Прочитај ми чланак

Ово су људи за које тајна служба сматра да су безбедносна претња Србији

0

Владимир Орлић је само последње у низу лоших решења на месту директора Безбедносно-информативне агенције (БИА) која је од инструмента за заштиту државе и поретка, постала инквизиција за прогањање свих оних који су по мерилима режима неподобни. Док им промичу џихадисти, убице и страни кампови за обуку, а њихови агенти чувају плантажу марихуане и раде за кланове, на списку режимске тајне полиције нашли су се студенти, мировни активисти, невладин сектор, независни новинари, чак и пољопривредници и Завод за заштиту културе Београда.

Једна од институција коју је Српска напредна странка чврсто пригрлила по доласку на власт је и Безбедносно-информативна агенција, која је под њима потпуно „ресетована“ и враћена на фабричка, удбашка подешавања, где им је најбитнија ствар заштита партије на власти и прогон политичких неистомишљеника. Ако је неко био изненађен именовањем Братислава Гашића, уследило је након тога постављање Александра Вулина, човека без икаквог искуства који би, заправо, као безбедносна претња по Србију, требало да буде особа од интересовања за БИА. Постављање партијских кадрова на чело тајне службе, довела је до невероватних злоупотреба, а под најновијим партијским директором Владимиром Орлићем размера шпијунирања, праћења и злоупотреба свих врста добиле су невероватне размере. Толико да је на ситуацију у Србији обратила пажњу и међународна организација за заштиту људских права Амнести интернешенал (Амнестy Интернатионал) која је нашу земљу у свом извештају назвала „Дигиталном тамницом“. Наравно, БИА је одговорила у Орлићевом стилу, назвавши тај извештај тривијалним, уз тврдњу да Амнести итернешенал ради за неке „интересне групе“.

У међувремену је последњих година БИА умешана у низ скандала, од којих би сваки био довољан за озбиљну парламентарну истрагу, оставке, отказе, па и кривичну одговорност руководилаца. Још је у току судски поступак у вези узгајања огромних количина марихуане на пољопривредном добру „Јовањица“ у чијем обезбеђивању су учествовали и неки агенти БИА, којима се тренутно суди. Душица Јовановић, службеница БИА, преко свог супруга Даниела Јовановића дотурала је информације из ове службе кавачком клану, а истовремену су за ту криминалну организацију радили као курири, преносили су новац добијен од продаје кокаина из Западне Европе на Балкан. У БИА је одржан и састанак Душка Шарића са добронамерним службеницима тајне полиције, међу којима је био и Марко Парезановић о томе како да се помогне његовом брату Дарку, коме се суди у Специјалном суду за шверц огромних количина кокаина.

Док БИА прогони политичке неистомишљенике, критички настројене новинаре и сличне „безбедносне претње“, промакао им је Милош Жујовић, конвертит у Ислам који је индоктриниран екстремном џихадистичком идеологијом. Жујовић је снимио поруку пред напад, купио је самострел, возио се од синагоге до амбасаде Израела у Београду неометано и на крају извршио терористички напад у коме је и сам погинуо, а срећом успео је да само рани полицајца који је чувао дипломатски објекат. Сенада Рамовића Бецана, који је означен као особа која је, наводно, индоктринирала Жујовића, који је већ осуђиван због припреме терористичких напада и у затвору провела године и године, БИА није успевала да нађе недељама и месецима по извршеном нападу, а камоли да су превентивно деловали и спречили напад.

БИА су „промакле“ и припреме Милана Радоичића и његове групе за акцију у Бањској, на Косову и Метохији, која се завршила дебаклом, смрћу четири особе, од којих су тројица локалних Срба и један припадник косовске полиције. Радоичић је, како је изјавио, огромну количину оружја набавио из Тузле, али је и тај, додуше врло сумњив транспорт, промакао БИА. Радоичићева акција је дала маневарски простор косовском премијеру Албину Куртију и дала му одрешене руке за окупацију севера КиМ од стране косовских специјалаца. Косовски Срби доведени су у катастрофални положај, а држава Србија била је на ивици да буде проглашена за спонзора тероризма.

Али, док промичу силни припадници криминалних кланова, екстремисти и обука странаца за црне операције, БИА је своје капаитете усмерила на оно што сматра „безбедносном претњом“ за Србију.

Студент Факултета организационих наука из Београда, Лазар Стојаковић добио је преко свог оца неформлани позив на „пријатељски разговор“ од стране службеника Безбедносно-информативне агенције. Неуобичајен поступак, који је и противзаконит, али и ту се показало да БИА не мари много за закон када је у питању заштита власти.

„У питању је гангстерски поступак, који има за циљ да застраши мене и моје колеге. Помало се бојим, али нису ме толико уплашили да одустанем. Прво су звали мог оца, а преко њега су поручили и мени да дођем. Дошао сам у пратњи адвоката, чекали смо 45 минута у Полицијској станици Нови Београд, али су нам, опет неформално, поручили да је састанак одложен. Ја нисам понео мобилни телефон на тај „пријатељски разговор““, рекао је студент Лазар Стојаковић за портал Нова.рс.

Вероватно је управо то што је оставио мобилни телефон, али и појава новинара испред Полицијске станице, утицало да интерес БИА за студента Лазара Стојаковића нагло спласне.

Колико је познато, он је био први студент, макар први који је изашао са информацијама у јавност, који се нашао на радару БИА, која се нагло заинтересовала за студенте од када су започели протесте и блокаде факултета након напада на њихове колеге, академце са ФДУ приликом одавања почасти жртвама пада надстрешнице. Студенте непознате особе фотографишу, а било је случајева и да им стижу претеће поруке са непознатих телефонских бројева.

У мобилном телефону Славише Миланова, новинара портала „Фар“ из Димитровграда, пронађен је уграђени софтвер за шпијунирање који је поменуо и Амнести интернешенал (Амнестy Интернатионал) у свом извештају „Дигитална тамница“ о шпијунирању неподобних у Србији. Славиша тачно зна када му је софтвер уграђен, поднета је и кривчна пријава против НН лица, али истрага тапка у месту. Софтвер му је уграђен уз саучесништво полиције.

„На улазу у Пирот зауставила ме је патрола саобраћајне полиције, а онда су ми рекли да морам да пођем са њима, јер немају код себе дрога тестер. Било ми је чудно, али сам ипак послушао. Када смо стигли у зграду Полицијске управе, речено ми је да оставим мобилни телефон на пријавници, а онда се то тестирање отегло. На крају су дошла двојица полицајаца, тестирали ме и наравно, резултат је био негативан. Чуо сам једног од њих како прича телефоном са неким и каже: ‘Не могу више да га задржавам’. Када сам све коначно завршио, видео сам да ми није укључен вај фај и размена података преко интернета, што ја никада не искључујем, због природе посла“, рекао је он и додао:

„Тада ми је било јасно шта се догодило, да је неко манипулисао мојим мобилним телефоном, што је касније форензичко испитивање и потврдило. Никада нисам био у сукобу са законом, једино објашњење је што имам критички став према локалним политичарима и моћницима и што пишем текстове о злоупотребама, као што је била и набавка „аудија“ за потребе општине, а Димитровград је једна од најсиромашнијих општина у Србији“, објашњава новинар Славиша Миланов за портал Нова.рс.

Предраг Воштинић из Локалног фронта у Краљеву, већ дуго је због свог активизма „трн у оку“ властима, која не штеди време, новац и ресурсе на надзор и прогањање овог активисте. Он је био и жртва инцидента када је на њега, док је возио бицикл, налетео аутомобил у коме су били питомци полицијске академије.

„Не знам ни које службе су око мене, полиција, БИА, ВБА, сви су они у неком тренутку били ту и врло се интересовали шта радим. Проблем је што су они потпуно у служби једне политике и што не штите државу, већ штите власт од мене. У неколико наврата јесам био забринутији за своју безбедност и безбедност људи поред мене, али не више него што је то нормално. Ипак, БИА ми је и помогла на неки начин, јер чим су они против мене, то ми је јасан знак да сам на правој страни. Та служба је одавно престала да буде независна, не раде за државу, него за власт, иако им је посао да пре свега бране државу, чак и од власти, ако то затреба, али то овде није случај. Они више немају никакву аутономију у раду, не верујем да било коју одлуку они доносе самостално што је недопустиво“, објашњава Предраг Воштинић из Локалног фрогнта у Краљеву.