Прочитај ми чланакДијалог, него шта, али прво да видимо да Србије има изнад и након сваке владајуће гарнитуре, сваког појединца и сваког до сада учињеног геста којим је Србија привремено суспендована да би се остварила политичка или лична корист. Дајте нам да видимо праведну Србију
…Дијалог није просто, како се често мисли, разговор двоје људи или група већ δια овдје означава “раз”, као “раз-лика”, “раз-но”. Дакле, да бисмо уопште могли да говоримо о дијалогу, неопходно је да и са друге стране имамо бар минимум поштовања (учесник у дијалогу не може бити “издајник”, “идиот”, већ човјек и Србин ништа мање од свог идеолошког или политичког опонента) и што је подједнако важно: учешће у дијалогу има смисла уколико обје стране знају да ће кроз дијалог доћи не само до „размјене мишљења“ (па свако на своју страну) већ и до неког заједничког рјешења.
„Можемо ми да причамо, али биће како ја кажем“ – рецепт је за катастрофу. Постоје апсолутно ауторитарни режими, породице, странке, системи. И обично је довољно да тај ауторитет мало напрсне (а Бог дао да је “сваки човјек лаж” и да ауторитети увијек покажу и своје слабости) и од те државе, породице и народа не буде ништа. Носилац репресије поклекао, а они чија се ријеч није слушала нису стекли осјећај да их неко чује.
Изнуђени дијалог
Све ово пишем прегледајући коментаре на појединим медијима јутрос. Они под контролом власти, сви од реда, (као) по команди испуњени типским реченицама: “дијалог је рјешење”, “треба нам дијалог”, “предсједник је предложио дијалог”.
Додуше, изгледа да ни она друга машина још није сасвим угасила рад, па се понегдје нађе и “издајници који руше државу треба да знају да им неће проћи”, “усташе, марш из Србије”. Да имам чак и примисао да је неко усташа, са њим сигурно не бих ишао у дијалог.
А ако већ причам са неким, увјерен сам да тај човјек није усташа. Но тако бива када се противрјечне команде дају у сложеним временима, а медијска машинерија набаждарена на блаћење свакога ко се не покорава одједном забагује, јер нити може да се окане старих навика, а чак и до ње полако продире информација: себи чините зло, себе укопавате ниже.
Генерално, обрадовао бих се дијалогу, макар оваквом, изнуђеном. Боље икакав него никакав. Но и даље стоји једно велико питање: о чему причати? Проблем је у томе што заиста постоје теме које ни раније нису могле бити предмет дијалога – попут поштовања Устава, рецимо када је у питању сецесија Косова и Метохије.
Сјећа ли се неко оног тренутка када је “отворен дијалог” о статусу Косова? Ко је тада био вољан да чује било шта и било кога осим идеја, рецимо, некадашњег предсједника САНУ, чији су ставови “коинцидирали” са “државном политиком” предаје и издаје?
Ако сте били за било који други став – нисте се могли чути, нити је ваш став узиман у обзир приликом (правог) дијалога са Приштином. Дијалог о Рио Тинту? У ситуацији у којој покрет “Копаћемо” сахрањује живог Емира Кустурицу? Чудан дијалог.
Мање монолога
Само људи који никада нису прочитали Свето Писмо ни били заиста вјерујући људи мисле да у Цркви није било распри, па и дијалога. Нови Завјет је пун дијалога, оног дијалога до границе конфликта. Рецимо, ако узмемо само питање обавезности обрезања за хришћане који нису били Јевреји.
Апостол Павле нам казује како се у тој мјери није слагао са Св. Ап. Петром да је био принуђен да му се јавно супротстави у Антиохији. „А када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду. Јер прије него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста на њихово дволичење. Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки, а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски?“( Гал 2,11-14)
Генерално, обрадовао бих се дијалогу, макар оваквом, изнуђеном. Боље икакав него никакав
Дакле, не баш меке ријечи. Но данас их на иконама видимо загрљене – они нису дозвољавали да један другоме постану “усташе” и “издајници”, “ботови” и “сендвичари”. И тако кроз читаву историју Цркве. Дијалог је понекад био оштар, али никада није смио да изађе изван граница онога заједничког. У тренутку када се одаткле изађе, када се пређе праг Цркве, тешко је било назад.
Надам се да ће се с временом некакав дијаог заиста успоставити. Но проблем је у томе што читава једна каста не разликује дијалог од још једне манипулативне технике избјегавања друштвене одговорности. Дијалог, сигурно, дијалог. Но у Цркви може да постоји дијалог уколико мржња не превазилази љубав. У држави такође.
Може се причати о спровођењу закона, уколико има закона и о добрим и лошим странама устава уколико устав обавезује (а он обавезује да се правни поредак чува и када се организују јавне набавке и када се потписује Бриселски или прихвата Охридски споразум).
Дијалог, него шта, али најприје да видимо да Србије има изнад и након сваке владајуће гарнитуре, сваког појединца и сваког до сада учињеног геста којим је Србија “привремено” суспендована да би се остварила политичка или лична корист.
Дајте нам да видимо праведну Србију која неће бити глас осионог политичара према свом народу а став слабог пресамићеног човјечуљка на столици пред моћницима, већ Србију која ће бити достојанствена пред Силом и благоразумна пред слабима. Да видимо Србију правде која се моли Богу правде.
Да видимо Србију у којој су људи способни да зидају сами и да плаћају свој развој својим новцем а не полуколонизовани плијен “страног инвеститора”. Да видимо онај оквир у коме се води дијалог неприкосновен и изван декоративног национализма. У тренутку када се то деси, дијалог ће не само имати смисла – он ће кренути сам од себе, од оног испред задруге у моравским селима до онога на телевизијама и за говорницама.
Дијалог у Богу ће спасити Србију – зато Србије мора да буде што више и Бога што више, а људи склоних монологу све мање и монолога у њима све мање.
