Одговор Н. Бакарецу: Нису имагинарни љотићевци опасност по Србију, већ вучићевци

0

И још нешто: имагинарни љотићевци нису никаква опасност за Србију. Србију уништавају Вучић и вучићевци. Ко има очи да види, види. А ко нема, постаје конвертит

Одговор поводом чланка Небојше Бакареца „Двери пакла“

Бакарец некад, ја данас

Небојша Бакарец је човек који се, годинама, борио за породичне вредности у Србији. Њему је, почетком друге деценије 21. века, пресуђено у Првом општинском суду у Београду као дискриминатору јер се борио против политичког хомосексуализма као противпородичне идеологије. Читам и преписујем: „Геј стрејт алијанса саопштила је данас да јој је достављена првостепена пресуда Првог основног суда у Београду којом је функционер Демократске странке Србије Небојша Бакарец осуђен за дискриминаторско понашање и тежак облик дискриминације ЛГБТ особа. Судија Татјана Лемајић је пресуду донела на основу Закона о забрани дискриминације и забранила Бакарецу да понавља дискриминацију, као и да тужиоцу исплати судске трошкове. Алијанса је тужбу против Бакареца поднела због његовог текста под називом „2. октобар 2011“, објављеног 16. септембра 2011. године на сајту Видовдан.oрг, у коме је изнео ставове да је хомосексуалност ненормална и да је треба лечити психијатрима и психолозима. У пресуди се наводи да говор мржње „представља свака комуникација која омаловажава и застрашује особу или групу по основу као што је раса, боја коже, етничка и национална припадност, пол, сексуална оријентација, религија и друге карактеристике и доприноси подстицању насиља и предрасуда према појединцу или групи“. Тај судски случај, али и случај који ГСА води против лидера Јединствене Србије Драгана Марковића, од стратешке су важности, јер се ради о пресудама због злоупотребе најчешће друштвене предрасуде и неистине о ЛГБТ особама – да су болесне, наводи се у саопштењу.“ (1)

Господин Бакарец је, међутим, борбу против џендеризма разних врста наставио, указујући на опасности радикалног феминизма (2), што му служи на част. После Бакареца, на суду се, опет као сведок против идеологије политичког хомосексуализма, нашао потписник ових редова, тужен од НВО „Да се зна“ као „дискриминатор“. (3) Поштујући господина Бакареца као борца за породичне вредности, а желећи да верујем у његову полемичку учтивост, био сам непријатно изненађен његовим новим текстом, у коме је он не само клеветнички и хушкачки писао о својим политичким противницима из Српског покрета Двери, него и о потписнику ових редова.

Also sprach Bakarec

Повод за мој текст је, дакле, најновија политичка анализа господина Небојше Бакареца(4), у којој се бави нападом на Двери због изјаве човека који није члан Двери.(5)

У свом аналитичком заносу, дотични је написао и ово: „Изузев председника Политичког савета, Владимира Димитријевића, нико од чланова тог савета није уопште медијски присутан, и не пружа подршку Бошку Обрадовићу или сарадњи са Ђиласовим СЗС. Такође, нико од њих се не оглашава речима осуде или критике на безбројне примере позивања на насиље, који долазе од Бошка Обрадовића или других екстремиста из „Двери“ – посланик Срђан Ного, Сибин Вукадиновић, Драган Спасић (Трговиште) и Дејан Вулићевић (Лучани). Што се тиче председника Политичког савета „Двери“, он је као и Обрадовић завршио књижевност, и родом је из Чачка. Такође, ради се о обожаватељу лика и дела Димитрија Љотића. Чуђење може да изазове податак да је Димитријевић члан редакције листа „Печат“, чији је власник и оснивач Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник државних „Новости“. Владимир Димитријевић је такође узор Обрадовићу, али и сива еминенција „Двери“ (срце таме). За разлику од Обрадовића, он не воли да се експонира у медијима. Изузетак су „Печат“, али и „Данас“, а био је и један од говорника на Ђиласовим протестима „1 од 5 милиона“. Моје тврдње потврђује и „Писмо Старешинству Двери“ које је у септембру 2012., „Дверима“ упутио избачени функционер „Двери“, Александар Ђурђев, данас председник „Српске лиге“ (одредница 3). Он је на крају тог писма написао:

„Међутим, имам утисак, да је Старешинству много већи проблем од Паровића и мене, наш владика Иринеј бачки, према ком мржњу највише распирује сива еминенција и духовни гуру Старешинства – Владимир Димитријевић. А наша је кривица изгледа то што се причешћујемо у храмовима Епархије Бачке! Наглашавам, ни по коју цену и никада, нико из повереништва Нови Сад неће говорити ништа лоше за преосвећеног Иринеја бачког, ма колико га Димитријевић мрзи и лажно оптужује. Шта више, остаћемо верни својој светосавској Српској Православној Цркви, нашој Епархији Бачкој и његовом преосвештенству Иринеју. Ми нисмо и нећемо никада бити отпадници од Српске Православне Цркве“.

Данашње „Двери“ управо тако делују, као гомила зилота и отпадника, као малигна и агресивна секта. Необично је како се Срђан Ного, Сибин Вукадиновић, Драган Спасић, Дејан Вулићевић, али и Жељко Веселиновић, савршено уклапају у стереотип о „ломброзовском типу“ (псеудонаучна „Теорија о урођеном злочинцу“ Чезаре Ломброза)“.(4)

Наравно, неистине попут изречених не могу се тек тако прећутати, па ће потписник ових редова рећи своју реч, и ставити је на увид јавности.

Бакарец пре конверзије

Бакарец је, што се политичких ставова тиче, конвертит: некад одани члан ДСС-а и противник Вучића и напредњака, он је сада нека врста интелектуалног Мартиновића, верни присталица политике коју је Владика Николај пре Другог светског рата звао: „Напред, па у кречану!“ Пре но што је постао „born again“ вучићевац, господин Бакарец је писао овако: „Као члан и функционер ДСС-а (и да по ко зна који пут подсетим да ове чланке пишем искључиво у своје име и за свој рачун, већ четири године-претпостављам да су се сви уверили у то, до сада- што више нико и не спори), не могу а да не будем изузетно забринут што видим стратешки план режима. План је да се креира јавно мњење, наравно, то је радио и претходни режим, бесомучно. Али део тог плана је, сада, још израженија намера да се ДСС спусти испод цензуса (то је био и план прошлог режима, али су избори показали супротно). Осим већ поменутих истраживања „Стратеџика“ која су ДСС полако спуштала на 6%, и неких других која су помињала 5%, у овом новом и измишљеном се скидају рукавице и отворено и грубо се саопштавају многе неистине, па и она о рејтингу ДСС-а и Коштунице. Баш је индикативно, да је народ, наводно, казнио једину странку која се сувисло противи издаји Косова и Метохије! А све остале странке и лидере је наградио! Паз’те, молим! Да будем јаснији, ако већ нисам, режим на челу са Вучићем жели да казни и уништи једину странку која представља озбиљну претњу.

И режим се, односно Вучић и Николић се не обазиру на чињеницу да своје функције могу да захвале исправној подршци ДСС-а у другом кругу председничких избора. И не обазиру се на конструктиван и државотворни приступ ДСС-а у погледу решавања Косовско-метохијског гордијевог чвора. Не обазиру се на прилику коју су добили од ДСС-а, по овом најважнијем државном питању, све у нади да ће одбити, оно што су на крају прихватили. И то такође називам исправним потезом ДСС-а, јер је интерес државе важнији од било чијег нестрпљења (мог- на пример) или предвиђања (макар се на крају испоставила као тачна). Док је год постојала и најмања шанса да издаја и уцена буду одбијене, вредело је, државе ради, народа ради, пружити прилику онима који државу воде, да поступе исправно. Нажалост, режиму је до стрпљења и конструктивности ДСС-а стало ко до лањског снега, ко што му није стало до немерљиво важније ствари- до државе и народа самог. Вучић и Николић су одлучили да испуне оно због чега су их Вашингтон и Брисел и створили- да издају Косово и Метохију а да Србија без проблема прогута издају- као свој спас.

И овај режим је показао да неће презати од унижавања и уништавања једне много важније институције- заправо једине преостале српске кредибилне институције – Српске православне цркве. Када се СПЦ успротивила Бриселском споразуму, на светлост дана су извучене оптужбе против једног владике. Да се СПЦ није успротивила Бриселском споразуму режим би поштедео СПЦ. Овако, не само да је вођена кампања против једног владике (а свако треба да одговара ако је крив- то није спорно- па и било који црквени великодостојник), него је вођена и води се кампања против једине неурушене и некомпромитоване институције. То показује безобзирност режима. И у том светлу онда је јасно да режим према ДСС-у неће имати никаквих скрупула, кад их нема према Цркви, и на крају према држави и народу.“ (6)

Када је започета градња „Београда на води“, и када је Вучић рекао да нема потреба ни за каквим законом који би то безакоње озаконио, жестоки г. Бакарец се овако огласио: „Ове нове изјаве Александра Вучића, осим што су потпуно незреле и детињасте, представљају позив на корупцију и непоштовање закона, са највишег државног места. Овим поступком ППВ-а, ће бити омогућено да инвеститори из Емирата, за почетак, прибаве противправну имовинску корист у знатном милионском износу у доларима, а на штету државе Србије. Ово протежирање страних инвеститора и олигарха, од стране Вучића, се суштински не разликује од протекције за коју су се изборили домаћи инвеститори и тајкуни, Мишковић и Беко, у процесу приватизације „Луке Београд“, процесу отимања земљишта без накнаде, у јавној својини, ради градње „Града на води“. Вучић на себе примењује једне стандарде а на Мишковића и Бека друге. Наравно, тешко је веровати да ће Вучић да оптужи сам себе за корупцију, или за прибављање противправне користи другим лицима – све у корист браће шеика из Емирата. Важно је нагласити да ниједан државни орган или институција нису донели било какву одлуку о пројекту „Београд на води“, и да не постоји ниједан званични документ о том пројекту. Ако постоји, нека их дају на увид јавности. Тај пројекат је Потемкиново село СНС и кандидата за градоначелника Александра Вучића. О томе сведоче речи извесног Срђана Рупара кога медији представљају као „вођу тима пројекта“ , у интервјуу „Е-капији“ од 13. октобра 2013. у коме Рупар каже: „ Иза пројекта стоје Влада Србије и држава. Изради се приступило по налогу Српске напредне странке за време предизборне кампање, када је он (Рупар), као нестраначка личност, преко европских институција ангажован по налогу Александра Вучића“. Ако неко разуме логику ових речи, нека нам јави. Срђан Рупар је грађевински инжењер (хидротехнички смер) и власник приватне фирме „Хидропланинг“ из Раковице“. (7)

Те речи потписник ових редова и сада може да цитира као своје, иако их није написао, а господин Бакарец не може, иако их је и написао и потписао. Зашто? Он нам дугује одговор; толики амерички протестанти који су нашли веру писали су о свом „новом рођењу“, а г. Бакарец није. А требало би, требало би. Било би занимљиво за читање.

Став Политичког савета Двери о борби против Вучићеве кловнократије

Напао је господин Бакарец Политички савет Двери, чији сам ја вршилац дужности председника, иако нисам члан Двери! Наравно да је господин Бакарец, као ватрени „вучкољуб“, зачуђен чињеницом да Политички савет Двери не функционише страначки, што се управо види по начину на који људи улазе и излазе из њега – уопште не морају имати чланску карту да би били у Политичком савету, у коме су, поред поменутих, били и људи попут Косте Чавошког (извесно време чак и председника Савета) или Мила Ломпара; својом вољом су били, својом вољом то више нису – а кад су били, нису припадали Дверима са страначком књижицом у руци. Управо то је доказ да овај политички покрет није СНС, и добро је што је тако. Док год је тако (слободно, „не – ботовски“!), и док год Двери бране породичне вредности и целосну Србију, дотле ће их и потписник ових редова подржавати на њиховом путу (упозоравајући, наравно, на све слабости и мане, којих нико и никад, ако се бави политиком, није био лишен).

Политички савет Двери се одавно огласио о свим битним питањима везаним за борбу против квазиполитичког лудила које у нашој земљи индукује Врховни Кловн (за господина Бакареца: Господар Вучић). Почетком фебруара 2019. године, Политички савет Двери донео је јасан став о укључивању у Савез за Србију и борбу против ненародног, кловнократског, антиуставног и фарсично „фашистичког“ режима Александра Вучића.

Тај став гласи: „Ове године славимо осам векова аутокефалне СПЦ, најстарије институције нашег народа. Тада нам је највећи Србин у историји, Свети Сава, донео „Законоправилоˮ – Номоканон, зборник црквеног и грађанског права, на чијем темељу је Србија још у доба Немањића постала правна држава, у којој је потоњи „Душанов законикˮ налагао и независност судства. Ако желимо истинску обнову, морамо се угледати на своје претке, који су са уверењем да „правда држи земљу и градове” знали да од успостављања владавине закона нема пречег ни важнијег државног посла. Не смемо никад заборавити да смо наследници византијске правне културе, баштиници Савиног „Законоправилаˮ и Душановог „Законикаˮ и високе правне свести изражене у заветним речима: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Ми смо обавезни да потомцима оставимо неподељену и на добрим законима устројену Отаџбину, у којој ће снага закона бити јача од силе и самовоље сваког појединца. Треба да будемо свесни да је и после два века нашој Отаџбини данас насушно потребна истина садржана у поуци изреченој на почетку нововековне обнове српске државности у Првом устанку, у речима доктора права Божидара Грујовића, да је „закон вилајету то што је једном човеку храна, пиће, ваздух, одело и кућа, како човек, кад хране, пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође”.

У овом тренутку Србија се налази у једној од најозбиљнијих криза у својој новијој историји, чији узрочник није нико други до Председник Републике, Александар Вучић, човек који би, по Уставу, требало да буде гарант стабилности наше државе. Својевремено кључни иницијатор издајничких „Бриселских споразумаˮ, који су Косово и Метохију извели из уставног оквира Србије и постали основа лажне државе косметских Арбанаса, није се зауставио на томе, него је решио да разори уставност и парламентарну демократију и на остатку територије наше државе.

Устав Србије, чланом 8, јасно ставља до знања да је територија Републике Србије јединствена и недељива, а њена граница неповредива, а чланом 97 наглашава да држава мора штитити своју територијалну целовитост, на шта Александар Вучић не обраћа пажњу, кршећи и своју председничку заклетву прописану у члану 114 Устава: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије РС, УКЉУЧУЈУЋИ И КОСОВО И МЕТОХИЈУ као њен саставни деоˮ. Отвореним залагањем за тзв. разграничење са Албанцима, што није и не може бити ништа друго него најпре признање независности Косова од стране Србије, а онда и разграничење између две суседне и суверене државе, чланице УН, као и вишегодишњим тајним преговорима на ту тему мимо знања и одобрења Народне скупштине Републике Србије, Александар Вучић је постао највећи уставорушитељ у новијој историји наше земље.

Александар Вучић је, својим најавама промена у кривичном законодавству и казненој политици, нарушио поделу власти на законодавну, извршну и судску, мешајући се у надлежност Народне скупштине (чл. 99 ст. 1 тач. 7 Устава); одбијањем оставке министра полиције – иако су министри за свој рад одговорни председнику Владе, Влади и Народној скупштини – нарушио члан 125 ст. 3 Устава; тврдњом да нека лица нису кривичноправно одговорна – иако је ово домен судске власти – нарушио чл. 143 ст. 1 Устава; давањем изјаве о развоју истражног поступка – иако је за то надлежно јавно тужилаштво – нарушио чл. 156 ст. 1 Устава.

Иако би, по чл. 111 Устава, према којој председник Србије „изражава државно јединство Републике Србије“, морао да поднесе оставку на место председника Српске напредне странке, он непрестано изражава своју страначку припадност и активно пропагира партију којој је на челу. Он на овај начин угрожава и негира уставно државно јединство сврставањем на страну само једне политичке опције и вређањем на личној основи свих који другачије мисле. За ове потребе он злоупотребљава све државничке послове, јавне и медијске наступе, почевши од конференција за медије, дипломатских сусрета, отварања фабрика страних инвеститора… Нико не може да разликује када се обраћа као Председник Србије а када као председник СНС. Он држи конференције за медије у страначким просторијама СНС, даје сагласност за носиоца изборне листе СНС на локалним изборима, саопштава резултате локалних избора уместо локалних изборних комисија, користи полицију за прогон политичких противника.

Поистоветивши себе и своју партију са државом Србијом, Александар Вучић је прекршио Устав који каже да „политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи“ (Чл. 5 ст. 4). Иако Устав гарантује да у „Републици Србији нема цензуре“ (чл. 50), слобода мишљења и изражавања (чл. 46) је под сталним ударом, као и слобода научног и уметничког стваралаштва (чл. 73); медијске слободе су скоро укинуте, иако према слову Устава „свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују“ (чл. 51); у таквим условима, најзад, и уставна одредба која каже да су „избори слободни“ (чл. 52) потпуно је обесмишљена.

Подржавајући одлуку Српског покрета Двери да се укључи у Савез за Србију и свенародне протесте против аутократије под називом „Један од пет милиона““.

Или, по тачкама:

„Србија се, захваљујући Вучићевом аутократском режиму, нашла на путу урушавања Устава и повратка у недемократско стање. Зато је основни циљ свих политичких активности и народног протеста обнова уставних основа политичког живота. Укратко, пред нама је борба најширег покрета уставобранитеља против нелегитимне владавине уставорушитеља на месту Председника Србије и његовог партократског безакоња, које је сваким даном све веће.
Пошто је Народна скупштина, та највећа вредност демократије, претворена у своју супротност, позивамо све народне посланике опозиције да активно бојкотују карикатуралне седнице Вучићеве скупштине, тако што ће да остану уз своје бираче, учествују у раду паралелног отвореног парламента, отворе врата Скупштине Србије за народ и његове потребе и крену широм наше земље да разговарају са грађанима.
С обзиром да Вучићева самовоља у Србији престаје да буде легитимна власт, позивамо све припаднике уставобранитељског покрета да не признају ниједну одлуку аутократске власти како у спољној, тако и у унутрашњој политици. Ово се посебно односи на антиуставне тзв. «Бриселске споразуме» и тајне преговоре који воде ка одрицању од Косова и Метохије.
Подсећамо све блиске сараднике Вучићевог аутократског режима, одавно потонулог у безакоње, да у Србији постоје и Устав и закони, а све чиновнике државне администрације позивамо да не служе режиму већ грађанима и тако одбране своје професионалне позиције. Упозоравамо да је крајње време да се пажња посвети запошљавању стручних кадрова у државним службама и јавним предузећима, и да се нипошто више не пренебрегавају мишљења стручне јавности о свим проблемима везаним за функционисање државног апарата и јавних служби.
Позивамо све представнике патриотске јавности Србије којима је стало до њене будућности да се придруже овом народном уставобранитељском покрету који протестује сваке недеље у преко 50 градова Србије.“(8)
Толико о томе. Уосталом, све то већ има на Интернету, и доступно је заинтересованима.

О оптужби да сам „љотићевац“

Без икаквих доказа, господин Бакарец ме је оптужио да сам обожавалац лика и дела Димитрија Љотића. Наравно да то није истина. За разлику од њега, у једној својој књизи, која се аргументовано обрачунава са клеветама на рачун Светог Николаја Охридског и Жичког, под насловом “Оклеветани светац“, бавио сам се серијом напада на Владику Николаја од стране грађанистичких НВО и лумена Друге Србије, међу којима је најпознатија била тврдња да је Николај био „љотићевац“.

Шта сам тамо писао о Љотићу и његовој улози у Другом светском рату?

У књизи сам показао да је, иако жестоко нападан на предратној политичкој сцени, Димитрије Љотић имао поштовање угледних личности због своје религиозности и морала (на тој основи, сарађивао је са Владиком Николајем). Ево цитата из „Оклеветаног свеца“: „Познати предратни новинар Милан Јовановић – Стоимировић, покретач листа „Вардар“, у разговору са Слободаном Јовановићем дотакао се и Димитрија Љотића. Слободан Јовановић је том приликом рекао да познаје Љотића: „Ми уосталом имамо једну заједничку црту, због које се и интересујем за тог човека. То је побожност!“ Стоимировић је Јовановићу рекао да и он цени Љотићеву веру, јер је она негована, и јер ју је Љотић градио читајући Августина и Тому Аквинског, имајући чак већу ерудицију од многих епископа; истовремено, исказао је да му код Љотића смета „његов клерикализам, његово подређивање поповима, његово певање за певницом, његова смелост да чита апостол кад се нико други не прихвата те дужности…“. Јовановић је непрестано хвалио Љотићеву побожност, која је у нашој средини увек сматрана скоро женском слабошћу, и за коју Стоимировић вели да човек мора имати извесну кураж због могућих исмевања која прате манифестације личне религиозности. Јовановић му је одговорио: „Или се је побожан, и онда се иде до краја, или се није, и онда се стаје на пола пута, и остаје…“ Предратни левичар Драгољуб Јовановић, у књизи успомена „Људи, људи“ пише да је Љотић у затвору с младим комунистима делио последњи комад хлеба. Он Љотића не воли, али истину не прећуткује.“(9)

Међутим, Љотићев ангажман у Другом светском рату није наишао на разумевање и одобравање српског народа. Опет цитат из моје књиге о нападима на Владику Николаја: „У „Изворнику“, часопису Међуопштинског архива у Чачку, 2004. објављено је писмо младог „збораша“ Ђорђа Новковића, упућено 9. априла 1942. године Димитрију Љотићу. Писмо извештава о стању јавног мњења у горњомилановачком крају, тој „класичној“ Шумадији, и прилично добро одражава размишљање србског народа у оно време. Доносимо га да би се видело да став Светог Николаја Жичког није био туђ србском народном ставу у доба Другог светског рата:,,А) Иако се Г. Милановац некада силом супротставио против рада ген. Недића, данас он на тај рад гледа друкчије. Данас је личност Милана Недића постала опет, као и пре рата, омиљена и популарна; тако да су ретки они који се не сагласају са радом владе народног спаса и који мисле да је акција коју је та влада подузела бесмислена.

Потребно је да се истакне љубав коју народ тога краја гаји према г. Недићу, вера, поуздање и надање које се полаже у њега и његов рад. Генерал Недић је данас једини који може да око себе окупи све здраве националне снаге и да их поведе спасењу, како у таковском крају тако мислим, и у свим крајевима где је партизанска акција владала. Никаква пропаганда нема снаге да то поверење у Председника српске владе замени мржњом или неповерењем: то је могло да успе само једном али више никада. Народ је према свим осталим члановима српске владе готово потпуно индиферентан; важан је само Недић.

За Аћимовића влада мишљење да је потпуни хитлеровац, а за М. Олћана исто. Б) У таковском срезу Ј. Н. П. ‘ЗБОР’ нема присталица а ни симпатизера. Збораши се сматрају петоколонашима, Хитлеровим плаћеницима и одродима. Разумљиво је да се је та мржња пренела и на добровољце (‘љотићевце’). Милановчанима је милије да виде у Милановцу немачког војника него добровољца. Мржња на нас је толика да многи тврде да су Збораши били заједно са Немцима у казненој експедицији која је попалила две трећине кућа у Г. Милановцу. Ово антизборашко расположење је плод, још до недавно јаке, комунистичке пропаганде, затим и пропаганде четника Драже Михајловића. Сам VII добровољачки одред (адвоката Лазаревића), који је био до пред два месеца у Г. Милановцу, много је допринео да се је јаз између ‘ЗБОРА’ и становника тога краја продубио. Добровољци тог одреда се нису много разликовали, својим понашањем, од разузданих четника који по читав дан пију по крчмама, а нису се одликовали ни нарочитом храброшћу (ваља знати да су то углавном били незбораши), те су до тада и онако несимпатисани добровољци постали објекат луде мржње.

Неспособност и слаб квалитет тих добровољаца показује и чињеница да су их четници лако успели разоружати; један део добровољаца је после пришао четницима из Рудничке групе (онима који су их разоружали). Уверење да су добровољци петоколонаши још се је више утврдило када је неколико дана после разоружања дошао у Г. Милановац одред немачких војника који је тражио пушке и остали материјал одузет од добровољаца.

Што се тиче личности Димитрија Љотића, њему се не одриче поштење, политичка способност и лична вредност али се сматра да је погрешан његов ‘германофилски’ правац и да су људи који га окружују само најобичнији приврженици и обожаваоци Немачке. Због оваквог мишљења о Д. Љотићу не може се ни издалека говорити да он ужива било какву популарност у том крају. Што више, ако дође каква наредба од стране виших власти која се становницима у први мах не свиђа онда се тумачи да је ту наредбу издао Љотић или његови људи. Дакле оно што не вреди (по њиховом схватању) приписује се Д. Љотићу и ‘ЗБОРУ. Постоји једно апсолутно непознавање идеја водиља нашег Покрета: ‘Збораши нису људи који желе добра нашем народу, они желе добра и користи само Немачкој.’“(9) За крај, ево шта је о свему мислио Владика Николај (опет цитирам „Оклеветаног свеца“):

„Још једном да подвучемо: Николај Велимировић је био изричито равногорски настројен, из једног простог разлога: ђенерал Михаиловић је био Министар војни краљевске Владе у Лондону, под командом краља Петра II, а Југословенска војска у отаџбини била је легална војска Краљевине Југославије. Као доследни монархиста и легалиста Николај је за време Другог светског рата био на страни легалне власти и легалне војске. Имао је разумевања и за ђенерала Недића и његове сараднике, али патријарха Гаврила је, уочи разговора с Недићем, изричито упозорио да дотичног не назива Председником Владе (јер је председник наше Владе у Лондону), него да га само ословљава као ђенерала.

„Комунисти су оптужили владику Николаја да је био „збораш“ и на основу тога му одузели држављанство.“

Министарство унутрашњих послова ФНРЈ одузело је држављанство Николају 27. 9. 1951. године зато што је био „припадник противнародне политичке организације Збор и као сарадник окупатора побегао из земље пред ослобођењем“.(9) Толико о мом „љотићевству“. Што се тиче „вучићевства“, оно је став и стег господина Небојше Бакареца, као што је то до јуче било „ДСС“-овство, а сутра ће бити ко зна шта, сасвим у складу са „хармоникашким“ моралом: „Свирам Титу, свир`о сам и Дражи: коме треба, нека ме потражи“. И још нешто: имагинарни љотићевци нису никаква опасност за Србију. Србију уништавају Вучић и вучићевци. Ко има очи да види, види. А ко нема, постаје конвертит.

Бакарец о срцу таме? Бакарец у срцу таме!

Господин Бакарец је, као и Врховни Кловн Вучић, „заклапусао“. Као што је Вучић, бранећи кривотворитеља доктората Синишу Малог, тврдио да је Обрадовић дипломирао код Мила Ломпара, припадника Двери (а нити је, како рекосмо, Ломпар икад био члан Двери, нити је Обрадовић дипломирао код њега), тако је и Бакарец дошао до закључка да сам ја „срце таме“ Двери, кога Обрадовић обожава: „Чуђење може да изазове податак да је Димитријевић члан редакције листа „Печат“, чији је власник и оснивач Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник државних „Новости“. Владимир Димитријевић је такође узор Обрадовићу, али и сива еминенција „Двери“ (срце таме). За разлику од Обрадовића, он не воли да се експонира у медијима. Изузетак су „Печат“, али и „Данас“, а био је и један од говорника на Ђиласовим протестима „1 од 5 милиона“.“ (4)

Што се „Печата“ тиче, пишем у њему од оснивања ( 2008. године), много пре него што сам постао члан Политичког савета „Двери“, и тамо не пишем о дневној политици, него о битним националним темама – између осталог, и о усташким јединицама под Стаљинградом, у којима је одликован и један Едуард Бакарец, кога у свом чланку помињем. (10)

Колико сам пратио интернет, „Вечерње новости“ нису државне, него приватизоване новине. (11) Осим ако господин Бекарец зна нешто што јавност не зна.

Што се тиче медија, његова тврдња опет није тачна: ја се стално појављујем у медијима, тамо где ме зову. Наравно да ме не зову у „велике“ медије, јер су они под влашћу Врховног Кловна Вучића, али ме има свуда у алтернативним, пре свега интернет медијима, о чему се свако обичном претрагом Мреже може уверити. Не пишем за „Данас“ – господин Бакарец је то измислио у тренуцима „заклапусавања“. „Данас“ је коректно објавио мој одговор Светиславу Басари, који ме је, попут Бакареца, критиковао после говора на протестима против Врховног Кловна(12), и пренео мој текст о томе како је и код кога Бошко Обрадовић дипломирао. (13)

На крају се господин Бакарец позвао на неко писмо вође „Српске лиге“, г.Ђурђева, који је далеке 2012. године потписника ових редова оптужио да је гуру Старешинства Двери који их храни мржњом према епископу бачком Иринеју(!) На основу бајатог Ђурђева, г. Бакарец је „Двери“ назвао „малигном сектом“, иако је он сам пропагандиста нечег много сличнијег секти – „Вучићевих сведока“. (14)

Полемика са господином Николом Милованчевим

Уважени господин Небојша Бакарец већ је примењивао сличне полемичке методе као у мом случају: када му је г. Никола Милованчев упутио прекор због подршке Вучићевој издајничкој политици око Косова и Метохије, он га је напао као недићевско – љотићевског симпатизера. (15)

Господин Бакарец је заћутао када је господин Милованчев у последњем свом одговору записао следеће: „И касније сам више пута писао о нацистичко-усташким зверствима у логору Земун и да се он налазио у НДХ, а не у Недићевој Србији. А о Недићу написах један важан пасус: да је одбио и последњи, најмањи нацистички захтев у вези са Источним фронтом: да тамо пошаље три српска војника. За разлику од Недића, неки други су под Стаљинград ишли добровољно; претпостављам да г. Бакарец зна који је усташки натпоручник из Осијека први одликован „Жељезним крижем” по доласку у Русију, већ у јесен 1941. Да га подсетим: био је то Едуард Бакарец старији, стриц Едуарда Бакареца млађег, „заповједника” Осијека 1991. и бригадира (бригадног генерала) ХВ у последњем рату. Питам Н. Бакареца, као рођеног Осјечанина: Ко се из његове породице борио од 1941. до 1945. на страни антифашизма? Да, чланови наших породица очито су били супротстављени и 1941. и 1991. и поносим се тиме.“(15)

Уосталом, као илустрација ове приче господина Милованчева, која се понавља и у мом случају, ево доле ниже малог албума.

При чему ја, наравно, и као хришћанин и као делатник који учествује у јавном дијалогу, немам никакву намеру да било коме судим на основу порекла, презимена, или било чега другог. То да је Небојша Бакарец политички конвертит не произилази из чињенице да су два Едуарда његовог презимена активно учествовала у „постројбама“ НДХ и Туђмановој војсци. То произилази из његовог става да се политичке маске могу мењати по нахођењу, и да се данас може причати једно, а сутра друго, без икаквих последица по образ на основу кога се препознајемо (ако се још увек, у доба ријалитија Врховног Кловна, сећамо појмова части и образа). Циљ ми је, просто и једноставно, да преко овог малог албума укажем на основу чега је могуће, било коме и било када, да инквизиторски нападне неистомишљеника, и да поручим свом критичару – погромашу: „Не бацај се камењем на другог ако живиш у кући од стакла“. Јер, како би било господину Бакарецу да га ја, на основу презимена или порекла, оптужим да је баш он „срце таме“ у нас (у складу с насловом књиге Срђе Трифковића – „Усташе: балканско срце таме“)? Наравно да му не било пријатно, као што није пријатно ни мени када ме дотични господин клевеће у јавности.

А штета. Господин Небојша Бакарец је обдарен човек у тешком времену, и као такав би био потребан у борби за истину која ће нас, једна и једина, ослободити.

Зашто он у тој борби не жели да учествује питање је на које само дотични може да одговори.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!