен који је на умору, а плаше се од живог и живахног, закључује др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Има ли излаза из овакве ситуације?! Одговор је позитиван, али је услов свих услова да као друштво изађемо из стања масовне хипнозе и коначно дефинишемо приоритетне изазове и да потом кренемо да их решавамо.
На тај начин ћемо почети да поправљамо укупни амбијент и да ослобађамо животну енергију са којим ће доћи и ново одушевљење и ентузијазам. Наравно, ту долазимо до првог великог изазова, а то је Вучићев режим који ради управо све супротно од онога што би требало. Па се тако у јеку глобалног структурног престројавања, услед недораслости ситуацији, власт одлучује да друштво виртуелно врати у период Другог светског рата наметањем тема и проблема које нажалост нисмо решили када им је било време и сходно томе не постоји могућност да се у тим прошлим биткама победи.
Међутим, Вучићу и није циљ да Срби победе већ да се по ко зна који пут поделе и уђу у међусобне обрачуне како би он могао несметано да влада и настави да заједно са својом мафијом цеди последње остатке живота у земљи. Зато је и започео операцију „ослобађања Јасеновца“ стављајући себе наравно у улогу и главне жртве и главног хероја.
Овим медијским обрачуном са „усташама“ прикрива и покрива то што ће средином августа да седне са Куртијем и да у Бриселу и дефинитивно потврди енергетски споразум са тзв. Репубиком Косово, а што је један од главних захтева западњака имајући у виду да без овог споразума њихове компаније не могу да преузму наш енергетски потенцијал који се огледа у преко дванаест милијарди тона лигнита колико се процењује да су резерве на Космету. Чисто због поређења, укупне резерве угља у Србији ван територије КиМ су нешто око три милијарде тона, дакле четири пута мање.
Пошто му рат са „усташама“ није био довољан, имајући у виду да поред издаје националних интереса постоји и реалан социјални проблем и нарастајућа економска криза, отворен је и сукоб на релацији „четници“ и „партизани“ тиме што је теми судске рехабилитације Николе Калабића дата огромна пажња чиме је јавности гурнута још једна тема за бесконачно замајавање. Вучићеви стратези медијског геноцида су одабрали Калабића јер је он служио и комунистичком режиму за прављење озбиљне манипулације тако да заиста више нико не може са сигурношћу да каже било шта о његовој улози, а да то не изазове озбиљну полемику, што је наравно жељено стање ка коме гурају српско друштво.
Са друге стране стање на терену је у свим виталним областима критично и то захтева ургентно деловање, али још много више неопходна су дугорочна стратешка решења. Узмимо историјски пример Холандије која је испод нивоа мора и сходно томе је у сталној опасности од поплава. Људи су тамо вековима решавали последице изливања вода, док нису као нација смогли снаге и и системом брана и канала направили трајно решење проблема. На бази таквог стратешког опредељења да трајно реше свој највећи изазов они су створили амбијент за даљи развој и данас имају потенцијал да се поново потврде као нација и одржива држава.
Србија није испод нивоа мора, али баш као и многе државе Европе улазимо у зону опасности од мањка воде. Ово лето је најсушније од када се врше мерења и тренутно највећу штету трпе пољопривреда и производња електричне енергије у хидроелектранама, али за неколико година директне последице ће трпети и људи јер неће бити довољно воде за пиће.
Дакле, један од изазова истинки одрживог развоја Србије је прављење великих резервоара у којима би се чувала вода како за пиће тако и за пољопривреду и привреду. Срећна околност је да постоји стратешко решење за овај велики изазов и то је привилегија коју многе државе неће имати. Наиме, потребно је очистити и у потпуности обновити преко 900 километара хидросистема Дунав – Тиса – Дунав и других канала који постоје већ изграђени у Војводини. У овој сада запуштеној инфраструктури могу се сачувати велике количине воде из Дунава, Тисе, Бегеја и Тамиша.
Говоримо о пролећним водама које би иначе без овог система канала или плавиле или се преливале преко бране у Ђердапу, овако уз модеран систем иригације та вода би се користила лети за заливање као и за пловне путеве. Други стратешки пројекат којим би се решавало питање водоснабдевања је изградња хидросистема „Лим – Западна Морава“. Овај пројекат постоји већ деценијама на нивоу развијеног идејног решења које је показало да се може направити систем брана којим би се прикупиле практично све бујичне воде Лима, дела тока Дрине и практично свих речица Западне Србије.
На овај начин би се створила највећа акумулација воде коју имамо у земљи, а која би потом могла да се користи за производњу електричне енергије у реверзибилним хидроелектранама и као резервни систем за водоснабдевање Београда и читаве Шумадије. Дакле, реализацијом ова два стратешка пројекта Србија би у наредних десетак година потпуно осигурала своју снабдевеност водом и то као трајно решење.
Друго стратешко питање је производња хране и изазови који се имају у тој области. Производња хране је тесно повезана са доступношћу воде и из године у годину се уверавамо да је немогуће конципирати савремену пољопривреду без наводњавања. Тако да реализацијом пројеката везаним за водоснабдевање делом решавамо и питање одрживе производње хране. Али то није једина ствар. Уочљиво је да многе биљке попут кукуруза, соје, многих врста грожђа, поврћа и воћа све теже подносе екстремне температуре и дуготрајне топлотне таласе и то чак независно од тога да ли се парцеле наводњавају.
Ове године на више од пола милиона хектара кукуруза и на више од стотину хиљада хектара соје неће бити ни једног јединог зрна, док ће на остатку површина принос бити ни трећину просечног. То значи да ће овогодишња штета бити мерена у стотинама милиона евра. Да би се то у будућности спречило поред наводњавања треба да буду примењени и системи наткривања парцела уз помоћ посебног типа соларних панела чиме ће се биљке са једне стране штитити, а док ће са друге стране на истој површини бити омогућена производња електричне енергије.
На овај начин ће производња постати извеснија и у погледу приноса стабилнија чиме ће се отворити простор да се на одређеним површинама крене са засадима енергетских биљака попут мискантуса који боље подноси екстремне временске прилике и омогућава да се произведе врло квалитена биомаса погодна за даље енергетско и инудстријско коришћење.
Трећи стратешки изазов су производња и увоз енергије. Имајући у виду критично стање у погледу функционисања и будућности нашег електроенергетског система неопходно је врло брзо донети стратешку одлуку шта и како даље. Уколико ствари постављамо у раван истинске одрживости Србије као императива политике, онда се развој енергетике логички наставља и повезује са питањем водоснабдевања и производњом хране. Па тако уколико направимо хидросистем „Лим-Западна Морава“ добијамо могућност изградње озбиљних производних капацитета који би били реализовани као реверзибилне хидроелектране.
Такође, другачијим конципирањем пољопривреде сакупљањем жетвеног остатка, али и засадима енергетских биљака прави се сировинска база за снабдевање неколико великих термоелектрана које би биле погоњене овим горивом. Идеално је да те термоелектране буду у Костолцу или Обреновцу јер тамо већ сада постоје и производни капацитети и обучени људи, као и потребна логистика да се озбиљне количине биомасе допремају бродовима коришћењем пловних путева које имамо, али који се не одржавају (зато је неопходно очистити и санирати систем канала Дунав – Тиса – Дунав).
Наравно, подразумева се да треба до краја и на најефикаснији начин искористити преостале количине угља и то тако да се из профита који се направи (тренутно ЕПС има губитке, али то је због Вучићеве мафије!!!) улаже у сва потребна нова постројења и пратећу инфраструктуру. Ту се никако не сме заборавити наше рудно богатство на КиМ па тако по сваку цену треба спречити Вучића да зарад опстанка на власти то преда Албанцима. И на крају, поставља се питања увоза енергије. Јасно је да нафту морамо увозити и ту нема дилеме, али оно на чему ће се ломити копља у наредном периоду је увоз гаса. Постоји америчка иницијатива да се руски гас потисне што увозом њиховог течног гаса, што преко нуклеарне енергије.
Наравно, власт је пристала на обе ствари јер знају да им је то гаранција да ће им неће блокирати имовину као и да ће експлицитни снимци сарадње са криминалцима остати у фијокама. Међутим, Србија већ има изграђену инфраструктуру за снабдевање гасом из Русије и ту је реч о потпуно новим погонима вредним више милијарди евра чији је животни век најмање педесет година. Није нормално да поред нечега што већ имамо ми као друштво и држава кренемо да се додатно задужујемо и градимо нешто што нам заиста не треба. Сходно томе, потпуно је оправдано да се иде и у правцу градње неколико гасних термоелектрана којима би се покривао део базичне потрошње електричне енергије, а имајући у виду да је земни гас усвојен за зелени енергент онда нема ни проблема везаних за причу о загађивању животне средине.
На крају наравно да се поставља питање којим парама би се све ово градило. Одговор је нашим парама и нашим радом. Оно што је проблем је да су тренутно наше паре код Вучићеве мафије и да сви ми на овај или онај начин што вољно што невољно, а често и несвесно, радимо за те бандите. Они су дали 600 милиона евра за откуп права преноса енргеског фудбалског првенства, сада планирају да дају више стотина милиона евра за изградњу националног стадиона у Београду и још неколико фудбалских стадиона по Србији.
Ако их спречимо само у овоме добијамо средства за реализацију најмање једног од наведених стратешких пројеката од којих нам буквално зависи опстанак.
Дакле, на крају долазимо на почетак и на услов свих услова, а то је обрачун и победа народа против мафије. А решења за добру будућност има остаје питање да ли ми то као нација уопште желимо или смо се навикли на пропадање и живот на биолошком минимуму.
