Мало је познато да српски калуђери за време Турака нису само у Русији тражили помоћ која би им омогућила да опстану у тешким временима турске окупације. Пољска је била једнако важна дестинација, а зна се поуздано да је Хиландару мноштво тамошњих краљева издавало „грамате“. Дародавци су слали новац, али и штампане књиге.

Услед географске удаљености Срба и Пољака, до које је дошло након разлаза Словена из своје прапостојбине (где год она била), контаката у средњем веку између нас и њих није било много. Но, ипак их је било.

Дуго су стручњаци муку мучили да идентификују “Леђане” из народне песме “Женидба Душанова”, и тек је недавно схваћено да се ради о Леху и Лешкој, како смо некада називали Пољаке и Пољску. (Наравно, отворена је могућност да је цела та песма анахрона и да је неког пређашњег лика заменио цар Душан.)

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима путем краља Стефана Драгутина (у сваком случају, по обе династије Српкиња). Она је значајна зато што је из њеног брака са литванским великим кнезом Јагелом дошло до стварања династије Јагеловића и персоналне уније између Пољске и Литваније, која ће на крају резултирати Пољско-литванском републиком (која није била република у данашњем смислу те речи).

Сама Јелисавета (иначе угарска краљица) по својој је мајци била из пољске династије Пјаст, а таквих примера мешања српског племства са пољским је вероватно било још само што су остали незабележени.

Већ смо опширно писали о томе да је највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, погинуо у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Само коју деценију касније, пољски (а потом и угарски) краљ Владислав ИИИ на челу велике крсташке војске које је део био и деспот Ђурађ Бранковић, покушава да ослободи Балкан, но, упркос великим победама, све пропада након османлијског тријумфа у Бици код Варне.

Битно је поменути и хусаре, када причамо о овом периоду. Хусари су посебна коњичка формација која се развила прво у Средњој Европи крајем средњег века, а потом проширила на цео континент. Свуда је била лака коњица, осим у Пољској, где је постала тешка и вероватно најмоћнија ратна машинерија свог времена, која је млела (скоро) све пред собом.

У каквом је то вези са нама? Па, сви средњевековни српски владари муку су мучили са друмским разбојницима које тада нисмо звали хајдуцима већ гусарима. Са доласком Турака на Балкан, гусари постају ефективно оружје у борби против Османлија, а као такво полако почињу да прелазе и у Угарску, па и многи Мађари постају гусари, сви у служби краља Матија Корвина.

“Г” прелази у “х” и они постају хусари, али су и даље већином Срби, па тако у Пољској за њих користе назив “Рацовје” што значи “Рашани”, односно, “Срби”. Из “Рашана” ће се развити славна пољска хусарија – коју ће и у времену Опсаде Беча многи поетски називати “Рацовје” – која је на оклопу на леђима имала крила, тако да су изгледали баш као анђели који се боре против демона.

Негде око 1468. године у Пољску стиже и наш Константин Михаиловић, родом из Островице (отворено је питање да ли се мисли на ону код Рудника или ону код Новог Брда) који бежи из јаничара и у Кракову налази свој нови дом. Касније ће вероватно чак бити у посланству које је ишло француском краљу Шарлу ВИИИ, а данас је познат захваљујући књизи “Јаничарове успомене” (или “Летопис о турској управи”) које је написао и посветио пољском краљу Јану И Олбрахту. Ово дело је не само хроника његових пустоловина у Отоманској империји, већ и књига о историји Срба.

Спрски гуслари се на пољском двору краља Владислава ИИ помињу већ почетком 15. века, а касније све више и више; и многи тамошњи песници их помињу, па тако 1612. године један каже да ће “српски гуслари и гајдаши засути Покладни уторак” (верски празник у седмој недељи пре Васкрса) а пола века касније други помиње “певање уз српске гусле”.

Током турских покушаја да покори Пољску током 17. века, имамо приличан број белешки наших монаха и људи из цркве са тим у вези. Тако, након великог пораза султана Османа ИИ у Бици код Хоћима, једаннаш анонимни преписивач тријумфално и ентузијастично бележи на маргини: “Ва лето 7129. (1621.) ходише Турци на Леха и не получи ничто и вазвратише се дрехли, Господи поспеши“, чиме не само што сликовито и срећно описује турско понижење (“дрехли” би се могло схватити као “обезгаћени”) већ исказује и очигледно надање да ће ускоро доћи и његово ослобођење од јарма.

Затим се у нашим (због турског ропства оскудним) записима помињу и османлијски напади на Пољску за време краља Јана Трећи Собјеског 1676-77. године, па тако у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Aгарен на Казака и Леха”.

Нема двојбе на чијој је страни особа која је то записала, што је уосталом и логично. Пољаци јесу римокатолици, али су хришћани, а то је најбитније.

То колико је нормална била међухришћанска сарадња у тим тешким годинама најбоље говори живо занимање за Пољску које је владало на Светој Гори још од 16. века, а највише записа везаних за пољско-турске ратове и Пољску генерално има баш у нашем Хиландару.

И не само за то. Мало је познато да су наши монаси ишли по Пољској, Угарској, Aустрији, Украјини и Русији, да траже финансијску помоћ не би ли опстали, а за тако нешто су морали да имају писмену дозволу и препоруку владара са циљем успешнијег прикупљања милостиње.

Стога Хиландарци пољском краљу Стефану Баторију крајем 16. века шаљу свештеноинока Григорија са писмом у којем пише: “И молимо твоју светлују милост, што би дал братијам нашим твоју краљевскују грамату добровољнују, по твојеј краљевској државе дља милостињи, да бисмо ју имели и у предњаја времена приходити до твојег светлог краљевство”. Верујемо да не морамо да преводимо, јасно вам је.

У истом писмо се истиче да су и ранији пољски краљеви давали исте привилегије српским монасима из Хиландара, што је такође значајно. Толико су били чести одласци наших калуђера ка “Лешкој земљи” да је израђен чак и образац за таква писма (данас бисмо компјутерским жаргоном рекли “темплејт”).

1668. године знамо да је пољски краљ Јан ИИ Казимир писмено препоручио руском цару ердељског митрополита Саву ИИ Бранковића (брата грофа Ђорђа Бранковића), а овај је заузврат играо улогу у (краткотрајном) помирењу две словенске државе.

Од кога су наши манастири скупљали новац? Дародавци су били “православни христијане” и генерално гледано “христоименити људије”; дакле и православни и римокатолици, можда и протестанти (Пољско-литванска држава је била чувена у Европи по својој верској толеранцији, јединственој у том времену).

Зна се да је властела из те државе даривала не само новац, већ и књиге, које је штампала о сопственом трошку. Тако је, рецимо, фрушкогорски манастир Врдник 1692. године поседовао “Јеванђелије из Пољске”, а три године доцније прима на дар штампани “Триод цветни” из Лавова, “ва државе благовернаго краља Јон. Собецкаго Лешкије земљи”. Да није било те помоћи из братских земаља као што су Пољска, Русија, Литванија, али и Aустрија, Угарска и Чешка, питање је да ли наше светиње успеле да преброде османлијско доба.

Краљ који се спомиње је Јан ИИИ Собјески, човек који је са својим хусарима спасио Европу током опсаде Беча 1683. године и тиме омогућио и Србији да се ослободи век и кусур касније (пошто је та битка прекретница у хришћанско-османлијским ратовима). Aко се сетите оног малопређашњег помињања хусара и тога да су они заправо настали од српских јединица, видећете у томе моћну симболику.

И немојте мислити да је ова сарадња ишла само у једном смеру. Наша житија, рукописи, зборници, јеванђеља, преписи, имају снажан ођек у Пољској-литванској републици, што се најбоље очитује у Супрасаљском зборнику из 1507. године, написаном у тамошњем истоименом Благовештенском манастиру.

У њему ради у том периоду и наш сликар Нектарије, а утицај српског средњевековног сликарства се чак век раније види на фрескама у Вислици, Лублину, па чак и у капели краковског Вавелског замка, краљевске резиденције. Ово би могла да буде можда чак и назнака да су наши “молери”, како су се тада називали, радили у Пољској.

Као што можете да видите, премда немамо тај утисак, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, а нашим прецима је ова словенска земља била далеко битнија него што мислимо.

Извор: Telegraf.rs/Растко.орг.рс

Ознаке: Нови век, пољаци, Пољска, Срби, српска историја, Турци, Хиландар