Прочитај ми чланакИ пре него што су објављени званични резултати избора пале су маске с лица два најистакнутија политичара у Србији. Александар Вучић и Драган Ђилас окончали су период тајне сарадње и почели јавну колаборацију. Амерички амбасадор Кристофер Хил посредовао је у преговорима о подели политичког плена, а Драган Шолак у трговини јавним ресурсима и приватном имовином. Договорено је да Вучић добије легитимитет за следећи мандат на власти и аболицију за сав досадашњи криминал, плус СББ. Ђилас се нада дозволи за миран излазак из политике и провизији приликом продаје највећег провајдера. Шолак ће добити националну фреквенцију за Н1 или Нова С. Хил ће преузети потпуну контролу над режимом. У таквим околностима грађани Србије не морају да се брину за будућност, немају је.
Зло никад не иде само. Где је Александар Вучић, ту је Драган Ђилас. Заједнички посао на уништењу Србије почели су 2004, успешно развили 2008, а сада га приводе крају. Кроз то време они су постали милијардери и господари најсиромашнијег народа у Европи, опљачканог и пониженог.
Последње четири године Вућић и Ђилас играју кечерску представу у којој се они, као, жестоко обрачунавају, а грађани навијају и надају се да ће их један од њих, било који, спасити од пропасти. Лаковерни, корумпирани, уцењени и уплашени део Србије наде је полагао у Вучића. Нормални људи, код којих је нада била јача од интелигенције и искуства, очекивали су да Ђилас испуни обећање и помогне у ослобађању Србије од напредњачке окупације. Ђилас је те наде подгревао основном паролом своје Странке слободе и правде – „Имамо план за дан после“. Мало ко је претпоставио да тај план предвиђа политичку и пословну сарадњу с Вучићем.
Дан после председничких, парламентарних и београдских избора, док се још нису знали коначни резултати, у америчкој амбасади је договорена нова расподела улога на политичкој сцени. Опет је најбоље прошао најгори актер актуелне српске драме с елементима хорора. Александар Вучић је добио нови петогодишњи владарски мандат и обећање да ће бити ослобођен одговорности за све криминалне и корупционашке афере, којима је опљачкао државу и народ. У истом пакету, Вучић је добио задатак да без одлагања обави све прљаве послове, који ће нанети трајну штету Србији: да уведе санкције Русији, обори Милорада Додика с власти у Републици Српској и омогући унитаризацију Босне и Херцеговине, и, напослетку, да потпише споразум о добросуседским односима с Косовом, који би лажној албанској држави отворили врата у Уједињеним нацијама.
Вучић је одмах приступио извршењу задатака. Према његовим проценама, најлакши део посла представља споразум са Косовом. Јавност је већ припремљена за тај чин, довољно је само да се изабере погодан тренутак после конституисања следеће владе, па да се Србија, како Вучић говори, „реши косовског терета“.
Обарање Додика и гушење Републике Српске неће ићи тако лако. Ударом на РС, Вучић ће остати без подршке доброг дела својих гласача који су пореклом с тих простора. Осим тога, неће бити лако размрсити пословне односе с Додиком и његовим тајкунима. Ипак, Вучић је већ показао спремност да поступа у складу с потезима Кристијана Шмита, Високог представника у БиХ. Шмит је пре неколико дана суспендовао Закон о непокретној имовини у РС, који је оценио као Додиков покушај да блокира рад институција БиХ и врати надлежности српском ентитету. Вучић је, после састанка са Шмитом, истакао да „није сагласан“ с одлуком о суспрензији спорног закона, али и да је „очување мира у Босни и Херцеговини од пресудног значаја за економски напредак Западног Балкана“. Процесом уништења Додика и Републике Српске управља нелегално постављени Високи представник Шмит, тако да се Вучићеве обавезе своде само на пружање политичке подршке.
Упоредо са извршавањем задатака око Косова и Републике Српске, Вучић мора да одигра политички руски рулет. Мора да уведе санкције Русији, којима ће сврстати Србију на једну од зараћених страна у Украјини. Вучић је свестан да 80 одсто грађана Србије, а 100 одсто напредњака, подржава Русију. У таквим околностима, Вучић има само два начина да олакша и оправда прелазак на страну Америке, Европске уније и НАТО савеза.
Први начин обухвата медијску припрему јавности кроз застрашивање. „Свакодневно нам прете да ће, ако не будемо увели санкције Русији, они увести санкције нама, а онда можемо да затворимо фабрике, нећемо имати пара за плате и пензије“, рекао је Вучић пре неки дан на Пинку. С том мантром, коју врте сви режимски медији, Вучић застрашује грађане и ствара уверење да не постоји могућност избора. Напросто, колико год то Србији било непријатно и тешко, мора да уведе санкције Русији како би се спасила од тоталне пропасти. Вучић то не може да изгура сам, потребна му је помоћ пријатеља.
Кад је Вучићу тешко, ту је Ђилас. Њихов пакт против Србије обновљен је у америчкој амбасади, где је и настао пре скоро две деценије.
Амбасадор Ентони Годфри и специјални изасланик америчког председника за Западни Балкан Габријел Ескобар целу прошлу годину су потрошили на стварање услова за ресетовање српске политичке сцене. Успели су да принуде Ђиласа, Вука Јеремића и Зорана Лутовца да одустану од бојкота избора, којим би оспорили легитимитет Вучићевој владавини. После Годфријевих грубих радова, орнаменте на постизборној политичкој сцени Србије нацртао је његов наследник Кристофер Хил. Нови амбасадор је одржао серију одвојених и два заједничка састанка с Вучићем и Ђиласом. Договор о колаборацији је постигнут у начелу, а биће примењен кад се утврде појединости.
У врху Странке слободе и правде тврде да је Ђилас одбио Хилову понуду да уђе у владу, па чак и место премијера. Међутим, прихватио је да подржи Вучићев заокрет против Русије, као и остале „непријатне одлуке“.
За почетак, Ђилас је, два дана после избора, потврдио легитимитет новог Вучићевог председничког мандата и власти на републичком нивоу. Позивом на разговор, који је адресирао на „председника свих грађана“, Ђилас је најавио ритуално политичко самоубиство, које је извршио одласком у Председништво, Вучићу на канабе. Једним поступком успео је да Вучића промовише у легално изабраног владара и, с друге стране, да разбије опозициони блок на чијем челу се налазио.
Нико нормалан није прихватио понуђена објашњења да је разговор с Вучићем потребан због смањења тензија и решења проблема око конституисања нове градске власти у Београду. Ђиласов алиби прихватили су само Вучић, Жељко Митровић и други напредњачки преваранти.
Ђиласови дојучерашњи партнери из Уједињене Србије нису пристали на те бесмислице. Јеремић, Лутовац, па и опозиционари из зелено-леве коалиције „Морамо“ оптужили су Ђиласа за издају. Сарадњу с Вучићем критиковао је и Ђиласов кандидат за градоначелника Београда Владета Јанковић. Ђиласов кандидат за председника Србије генерал Здравко Понош је указао на позадину те игре: „Да се не лажемо, Вучић нема никакав проблем да направи власт у Београду. Сасвим сигурно, Вучић не пристаје да сада разговара са опозицијом због њене снаге, поготово у Београду.“
Баш тако, Вучић има много озбиљније политичке и пословне разлоге за разговоре са опозицијом, односно макар са Ђиласом. Само на такав начин може да продужи боравак на власти и да, што му је још важније, добије дозволу за безбедан излазак из политике, без казне за извршене злочине. Вучић не разбија главу политичком комбинаториком. О томе да ли ће правити владајућу коалицију с Ивицом Дачићем или Драганом Ђиласом не одлучује он, а ни они, него амбасадор Хил. Вучићу је свеједно, зато је већ почео да прави простор за сарадњу са Ђиласом.
Још у изборној ноћи, док се хвалио историјском победом какву није остварио чак ни Слободан Милошевић, а и дугим стажом на власти, какав је имао само Никола Пашић, Вучић је Ђиласу пружио руку помирења. Ђилас је напрасно постао „господин“, а не лопов, тајкун, криминалац који је опљачкао 619 милиона, издајник који тврди да су Срби геноцидан народ и да Косово припада Албанцима.
У реторичком заносу, Вучић се чудио што раније није дошло до таквих понуда за разговор, за које се он, демократичан и толерантан, одувек залагао. Те лажи, којима је Вучић понижавао и своје и опозиционе гласаче, одмах су озваничене у наступима режимских политиканата.
Жељко Митровић је најенергичније приступио прању Ђиласа од блата којим га је годинама лично прљао.
– Можда је дошло време и можда су се стекли услови за формирање амбијента смањених политичких и социјалних напетости. Сада више није важно ко кога воли или не воли, сви медији имају обавезу да третирају све парламентарне групе. Што се тиче „Драгог Ђикија“, он је после ових избора политичка реалност која се мора уважити, а то да ли се његова политичка организација зове „Један од 619 милиона“ или другачије, то стварно више није питање за медије – рекао је Митровић у интервјуу за Данас, да би на Твитеру додатно демантовао оно што је годинама говорио о Ђиласу:“Ко је рекао да је Ђилас украо 619 милиона евра? Толико су приходовале његове компаније док је био политички функционер!“
Митровић је безброј пута описивао како су приходовале Ђиласове фирме. У отвореним писмима упозоравао је „паланачку варалицу“ Ђиласа да Србија није његова самопослуга у којој може да узима шта хоће и колико хоће. У сваком обраћању Митровић је вређао Ђиласа, успут оспоравајући његов статус опозиционара. Једном приликом, Митровић је описао како је своју маму обавестио да Ђилас „и није баш прави опозиционар“.
– Шокантно је што Ђилас очекује од власти и државе да му направе партију, изборни резултат и обезбеде зараду бар онолику као ономад у оним лоповским временима, и наравно да се не помиње лемање жене, приватни рачуни по белом свету, имовинско страње, маркетиншке секунде и рекетирање медија и сопствене партије. Не би ни писао све ово да ме јутрос није пробудила кева, која има 80 година, и која ми је саопштила да ће се и она кандидовати на изборима, јер, како рече, ако Ђилас тражи две националне фреквенције, управљање РТС-ом, подршку свих осталих медија, паре у неограниченим количинама, на сваки сат по гајбу пива и свакодневну масажу стопала, онда, каже моја стара мајка: „Сине, ја ћу на изборе и без тога, јер сам сигурна да и ја знам оно због чега Ђилас објашњава да је много паметан и да је тако зарадио богатство“. Затекла ме кева неспремног, па јој рекох кратко: „Пусти ме, кево, Ђиласа, он и није баш права опозиција“ – написао је Митровић 2019, да би, две године касније, како би доказао да се не плаши тог „политичког горостаса израслог на лоповлуку“, послао личну поруку: „Види, битанго једна лоповска, мени целог живота прете много озбиљнији Мамони од тебе и теби сличних. Лично бих те питао, пред камерама и милионским аудиторијумом, који безочно свакодневно вараш и лажеш, за ово опозиционо глуматање и тајни политички дил који имаш, јер ти знаш да ја знам.“
Сад је цела Србија видела да, као што је Митровић рекао кеви Милки, „Ђилас и није баш права опозиција“ и да има „тајни политички дил“ с Вучићем. Тачније, има два дила, политички и пословни. Политички је већ одрадио. Дао је легитимитет Вучићевој диктатури, разбио опозицију, а грађанима одузео наду у могућност промена.
Откад се, 2017, вратио на политичку сцену, Ђилас је оптуживао Вучића и напредњачки режим за најтеже криминалне и корупционашке афере. Ђилас и његови сарадници из врха Странке слободе и правде позивали су братију на одговорност због прања новца кроз пројекат „Београд на води“, уграђивање у спорне послове око изградње спалионице у Винчи, троструко скупљег метроа у Београду, продаји ПКБ-а, пљачкању „Крушика“, због највеће европске плантаже марихуане „Јовањица“, отварања рудника литијума Рио Тинто, кинеских тровачница у Смедереву, Бору и Зрењанину, прекомерног задуживања код кинеских и осталих банака и фондова, пљачке буџета у време пандемије корона вируса, продаје провајдера „Коперникус“ државној компанији „Телеком Србија“, па и за незаконито рушење у Савамали, заштиту одговорних за несреће са фаталним исходима у Сурчину и Дољевцу, па и за прикривање истине о смрти Владимира Цвијана или педофилској бунга-бунга афери Драгана Марковића Палме. Ђилас је оптуживао Вучића за сарадњу с мафијачким клановима Звонка Веселиновића и Вељка Беливука, а указивао је и на спорне послове диктаторових кумова Николе Петровића, Славише Кокезе, Небојше Стефановића и других, међу којима је и Жељко Митровић, за кога је Ђилас тврдио да дугује држави 25 милиона евра неплаћеног пореза. Од избора до избора, Ђилас је понављао тврдње да Вучић уцењује и подмићује бираче, организује крађу гласова и фалсификује резултате.
На крају, све то није битно. За Ђиласа, Вучић је „председник свих грађана“. Све му је опроштено зарад „смањења тензија“. Заиста, више не постоје тензије за њих двојицу. Вучић више није дикатор и шеф мафије, а „господин Ђилас“ није украо 619 милиона евра од грађана, већ су толико приходовале његове фирме.
Не чуди што „смањење тензија“ подржавају политиканти из напредњачког картела и њихова медијска машинерија. Они само извршавају налоге свог шефа, не замарају се истином, правдом, моралом и сличним тривијалностима. У много тежој позицији су Ђиласови ортаци из опозиционог блока и пратећих медија. Већина ћути, не може да нађе алиби који би био бар донекле прихватљив здравом разуму. Неки се задовољавају оправдавањем Ђиласовог одласка код Вучића чињеницом да је то урадио јавно, тобоже с добрим намерама. Ретки се упуштају у логичке авантуре, које су ближе порнографији него политичкој анализи. Злоупотребом уметничке маште, Марко Видојковић је покушао да Ђиласа аболира од одговорности за издају опозиције и нормалних грађана Србије.
– Више пута сам најављивао да ћемо се наћи у парадоксалној ситуацији да подржимо онога који нам ради о глави. Сад, кад смо се нашли у тој ситуацији, немам сумње: нећу одмагати Вучићу да Србију окрене ка западу. Нећу му ни помагати, нећу ни плакати над његовим мукама, али ћу, као противник аутократских чудовишта попут Русије и Кине, бити прагматичан. Нећу придиковати Ђиласу ако буде један од Вучићевих помагача у овом послу. Имате пуно право да до краја инсистирате на потпуном уништењу Вучића и његовог клана. Имате пуно право да свакога из опозиције ко му пружи подршку на његовом „европском путу“ прогласите за издајника. Треба да будете свесни да смо народ на ивици истребљења и да, осим држава којима смо окружени, а које нису у ЕУ, практично немамо више никога. Никада се ни на кога нисам љутио. Ни на Вучића. Заувек ћу га сматрати најгорим злом које нас је задесило. То што смо се (можда није све готово) нашли у парадоксалној ситуацији да нас најгори међу нама води у Европу, не значи да треба да му аплаудирамо, али не значи ни да треба себи да истестеришемо ноге безуспешно истерујући правду. То је живот. То је политика. Увек поједеш говно – написао је Видојковић оно што Ђилас мисли.
Као и закључак – увек поједеш говно – сви докази неопходности сарадње Вучића и Ђиласа заснивају се на истим отпадним материјама. Ко не подржи Ђиласа у подржавању Вучића, тај себи сече ноге, јер не схвата да ће га Вучић, иако је зликовац, увести у Европску унију и сачувати од истребљења, као што је то већ урадио у прошла два месеца кад је гласањем против Русије у Уједињеним нацијама помогао да „избегнемо бомбардовање“, како тврди Видојковић. Таквим тезама не може да уплаши ни Ненада Кулачина, али мора да покуша. Шта друго? У недостатку истине и логике, Ђиласови апостоли морају да се служе оним чиме располажу.
Узалуд се Ђиласови ботови на друштвеним мрежама труде да изграде мостове према Вучићу, СНС-у и Пинку. Не иде, мало их је. Нестаће до следећих избора. Нестаће и Ђилас.
После десетогодишњег провлачења кроз блато напредњачких медија, Драган Ђилас је сувише компромитован, неупотребљив у борби за слободну и праведну Србију. У овој изборној кампањи Ђилас је понудио најбоље што је могао. Обећавао је бесплатно лечење за све грађане, промену фискалног система, која би омогућила експресан скок плата од 12 одсто, субвенције домаћим инвеститорима и пољопривредницима, реформу здравственог и просветног система, као и престанак задуживања. Боље од тога не може да се понуди, а он и његова коалиција добили су само 13 одсто гласова. Ђиласов „машински мозак“, на који је толико поносан, лако може да схвати да је то сигнал за одлазак у политичку пензију.
Иако је очекивано, а на страницама нашег Магазина и предлагано, да после суочавања с реалним стањем мирно и достојанствено призна да није успео и да му је време да се повуче с политичке сцене, Ђилас је одлучио да то уради тоталним самоуништењем. Што је најгоре, још није крај деструктивног процеса.
Ђилас је чак и после разговора с Вучићем обећао да никад и ни по коју цену неће правити владу са СНС-ом. О томе ће ипак коначну реч дати амбасадор Хил. Ако Хил одлучи да оживи план о „великој коалицији“, који је пре 15 година сковао Миодраг Мики Ракић, Ђилас ће морати да га прихвати. Можда не одмах, него тек после пробног рока, који ће трајати, како се сад спекулише, до следећег марта, за када су предвиђени нови, ванредни избори у Београду. О Ђиласовим шансама на тим изборима не вреди ни говорити. Нема их.
Без коалиционих партнера из опозиције, без гласача и перспективе, Ђиласу је остала само нада да ће Вучић испунити делове пословног договора у коме је посредовао Хил.
Магазин Таблоид је пре четири месеца објавио информације о тајним преговорима између Александра Вучића и Драгана Шолака о купо-продаји Унитед Групе. По свему судећи, договор је постигнут уз посредовање Ђиласа и Хила. Иако је намеравао да купи целу Унитед Групу, у којој се налазе најразвијенији интернет провајдер СББ, телевизије Н1, Нова С, Неwсмаx Адриа и дневни листови Данас и Нова, Вучић ће морати да се задовољи мањим, али значајнијим и уноснијим делом плена.
За 2,4 милијарде евра купиће СББ. Посао ће обавити преко посредника, вероватно, као што је најављивано у нашем Магазину, преко компаније „Yеттел“, бившег „Теленора“. Резервна варијанта подразумева да СББ пређе у власништво „Телекома“, као што је то пре две и по године урадио „Коперникус“. Осим новца, Шолак очекује да једна његова телевизија, Н1 или Нова С, добије националну фреквенцију. Обе Шолакове телевизије већ су најавиле учешће на конкурсу, који ће ускоро бити отворен. У том послу је остављен простор за поделу 400 милиона евра провизије. Не зна се колико ће припасти коме од учесника у преговорима, али сигурно ће добар део завршити код Ђиласа. Заслужио је. Да није укључен у то, већ би на сва уста критиковао Вучићеву комбинацију са Шолаком, коју ће платити грађани.
Вучићев и Ђиласов пакт против Србије ускоро ће заживети у пракси. Вучић ће, свеједно да ли са Ђиласом или Дачићем, формирати владу која ће увести санкције Русији, угурати Републику Српску у унитарну Босну и Херцеговину, и завршити посао око признања независности албанске републике Косово. Истовремено, та влада ће водити Србију кроз хаос, који ће изазвати инфлација, привредни колапс, поскупљења нафте и остале робе. Кроз то време, власт ће морати да се обрачуна с лицима с америчке црне листе, пре свих са Звонком Веселиновићем. Притом, тек треба да почне распетљавање у поступцима против Дарка Шарића и Вељка Беливука. И све то под командом америчког амбасадора Кристофера Хила.
У најтежа искушења Србија улази без власти и без опозиције, само с малом групом похлепних милијардера, који су спремни на све само да би остварили или заштитили личне интересе. Као што је тачно да зло никад не долази само, тачно је и да у сваком злу има нешто добро. У овом случају, добро је што су маске пале. Више нико не може да превари грађане. Сад се види ко је с које стране фронта. У борби за голи опстанак, грађани сада знају да су препуштени сами себи. Сами морају да се ослободе свих лажних фараона и лажних опозиционара.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 1, 2022
