ОБРУЧ ОКО МОСКВЕ се све више стеже

0

Недавне посете Мајкла Помпеа, државног секретара САД, неким земљама бившег Совјетског савеза, које се граниче са Руском Федерацијом, од којих су две чланице превасходно војног савеза ОДБК (Организација договора о колективној безбедности) 1, изазвало је за дивно чудо уздржано интересовање светске јавности. Међутим, за оне који помно прате догађаје у вези са Русијом ова посета нити је рутинска а нити према њој пријатељска. Нарочито није неинтересантна за политичке аналитичаре у Русији. Посебно се то односи на могуће међународне импликације и реаговање саме Русије.

Карактеристично је да је амерички државни секретар посетио, најпре Украјину (није чланица ОДБК), а потом и Белорусију (чланица). На крају своје „Источне турнеје“ Помпео се срео са председницима Казахстана (чланица) и Узбекистана (није чланица ОДБК).

Посете у јеку антируске хистерије и економских санкција Русији

САД, то је сада већ очигледно, геополитички и геостратешки улази у сам „трбух“ руског окружујућег пространства и долази на линију прве одбране од растућих претњи НАТО и САД. Нико не може забранити међудржавне сусрете а ни међународну економску па и политичку сарадњу, али потези САД, нарочито овај са Помпеом, говоре да последице таквих америчких активности могу бити веома проблематичне па и неконтролисане у овом делу света.

Многи се питају шта је био циљ тих сусрета и то баш у тренуцима када се свет налази у великој политичкој кризи, изазвану сукобима у Сирији, мигрантској афери, кризи Европске уније, сукобу Ирана и САД, који је наводно у вези са никлеарним иранским програмом, поновне ескалације либијског конфликта, рушења договора о ограничењу нуклеарног оружја средњег и малог домета, турског мешања у либијски и сиријски конфликт, а зашто и не поменути демократску кризу у самим Сједињеним државама, изазвану немирењем либералних демократа са избором Доналда Трампа за председника државе.

Посебно треба нагласити да су се сусрети Помпеа са највишим руководиоцима поменутих земаља, догодили у јеку антируске хистерије и економских санкција према Русији донетих у земљама западне хемисфере.

Тачно пре годину дана Помпео је посетио Пољску, Словачку и Мађарску. Западни аналитичари су тада ту посету окарактерисали као напор државног секретара да тај део Европе буде и даље окренут ка Западу. Истовремено, по мишљењу западних политичких аналитичара то је била прилика да се ојача политичка и економска сарадња, посебно због растућег руског утицаја на рубовима Европске уније и то у земљама које су биле укључене у Варшавски пакт. Једном речју та посета се тумачила као припрема за одбрану од могуће руске агресије али и покушај наводног суздржавања Русије од њених геополитичких амбиција, економским и политичким па чак и војним средствима. Једноставно, Западу никако не иде у прилог оживљавање руског утицаја у међународној политици и рушење једнополарног света.

Да ли руска аждаја прети Европи

Шта у том контексту значи овогодишња посета Мајкла Помпеа суседним земљама Руске Федерације – Украјини, Белорусији, Казахстану и Узбекистану, од којих су две државе чланице ОДБК, а друге две у тесној војној, политичкој и економској вези са њом? У суштини значе исто оно што и пре годину дана, али са неким додатним нијансама.

Као прво, фобија западног света на челу са САД није више окренута само према Русији већ и према Кини и њеном све већем економском и политичком утицају на земље централне Азије.

Друго, простор поменутих земаља потребан је САД као одскочна даска за нове и још необелодањене коначне војне и политичке циљеве Америке у овом делу света. На тај начин би се заокружио геостратешки појас усмерен ка Русији, Кини и Ирану.

Треће, најава економских и политичких интервенција Запада (читај: САД) као наводна помоћ поменутим земљама указује на интензивнији наставак већ започете активности економске и политичке изолације Кине и Русије од остатка света, а нарочито од њима блиских земаља.

Односи две јаке и велике државе су пуни неповерења и сталних међусобних оптужби
Као четврто, покушај Сједињених држава да оживи „ГУАМ групу“ (Грузија, Украјина, Азербејџан и Молдавија), створену почетком деведесетих година прошлог века са намером да се уравнотежи превелики утицај Русије на постсовјетском пространству, односно да се ограничи њена доминација у целом евроазијском региону. Иницијативу за оснивање „ГУАМ групе“ као антируског савеза, наравно, дале су Сједињене државе које су у почетку и финасирале овај пројекат. Међутим, овај лукави амерички покушај није успео. Најпре због отказа Азербејџана и Моладије, а потом половином прве деценије 20. века због пада Јушченка (Украјина) и Сакашвилија (Грузија) Савез је дефинитивно отишао у историју. Оснивање оваквог савеза Јељцину и његовој либералној Влади тада није био довољан разлог да се увере у не баш пријатељске намере САД према Рисији, иако се Америка заклињала у тако нешто. Намера САД је да том новом будућем савезу приступи још и Белорусија, Казахстан и Узбекистан.

Украјински фактор и синдром авангардне русофобије

Свој офанзивни налет на остатак држава које окружују Русију, које још увек нису у довољној мери под контролом САД и НАТО, Помпео је започео у Украјини, земљи коју америчка администрација сматра својим скоро „завршеним послом“, што наравно није тачно. Дакле, државни секретар је кренуо од, по њему лакшег проблема, идући ка тежим. Геополитички стручњаци који раде за америчку владу сматрају да се у Украјини точак историје не може вратити на пређашње стање, онакво какво је било до такозване друге „наранџасте револуције“ 2014. године и државног, наравно неуставног преврата на Мајдану, већ ће се он котрљати у још снажнијем антируском темпу. У овом тренутку, поједностављено, то је оно што се очекује од Украјине. За сада, ништа више од тога, до неког повољнијег тренутка.

Наравно да „сламање кичме“ Украјини још увек у целости није завршено, с обзиром на то да у политичкој агенди међународне заједнице постоје нерешени проблеми изазвани повратком Крима у састав Руске Федерације и са грађанским ратом на Донбасу. Амерички интереси су да се стање „ни рата ни мира“, какво се сада на вештачки начин одржава на линији разграничења са источним деловима Доњецке и Луганске области (самопроглашеним Републикама), и даље користи за притисак на Русију, па отуда и не чуди да је главна изјава Помпеа у Кијеву она која говори о, а како другачије тумачити, „ратној помоћи“ Украјини.

Врло је занимљиво да из Вашингтона долазе и неке друге, опречне изјаве. Бела кућа напомиње како је та помоћ условљена даљим понашањем Кијева. Неки су склони да тумаче ове помало контрадикторне изјаве као опомену председнику Зељенском да није био од велике користи у раскринкавању корупцијске „афере Бајден“. Наставак приче о Бајдену, његовом сину и притиску бившег потпредседника САД на политичке структуре Украјине да смене државног тужиоца који се усудио да процесуира овај случај, одговараће Трампу у преизборној кампањи вишеструко. Најпре, ако кандидат за председника из демократског табора буде Џо Бајден, онда ће Трамп против њега имати ефикасно оружје, а друго било ко да буде кандидат, садашњи председник САД ће се обрушити на демократе у целини, прозивајући их за корумпираност, уцењивање „једне суверене државе“ и неспособност да донесу било какво добро америчком народу, а да су истовремено спремни на стицање личне користи злоупотребом државних положаја.

Ако је Помпео желео да учврсти садашњу украјинску власт у њеној авангардној улози русофобске политике, подржавајући њена настојања да на кијевским условима оконча грађански рат који је сама изазвала, он је у томе делимично и успео. САД још увек јавно није признала Нормандски формат као кредибилну формацију за преговоре у вези регулисања стања на Донбасу, чиме једноставно руши и њену идентитеску карту – Минске споразуме, од којих зависи и перспектива окончања грађанског рата. То практично значи да између Француске, Немачке и Русије, с једне стране, и Украјине, с друге стране, стоје Сједињене Америчке Државе. То је главни разлог што не функционишу Мински споразуми.

Украјинска рашомонијада

У том смислу улога председника Украјине Володимира (Владимира) Зеленског је очигледно минорна. Он и да жели регулисање односа са Русијом и Донбасом, то никако у овим околностима не може остварити. Директна последица посета Мајкла Помпеа Украјини је појачано, чак два пута веће по извештају ОЕБС-а, бомбардовање Доњецке и Луганске области од стране украјинске регуларне војске. Зашто Зеленски, као главнокомандујући армијом, то смртно гранатирање не заустави, ако прокламује себе као миротворца?

Једнаставно он то не може. Зеленски фактички нема контролу над оружаним снагама своје земље. Последњих неколико месеци а посебно после париског састанка Нормандског формата то се показало као апсолутно тачним. Уосталом он је окружен радикалним националстима, углавном из западне Украјине, који као мањина владају целом земљом. Огромна мањина својим националистичким радикализмом подјармљује огромну већину у Украјини. Уосталом, једна друга посета из Америке која се догодила прошле године после парламентарних избора довела је на власт алтернативног „председника“ у лику Арсена Авакова, министра унутрашњих послова. Он уједно контролише полицију али и оружане параформације ултрарадикалних националиста, који претњама али и свакодневним насилним активностима уливају страх код народа па чак, ето, и код председника државе.

Августа 2019. године, у јеку формирања нове Владе, Џон Болтон, сада већ бивши саветник за безбедност америчког председника Трампа издиктирао је политичким структурама и самоме Зеленском њен састав у коју су ушли сви они који су амерички стипендисти или су на различите начине на њиховим „јаслама“. Готово сви до једног противници су председника Зеленског. Занимљиво, дан после одласка Болтона из Украјине парламент је изгласао нову Владу. Америка је знала да на изборима може победити само ново лице, као што је Зеленски, али су такође знали да он није у потпуности њихов човек од поверења а и да није баш политички „начитан“, па је зато сву моћ пренела у руке свог штићеника Арсена Авакова, дајући му могућност да претњом улице диктира државну политику.

На несрећу по украјинску радикално-нациналистичку елиту Помпео је негде морао и да „одступи“. Његова кулоарска изјава представницима невладиних организација, која је процурила у делу украјинске штампе, да је питање Крима решено, јер је врло тешко „било шта од Русије узети“, одјекнула је као политичка бомба у Украјини. Наравно, власт покушава да релативизира ту његову изјаву свим средствима, али не тако успешно, јер и Сједињене државе схватају шта је историјска и политичка реалност.

Међутим, без обзира што у том свом походу на Украјину Помпео исказује и знаке разума, Украјина а пре свега Пољска и даље остају главни амерички стожери антируске политике за шта ће добијати још већу и конкретнију војну помоћ, него што су је до сада имале.

Нови Белоруски фронт

Није тајна да САД већ дуго покушавају да „забију клин“ у руско-белоруске, у историји веома пријатељске али и братске односе. Белорусија им је посебно потребна, јер без ње тешко могу направити комплетан обруч око руских спољних граница. Истовремено, доводећи две братске земље у конфликт, Запад на челу са САД покушава да разбије идентитет „сверуског духа“ који несумњиво постоји и у Белорусији као и у Украјини, поготово после дуготрајних најава о формирању јединствене државе Белоруса и Руса, што Америка по сваку цену жели да спречи.

За америчку појачану активност у овој земљи постоји и непосредан повод и за САД повољна околност која је садржана у најави погоршања руско-белосруских односа, пре свега због нафте и гаса. Уговор о испоруци нафте и гаса Русија није хтела да продужи по старим условима, јер јој то очигледно ни економски а ни политички не одговара. Белоруска потраживања су слична украјинским – Русија је дужна (сиц!) да овој земљи испоручује енергенте под најповољнијим условима. То значи да унутрашња цена у Русији буде важећа и за Белорусију, да буде иста онаква каква је на пример цена у Смољенској области, иначе дотиране из руског буџета.

Александар Григорјевич Лукашенко, после Мила Ђукановића, најдуговечнији председник једне земље, зна свој геостратешки положај и значај који у том смислу има за руску одбрамбену политику, те стога наступа самоуверено у односу на Русију, а истовремено позивајући Американце „у помоћ“.

Помпео и Стејт департмент су прозрели тај конфликт и вешто га користе. Државни секретар је најавио да је Америка спремна да испоручи нафту и гас Белорусији по конкурентним ценама (сиц!), како би „сачувала“ белоруски државни суверенитет, који је наводно угрожен управо због зависности од руских енергената! Међутим, белоруски раст БДП, који је у последњих десетак година на нивоу од најамање три одсто, управо је омогућио јефтини руски гас. Многи мисле да „стари лисац“ Лукашенко игра мудру игру, претећи Русији Америком, како би извукао за своју земљу највећу корист, ниску цену енергената на уштрб руског буџета.

Међутим, варају се заговорници политике „тврђења пазара“ од стране Лукашенка, да је то све безазлено и да ће на крају доћи до компромиса Русије и Белорусије. Односи су много комликованији него што то на први поглед изгледа. Већ поодавно Лукашенко „намигује“ Западу, пре свега да га не би угрожавали, дирали и како не би озбиљније помагали и развили белоруску опозицију његовој власти. Такође, заједничка држава у најави није безазлена прича а нити је без неких реалних основа. Уосталом ту заједничку државу управо је предложио Лукашенко, али под својим условима.

Путин не мисли тако. Он Белорусију посматра као будућу федералну јединицу Руске Федерације, односно као аутономну републику у саставу јединствене државе. Наводно, неки западни аналитичари сматрају да је та, нова јединствена држава потребна Путину како би опстао на власти, с обзиром да би он био први њен председник. Истина је, међутим, другојачија: Путину није потребна нова држава како би имао огроман политички утицај у својој матичној!

У историји Русија је стварала много пута Белоруски фронт према западним најездама и претензијама. Белоруски фронт према Пољској траје већ више од четири века. Он је стваран и као одбрана од шведске агресије, а такође и од немачке, и то у више наврата. Белоруски фронт је постојао и за време Наполеоновог освајања Русије. Наравно, најжешћи је био онај за време Другог светског рата, односно Отаџбинског рата како га Руси називају. Сва је прилика и није немогуће да се још једном у будућности формира тај исти Фронт као једна од важних одбрана руске земље, јер спољна политика земаља западне хемисфере већ десет векова је у приоритету усмерена ка покушају подјармљивања и распарчавања Русије.

Казахстански и Узбекистански рулет

Сматра се да је Казахстан један од највернијих и најпоузданијих савезника Русије и њеног председника Путина. Пре свега то је, између осталог и због личних односа, сада већ бившег председника Казахстана Нурсултана Абушили Назарбајева и Владимира Владимировича Путина. С друге стране казахстанска економија је у тесној вези са руском, из простог разлога – руско тржиште је основно тржиште за казахстанске производе. Постоји свакако и још једна значајна чињеница. У Казахстану живи најмање 30 одсто рускојезичних становника и захваљујући том податку руски је један од два званична језика ове државе. Говори се да је Назарбајев под старе дане учио казахстански језик, јер га уопште није знао, како би доказао своју патриотску оданост својој земљи после распада Совјетског савеза.

Дакле, Мајкл Помпео се обрео у земљи вечитих номада, чији је кров над њиховим главама вековима била покретна јурта. 2

Али, и дан данас Казахстан признаје да је прво зидано здање од цигала добио при совјетској власти и да се за совјетско време развио у озбиљну индистријско-пољопривредну земљу са респектабилним ресурсним капацитетима минерала, воде, нафте и гаса. Са Белорусијом и Казахстаном Русија гаји више од политичких и економских односа. Она је за те две државе и емотивно везана, као што су и оне на исти начин везане за Русију. Па, поставља се питање откуда смелости државном секретару САД да било шта покушава у таквом окружењу? А, да је покушавао видеће се из приложеног.

Мајкл Помпео се у Астани срео са новим председником Касимом Жомарт Кемеловичем Токајевим (67), али и са „сивом емеиненцијом“ Назарбајевим, сада председником Савета безбедности Казахстана и челником владајуће странке. Управо у новом распореду снага у Казахстану амерички Стејт департмент је видео своју шансу, сматрајући да ће се са Токајевим лакше договорити, с обзиром да у његовој биографији постоји једна мала, али ипак могућа тачка ослонца. Касим Токајев је руски ђак. Завршио је у Москви чувени дипломатски факултет ГИМО , дипломирао две године касније од Сергеја Лаврова са којим је на факултету али и после њега био у одличним односима. Био је дипломата, једно време и министар иностраних послова. Оно што је Американце привукло је један мали детаљ из његове биографије. Две године (од 2011. до 2013.) био је на дужности Заменика Генералног секретара ОУН а истовремено је био и генерални директор одељења Организације уједињених нација у Женеви. Могуће је да Помпео ту информацију тумачи на свој начин. Ако је радио у Уједињеним нацијама, вероватно је да Токајев, благонаклоније гледа на САД, с обзиром да је та земља највећи финансијер ОУН. Могао је и сам да то осети на својим личним приходима, јер функционери у тој светској организацији имају веома високе плате. Међутим, Токајев је можда још увек у сенци Назарбајева, али свакако није политички наиван и лаковеран.

Смелост и дрскост Помпеа да диктира шта је за Казахстан најбоље

Дакле, захваљујући тој чињеници из биографије Токајева, која сама по себи ништа не значи, Помпео се осмелио да у Астани изјави следеће: “У потпуности подржавамо слободу Казахстана да изабере да послује с којом год земљом жели, али сам уверен да државе добијају најбоље резултате када су партнери америчких компанија. Добијате фер договоре. Добијате отварање радних места. Добијате транспарентне уговоре. Добијате компаније које брину о животној средини… Привлачност кинеских инвестиција иде упоредо са губитком суверенитета и оне могу да нашкоде, уместо да помогну, дугорочном развоју земље.“ Овде више није важно колико у овој изјави има лицемерја, већ смелост и дрскост госта да диктира једној одиста сувереној и поносној земљи, као што је Казахстан, шта треба да ради и шта је за њу најбоље!

Дакле, либерална економија важи само за САД, али не и за друге земље, јер како би иначе многе компаније у трећим земљама добиле од Сједињених држава санкције с обзиром да раде за Немачку и Русију на гасоводу Северни ток 2, хиљадама километара удаљеног од Вашингтона, или да кинеске компаније руше нечији суверинет, а америчке, гле чуда то не чине! Оне су, иначе „милосрдни анђели“…

Помпео је на фини и тихи азијатски начин и са европским манирима, у Казахстану саслушан и испраћен је на даљи пут без одговора, у Узбекистан, следећу дестинацију у којој ће „порадити“ да се онемогући кинески „пут свиле“ према Европи. Оном истом путу који је пре осам векова заговарао Марко Поло.

Помпео се у Узбекистану срео са председником Мирзатом Миромоновичем Мирзијојевим (63), наследником, за Узбекистан, легендарног Ислама Каримова. Мирзијојев је ташкентски ученик и никада није био у структурама совјетске власти, ни у Узбекистану ни у било ком другом делу Совјетског савеза, осим професорског ангажовања на универзитету и то као први проректор.

Војне базе САД у Узбекистану

Званично, Мајкл Помпео је пристигао у Ташкент наводно због две ствари. Најпре због могућности да кроз Узбекистан са Каспијског подручја, једног дана проведе нафтовод и гасовод као алтернативу руским цевоводима. Друго, да пропагира идеју о бисмислености утицаја Кине у централној Азији и њеном „путу свиле“. Међутим, посматрачи овог путешествија државног секретара САД нису изнели још један, важнији задатак који је Помпео имао у Узбекистану.

Он је свакако радио на обнови војне сарадње са овом земљом и то онакве какву је Америка имала пре две-три деценије. Односно, Помпеа је интересовало отварање војних база у Узбекистану, као што је то било некад у јеку америчко-авганистанског рата. На коју страну би оружје, ракете и авиони из тих база биле усмерене, сувишно је говорити. У комшилуку ове земље налазе се два наводно највећа непријатеља Сједињених држава – Русија и Иран.

Закључак је једноставан. Имајући у виду ову кружну путању коју је око Русије направио Мајкл Помпео, ни мало наивну и невину, морамо закључити само једно – нешто озбиљно се припрема у режији Америке и њених НАТО савезника! Зато, и уши и очи и руке Кине и Русије, па и Ирана морају бити спремни на изазове које им нуди „милосрдни демократски анђео“.

На још веће изазове морају бити спремне управо државе које је Помпео посетио. Њима је амерички „пријатељ“ великодушно понудио улогу жртве која треба прва да страда у одговору Москве на евентуално непосредно угрожавање безбедности Руске Федерације. Американци ове осведочене руске пријатеље и браћу лобирају да постану америчка најамна војска која ће до последњег човека да изгине за америчке интересе. Сувише храбро, или сувише глупо? У сваком случају веома ризично путешествије.

Ми мали, свакако ћемо страдати као колатерална штета у било којој варијанти негативног сценарија који би из овога ризичног путешествија америчког државног секретара произашао.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!