Прочитај ми чланак

ОД ЂОРЂА МАНИЈАКА до Александра Вучића

0

У име генерације која се рађала под бомбама председникових садашњих саветника и пријатеља, одговорно тврдим да ћемо бити далеко способнији за решавање проблема Косова и Метохије од претходних политичких генерација које су се хипнотисано заклињале у мртвог маршала.

Недавно смо имали прилику да после теме „унутрашњег дијалога“ за спиновање српског народа  чујемо нову спин-тему лансирану у етар од садашњег председника Републике Србије а то је тзв. „разграничење“. Посебно ју је интонирао у виду погодбене претње „ако се сада не разграничимо са Албанцима за 40, а можда већ и за 20 година, ћемо бранити Врање“ и тако наставио да уградњом страхова нуди решења која наводно „немају алтернативу“.

Хајде да мало погледамо у историју и видимо како смо се то до сада разграничавали. Садашњи сукоб на тлу Косова и Метохије између Срба и Албанаца (Шћипетара – Арбанаса) који су дошли са Кавказа, прво на Сицилију 980. године а под побуњеним византијским војводом Ђорђем Манијаком на српско тле 1043. траје са прекидима више векова, са појачаним спинованим интензитетом оснивањем  Призренске лиге 1873. године подстакнуте закулисном Ватиканском, Бечком и Лондонском кухињом.

Дакле, Албанци су потомци четири племена са Кавказа (Геге, Тоске, Јапе и Шамиде) која су населила данашњу Албанију почетком 11. века. Наиме, године 1043. намесник Сицилије, бивши византијски војсковођа Ђорђе Манијак, покреће војску преко Јадрана, у којој је било и Албанаца са женом и децом. После трагичне смрти Манијака, пораженим Албанцима, без бродова који су пали у руке Византијцима, Срби су одобрили молбу и омогућили им да се населе као сточари на падинама планине Јабланице, северо-источно од Коњуха, савремени Елбасан и у српском Поморју, околина Скадра (некадашња српска престоница).

На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке само 46 новоусељених албанских кућа. Искористили су најезду Турака да би се одомаћили на овим просторима. Године 1838. у Пећи (седишту Српске патријаршије и српског патријарха), како записује Јозеф Милер: Срби чине 92 одсто становништва. Данас, после НАТО злочиначке агресије у Пећи живи само неколико Срба!

Шест великих сила је 1913. године формирало Кнежевину Албанију, из разлога да Србија не би имала излаз на море. Уставна монархија Краљевина Албанија била је од 1928. до 1937. протекторат Краљевине Италије. Овај чин установљења Уставне монархије био је настојање да се Албанија надовеже на средњовековну владавину Скендербега из  15. века иако се добро зна  да је највећи „албански“ јунак Скендер бег Кастриота био по рођењу Србин православне вере, Ђурађ Кастриотић, да је његов отац сахрањен у православној цркви у Љешу а тело његовог брата чувају српски монаси у једном од пиргова манастира Хиландара.

Доласком комуниста на власт 1945. године и наметањем „братства и јединства“ са својим дојучерашњим џелатима били су угрожени сви и свуда српски интереси, а нарочито на  Косову и Метохији. Под маршалском антисрпском палицом Јосипа Броза Тита уведена је Забрана повратка Србима на Косово и Метохију одакле су их током 2. Светског рата протерали Мусолинијеви фашисти. То је био само наставак анти – српске и антиправославне политике. Географски простор Космета је до 1946. године обухватао територију само 15 од садашњих 30 општина. Остале општине су биле део старе Србије!

Титов антисрпски Устав из 1974. године је само Србију од свих југословенских република поделио на три дела инсталирајући јој две Аутономне покрајине. У време Енвера Хоџе наређено је да сви становници Албаније морају да се изјашњавају као Албанци. Тада је дошло и до рушења великог броја српских православних цркава у Албанији.

Србин са Косова и Метохије, Ђорђе Мартиновић је 1. маја 1985. пресретнут на својој њиви и мучен од стране Албанаца набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска стаклена флаша. Руководство Комунистичке партије Југославије било је уједињено у заташкавању случаја који је, противно бројним лекарским налазима, обележен као самоповређивање у покушају прикривања етничких тензија у тадашњој Социјалистичкој аутономној покрајини Косово. Српски комунисти су издавали српске интересе на Косову и Метохији и жртвовали су Србина Ђорђа Мартиновића у корист наводног „братства и јединства“. Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990, али она никада није спроведена. Ово је довело до великог незадовољства међу Србима са Космета, тако да је настављено њихово исељавање у централне делове Србије и Војводину. Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији, постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, био је најава будућих догађања на Косову и Метохији. тј. нових страдања и мучеништва српског народа.

После 78 дана и ноћи нелегалног, ничим изазваног и неодобреног од Савета безбедности УН бомбардовања 1999. године тадашње СР Југославије  (Србије и Црне Горе) НАТО пакт је насилно окупирао територију Косова и Метохије.

Рушење цркава је нешто што смо доживели и могли видети и од албанских екстремиста на Косову одмах после бомбардовања 1999. године. У периоду од 1999. до 2004. године уништено је 15 споменика културе у првој категорији и 23 у трећој категорији  што је укупно 38 споменика и објеката. После мартовског погрома 2004. године коначан број премашује 140 споменика, светиња и објеката.

Јасно је да се радило о организованом и намерном рушењу српских споменика  светиња, чији је циљ био да се избрише сваки траг о постојању српске православне хришћанске цивилизације и културне баштине Србије на том делу окупиране српске  територије. Те 2004. године читава Европска унија и Уједињене нације и УНМИК седели су скрштених руку и мирно гледали погром над Србима и српским православним црквама, манастирима и гробљима на Косову и Метохији.

Бриселским споразумом који је укинуо све српске институције на Косову и Метохији погазила се резолуција 1244 Савета Безбедности Уједињених нација и Устав Републике Србије који чувају Косово и Метохију у саставу Републике Србије.

Да ли садашња Влада Републике Србије и председник не виде поучени овим хиљадугодишњим искуством да нико нема право да предаје, продаје и тргује са територијом сопствене државе и да се на тај начин неће моћи задобити никакав а камоли трајни мир? Наш народ лепо каже „дај му мали прст узеће ти читаву шаку“. То нам се десило, на жалост, са Албанцима. Управо вођењем такве пузајуће политике, политике без националних државних циљева и интереса морамо бити свесни да ће нам Албанци преузети и Врање. У име своје генерације која се рађала под бомбама председникових садашњих саветника и пријатеља, одговорно тврдим да ћемо бити далеко способнији за решавање проблема Косова и Метохије од претходних политичких генерација које су се хипнотисано  заклињали у мртвог маршала („И после Тита – Тито“).

Зато је између осталог, неопходно  да се, ми Срби, при сваком сусрету поздрављамо са узречицом „Видимо се догодине у Призрену“ као што су то Јевреји говорили један другоме скоро два миленијума „Догодине у Јерусалиму“ док се стварно нису вратили у Израел. Веома сам оптимистичан јер све више осећам и увиђам да наше време убрзано долази, док њихово и његово истиче.