Прочитај ми чланак

Одлични ђаци, чувају козе и беже од вукова

0

devojcica-rasfoto-nebojsa-markovic

Ова прича би могла да буде бајка: иза седам гора, живеле у кућици на ободу шуме две девојчице без мајке, а у двориште им долазио вук да краде јариће… Али у овој причи нема романтике, а ни крај јој није познат.

За село Божевац у Косовском Поморављу кажу да је „у планини“: забачено је, на крају пута изрованог уским точковима шкрипавих воловских кола. Два сата хода деле га од асфалта а педесет година од садашњости: штале се наслањају на стамбени део куће, старци дрхтавим прстима покушавају да са ексера смакну узицу којом се затварају улазна врата, деца у гуменим опанцима прескачу потоке и суше ноге крај фуруне у јединој учионици у школи.

А иза тог и таквог Божевца, даље ка планини, опкољени с три стране шумом, живе Филићи: сестре Сања (13) и Слађана (11), са оцем Момчилом. Девојчице су рођене у Београду, Момчило је као хемијски техничар радио у раковичком „Рекорду“, а 2003. године, кад је тамо добио отказ, вратио се у родно село са ћеркама и тешко болесном женом, код тешко болесне мајке. Прво му је умрла мајка, па 2011. и жена, обе ту у кући од две собе, на ивици шуме.

Шта сада ради? Посеје кромпир у својој башти, поправи оно што киша поквари на штали од блата, навуче грање из шуме, скува ручак…

– Кувамо на смену, тата и ја – каже Сања.

Телевизија прозор у свет

Да немају сви антене Тотал ТВ или да не морају, због пореза, бар једном годишње да сиђу у Гњилане или Косовску Каменицу, сељаци из овог краја не би ни сазнали да сада живе у другој држави. Њихова земља и њихове куће не занимају ниједног освајача.

Слађана описује један свој обичан дан: устаје у пола седам, око два се враћа из школе, руча, па сама или са сестром истера козе на испашу у ретку шуму, око пет се враћају кући, учи и пише домаћи задатак… гледају програм на телевизији, па сутрадан исто. Прошле године вукови су им однели три козе, Момчило је узалуд покушавао да их отера галамом. Сања и Слађана биле су тада у школи, али и оне су, другом приликом, виделе ове звери.

– Као до оног дрвета… – описује Сања на којој удаљености.

– Страшан је – Слађана одговара на питање да ли се уплашила.

У овим крајевима људи су гостољубиви али груби, а деца зазиру од странаца и дивља су. Зато странац не може да не примети да су Сања и Слађана лепо васпитане, да саговорника гледају у очи. До школе, у којој има десетак ђака од предшколског до осмог разреда, има најмање пет километара. Сања је јако врлодобра, Слађана има све петице.

Момчило без размишљања каже да ће их дати даље, у неку средњу школу, али слеже раменима на питање: како?

Српска гимназија из Будимпеште преко НВО „Дечја радост“ из Шилова, поручила је да би примила Сању…

У ходнику куће на ивици шуме, поређани опанци и чизме. Међу њима плаве сандале с виском петом. Ко то и када обува, морао је да пита новинар.

– Па кад је нека свечаност… Прошле године, на пример, на Слађиној малој матури – објашњава Сања прилике у Божевцу.

Једна свечаност у четири године…

Два пса и мачка

Сању и Слађану, кад истерају козе на пашу, увек прате два псића и мачка. А кад се на другој страни пропланка појавио вук, псићи су занемели, а мачка се накострешила.

– Сви смо се збили иза дрвета – прича Слађана ширећи очи 

(Блиц)