Прочитај ми чланакУколико сте љубитељ криминалистичких серија, онда вам се неће допасти вест да сте били жртва обмане.
Популарне криминалистичке серије у свакој епизоди приказују како изгледа решавање мистерија и проналазак криминалца који је починио одређено злочин. Иако цео поступак изгледа прилично уверљиво, много тога је заправо приказано потпуно погрешно. „Ридерс Дајџест“ открива најчешће грешке које су полицијске службе уочиле на малим екранима.
Адвокати не седе с полицијским службама и њиховим клијентима на испитивањима
Мет Ц. Пинскер, професор кривичног права на Универзитету Вирџинија Комонвелт и бивши тужитељ, саветује својим клијентима да не говоре ништа. Изузетно је ретко да би било шта што кажу заправо могло да им буде корисно. Пинскер каже да би у неким ситуацијама клијенти могли да нанесу више штете него користи.
„У врло узбудљивој и драматичној ТВ серији можете видети како зли оптуженик игра вербалне игре с полицајцима, а угледни адвокат седи у близини. Заправо није нимало налик томе“, каже Пинскер.
Ако клијент има вредне податке, о томе ће свог адвоката обавестити пре разговора с тужитељем.
Детективи не воде тим
Понекад главни лик – детектив или обичан полицајац – води тим у акцију. Често носи обичну одећу, држи пиштољ и носи само заштитни прслук, док је његов тим у пуној опреми.
„У стварном свету, полицијски тим би извршио напад, а кад се осигура простор, у њега би се укључиле и друге службе за спровођење закона, попут оних за прикупљање доказа и испитивање осумњичених“, каже Пинскер.
Детективи обично нису главни
„Заправо, детективи у многим агенцијама у САД једнаки су полицијском службенику. Обично их надгледају наредници или други извршитељи и никада не преузимају вођство на месту злочина нити заповедају у већем инциденту“, каже Пол Гратан, ветеран у спровођењу закона који је дипломирао на ФБИ-евој Националној академији.
Иако на ТВ-у детектив говори капетану да одступи јер је то „моје место злочина“, то се никада не би догодило у стварном свету.
Не постоји једна провера на рачунару која говори све
„Прави полицајци и детективи морају да прођу кроз разне канале пре него што добију потребне информације за случај. То значи проверу више база података о свим злочинима које имају“, каже Граттан.
То укључује ручно претраживање датотека, лов на чланове породице и судске податке, као и друге владине записе, преноси Индеx.хр.
„Надаље, потребно је доста времена за добијање неких информација, а најпре се морају поднети службени захеви и судски позиви. Оно што на телевизији траје неколико секунди заправо често траје цео дан или чак недељу дана“, додаје он.
Паркинг места није тако лако пронаћи
„Једна ствар којој сам се увек дивио је како полицајци увек успевају да паркирају тачно на месту на које иду. У стварности, много пута нећемо паркирати тачно на локацији на коју идемо, из тактичких разлога, а чак и да то желимо, обично нема места као на ТВ-у. Иако полицајци могу да паркирају на разним местима, често морају да пронађу оно идеално место“, каже Гратан.
„Истина је да се признања ретко догађају и често нису баш драматична“, каже Гратан.
Уз то, када осумњичени призна злочин на ТВ-у, чини се као да је све завршено и да је случај затворен.
„Признање мора да буде темељно, а истражитељи морају да докажу да је осумњиченик изразио мотив, да је знао интимне детаље злочина и да се његове изјаве подударају с другим доказима“, закључио је.
