Прочитај ми чланакА, једног дана, кад корона прође, пита ли се ико, хоће ли ко остати жив, нормалан и паметан да тај дан дочека?
Ово није више вирус који напада плућа и друге респираторне органе, ово постаје лудило мозга!
ФОТО: Н.С.
Када сам пре осам месеци писао о корона лудилу које нас поклапа као цунами са свих страна, о канонади црних вести којима засипају слуђени, несрећни, преплашени народ и то из минута у минут, из секунда у секунд, ни слутио нисам у шта ће се ово претворити.
Ово постаје горе од НАТО бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом 1999. године! Ово више није канонада, ово је као да смо сви изведени или као да нас све спремају за стрељање. Не може више човек да погледа ни филм, ни спортски догађај а камоли неку информативну емисију а да се на врху или дну екрана или на оба места не појави црни кајрон са црним вестима о црној корони која само што нас није све побила и о црној судбини која нас чека.
Тешко да ће, ако узмемо па саберемо све црне вести којима нас бију у главу из минута у минут, ико жив прекостати у овој Србији и то не до Нове године, него у наредних 15 дана до када ће попадати сви црни рекорди.
Иако гледам да од црних вести побегнем што даље, оне ме прогоне у стопу, данима недељама, месецима. Само јутрошња канонада довољна је да се човек запита колико му је још дана остало. Да прецркне од страха. И то кажем без икакве шале. Утркују се креатори вранила и црнила: – „данас ће пасти црни рекорд“, вели један доктор, „не смем ни да изговорим шта нас све чека“, вели други, „данас скачемо на преко хиљаду“, пуца наслов са једног портала, „застрашујућа предвиђања“, урлају са другог, „ток процеса је алармантан“, страшном мирноћом упозорава неки епидемиолог, „изнете застрашујуће прогнозе“, штекће митраљез са још једног портала… У 12 сати, ваљда не могу да ишчекају, најављују на једном порталу да ће вести у 15 сати бити застрашујуће!
И тако из секунда у секунд, из минута у минут, тако већ осам – девет месеци, и, ко зна до кад.
А, једног дана, кад корона прође, пита ли се ико, хоће ли ко остати жив, нормалан и паметан да тај дан дочека?
Хоће ли неко издржати ову канонаду страха, панике, лудила, застрашивања слуђеног народа?
Уопште нисам неко ко изазива судбину. Радим како је наређено. Ставим маску кад уђем у продавницу, апотеку, на пијац, у банку, тако раде и људи са којима се дружим… Не идем на веће скупове, бежим из гужве на улици… У кафане не залазим не зато што не волим него зато што немам пара, као и већина оних са којима се дружим, а и зато што не желим да се излажем непотребном ризику. Поштујем све што су стручњаци рекли. И, шта још могу да учиним да зауставим пандемију?
Нити поричем опасност од короне, нити умањим могуће последице, само, има ли неко од стручњака да на основу науке, егзактних података предвиди шта ће се десити, а не на основу рекла – казала очекивања и сулудих предвиђања.
Данима већ и недељама, нико у Србији нема ни један други проблем сем короне. Од бриге о корони, од бриге за породицу, пријатеље, верујте, говорим без шале, не стигнем ни да помислим на зимницу, како ћу исплатити дрва, хоћу ли имати који динар да купим деци и жени, себи чизме, зимске јакне, како ћу школовати децу, како ћу искрпити кола стара 20 година, како ћу купити зимске гуме, хоћу ли остати без посла због кризе… Ма не, нема више ни једног јединог проблема него само корона, корона, корона… Лудило мозга.
А, пита ли се ко од ових стручњака, креатора овог тепих бомбардовања несрећног, слуђеног и јадног народа, хоће ли ко остати нормалан у земљи Србији кад све ово прође, кад корону укротимо и кад са екрана ТВ апарата нестану забринути водитељи који сипају црне бројке?
А, шта ћемо са онима који су оболели од других тешких болести и који не могу на контроле, на лечење, док траје ово лудило, и кад је све стало док чекамо да се остваре црни сценарији креатора лудила?
Да ли би за штабове било прихватљиво, да ли би било довољно да нас све позатварају, да мајка не виђа ћерку нити отац сина, ни деца родитеље, да ли би то било довољно или би биле потребне још оштрије мере?
И још хиљаду питања за стручњаке!
Има ли ико паметан у овој земљи да заустави ово лудило или га барем сведе на меру коју нормалан човек може издржати?
И, како то да је и једно уво прекостало у Норвешкој, Шведској или Белорусији, а они, живе већ ево десетак месеци и то без ванредних мера и кризних штабова и затварања?
