Pročitaj mi članak
До 18. августа 2012. године, Душко Антељ (35) био је у покрету готово 12 сати дневно. Због посла којим се бавио, прелазио је и по неколико стотина километара дневно. Као менаџер у фирми, морао је да организује рад 80 људи којима је био надређени.
У слободно време је возио мотор, излазио с пријатељима, путовао… Онда га је док је возио мотор, тог августовског дана, на Авалском путу, на делу где је ограничење брзине 40 километара на час, брзином три пута већом од дозвољене, прелазећи пуну линију и улазећи у његову траку, на средини кривине, аутомобилом ударио Милан Стојковић.
Душко се пробудио сутрадан на Одељењу ортопедије Клиничког центра Србије. Бунован од анестезије, питао је докторе у шок соби колика је штета. Ништа му нису рекли. Само су с његовог тела скинули чаршаф којим је био покривен. Лева нога му је била ампутирана до препона, а леву руку која је пукла на чак 11 места и чији је лакат био потпуно смрскан једва да је могао да помера…
Надлежни тужилац је по службеној дужности покренуо поступак против Стојковића. Утврђено је да је после Душка овај младић ударио још једно возило, а потом бахато опсовао сувозача у том аутомобилу.
Током доказног поступка пред Другим основним судом у Београду, откривено је да је после свега побегао у оближњи воћњак да би променио гуму на аутомобилу. С обзиром на то да није успео, отишао је аутобусом кући по брата.
Вратио се по аутомобил, а када је кренуо – полиција га је ухапсила. Откривен је на основу регистарских ознака које је записала девојка коју је опсовао када је ударио у њен аутомобил.
Судија Снежана Трифуновић је утврдила да је Стојковић крив за тешко дело против безбедности саобраћаја. Изрекла му је условну казну и једногодишњу забрану управљања моторним возилом!?
Образлажући изречену пресуду, судија је рекла да није било умишљаја и да је то узето као олакшавајућа околност. Према незваничним информацијама, заменица другог тужиоца Маја Стојановић одрекла се права жалбе.
После свега што је прошао, психичке и физичке кризе, шест месеци лежања у кревету, три болничке инфекције, четири месеца рехабилитације у Специјалној болници за рехабилитацију и ортопедску протетику и школу хода, Душко каже да не криви само Стојковића. Крив је, каже, и правосудни систем ком је, док му се све ово није догодило, веровао.
– Наравно, мислио сам да се мени то неће десити. Возио сам увек с пуном опремом и пазећи на себе и остале учеснике у саобраћају. Тог дана, у замало фаталној кривини, у последњој секунди видео сам испред себе два аутомобила која се крећу ка мени. Један правилно својом траком, а Стојковићев мојој траком директно на мене. Нагло сам кочио, али простора за избегавање није било. Следећа чега се сећам је болница, звукови инструмената и јауци осталих пацијената на одељењу интензивне неге – шока Б. После су ми говорили да сам срећник јер мало њих са овог одељења доживи да исприча своју причу – у даху говори Антељ.
Док објашњава све је што проживљавао током деветомесечног опоравка, бол и осам операција које су уследиле, готово су пали у заборав после „судара” с правосудним системом и осмехом окривљеног после изречене казне.
– За мене је касно, али ми је важно да оваквим и сличним возачима морају да буду изречене одговарајуће казне за грубо кршење саобраћајних прописа јер се условним кажњавањем не санкционише, него чак и охрабрује овакво понашање у саобраћају. Хоће ли Стојковић и њему слични за годину наставити своје насилничко понашање у саобраћају и направити инвалидом неког следећег мотоциклисту или возача. Не треба тражити оправдања тешких саобраћајних несрећа, чијих смо сведоци свакодневно, само у лошим путевима или неодговарајућој сигнализацији. Уведите строге казне или доследно спроводите Закон о саобраћају и стање ће се драстично побољшати – каже наш саговорник.
Правници с којима смо разговарали, делом суздржани зато што нису видели образложење пресуде, карактеришу је као, најблаже речено, нечувену.
– Сама чињеница да је младић после удара остао инвалид с великим степеном телесних оштећења наводи на закључак да је пресуда која је изречена испод законског минимума. С обзиром на изнете чињенице, казна је морала да буде ефективна. А, где је чињеница да је окривљени побегао с лица места и да није помогао повређеном, а што је, такође, кривично дело. Ово је, заиста, невероватно – наводи „Политикин” саговорник.
На дан изрицања пресуде, Стојковић је на свом профилу на друштвеној мрежи „Фејсбук” написао: „Коначно нешто лепо да ми се деси”, а као профилну слику поставио је „бесан” аутомобил на којем, уместо регистарских ознака, стоји напис „запишите ми број, приведите ме сутра”.
Повратак у стварност
Антељ је почео да хода. Вежба. Протетисање, жуљеви од лежишта протезе на остатку леве ноге, фантомски болови у недостајућем делу тела, неизвесност од операција руке које следују, као и живота који више не може да се планира постали су свакодневица овог младог човека.
Због оптимизма и активности којима се тренутно посветио, а то је безбедност у саобраћају кроз пројекте обуке младих возача мотоцикала који се тек сусрећу са саобраћајем, сматрају га изузетком у много сличних примера. Јер, савладао је највећу животну лекцију – како без обзира на околности мораш устати и наставити даље.
(Политика)
