Ђуро Виловић је рођен 1889. у српској католичкој породици у Брелима код Макарске, а умро 1958. у Бјеловару. Завршио је Римокатоличку богословску школу и Богословски факултет у Задру, па Филозофски факултет у Бечу. Неколико година био је католички свештеник да би, после Првог светског рата, затражио да пређе у православље, што му надлежни у Патријаршији Српске православне цркве нису дозволили. Не хотећи да остане католик, покрстио се у лутерана.

Из његових радова да се закључити да је схватио да Римокатоличка црква не бира средства при остваривању својих циљева. То сазнање је очито било пресудно да се одрекне католичанства. Напустио је свештенички позив и оженио се Српкињом православне вере.

Приређивач ове књиге и писац предговора Вељко Ђурић Мишина тврди да је око сто страна рукописа изгубљено. Као по договору, београдски издавачи су обавештавали Виловића ‘‘да би се, издавањем књиге с таквим садржајем, вређали Хрвати’‘.

Но, и овако искасапљена, Виловићева књига открива драгоцене податке о хрватским злочинима над православним Србима. При том аутор подсећа да су идејни творци тих злочина, често и извршиоци, били баш римокатоличи надбискупи, бискупи, фратри и попови. Набрајајући их, Виловић помиње и ратни злочин у православној цркви у селу Трибуњу код Шибеника, када је хрватском војском (усташама) командовао католички свештеник дон Крсто Јелинић, родом из Ждрелца.

Тај је наредио да се силују српске девојчице и девојке од 12 до 20 година, да се муче, закољу, и баце у море. Том приликом је 80 Срба, оба пола и свих узраста, опет по његовом наређењу, затворено у малу православну цркву у Трибуњу, чија су врата и прозори запречени жицом и катанцима. Требало је установити колико ће времена требати да свих 80 жртава поумире од смрада. Прва смрт је наступила трећег дана, а последња дванаестог.

Виловић је уочио да је Римокатоличка црква била најважнији творац Независне Државе Хрватске и њеног државног програма о биолошком истребљењу Срба, Рома и Јевреја.

‘‘Католичка црква’‘, пише он, ‘‘ретка међу порецима света, не ради по програму за данас, или сутра, него за бар које столеће унапред. Она је, увек до сада, веровала и није се варала да има времена. Надлештво је у Ватикану. Оно је, несумњиво, зацртало став, повукло линије основе и одредило поступке клера у Хрватској према Југославији. Надзор је поверило, као и увек, језуитима’‘.

И заиста, Ватикан је све унапред планирао. Аутор то доказује и хрватским припремама за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Хрватској, појачаним 1939, кад је, уз одобрење Кнеза Павла Карађорђевића, створена Бановина Хрватска. Власт у њој преузела је Хрватска сељачка странка, на челу с Влатком Мачеком, наследником Стјепана Радића и тадашњим потпредседником Владе Југославије. И одмах је Мачек почео да ствара будућу хрватску војску, шаљући окружнице о организовању и наоружавању Хрватске сељачке страже, са центрима најчешће по католичким црквама и манастирима. Истовремено, Мачек је потписао и тајни споразум с Владом фашистичке Италије, по којем је Хрватска сељачка стража била обавезна да помогне немачке и италијанске снаге при њиховом нападу на Југославију.

И заиста: по доласку у Загреб 1941, Анте Павелић је имао наоружану војску од 300.000 Мачекових људи, потом распоређених у усташке и домобранске јединице. Већина командног кадра припадала је католичком клеру. Вилотић то доказује наводећи, између осталог, и њихова имена с подручја Имотског.

То су фратри Милановић и Брадарић, Крсто Радић, Ћиро Ујевић, Јосип Росић.

У Босни, у Добоју, командује жупник др Драгутин Камбер, у Крашову је фра Алојзије Мисил, у Дрнишу је фратар др Петар Берковић, у херцеговачким Клепцима је дон Илија Томас, у Нашицама фратар Сидоније Шолц, у Градини свећеник Карло Лукач, у Славонском Броду катехета Драго Марјановић, у Бјеловару катехета Мато Паљуга, у Коњицу свећеник М. Крпо, у Тузли жупник Тадија Михачевић, у Руми жупник Антун Мијаковић, у Слуњу жупник Перо Чиргија, у Глини жупник Жужек, у Удбини је свећеник Мато Могуш, итд.

Мада је Ђуро Виловић добро познавао циљеве Римокатоличке цркве и њену унутрашњу структуру, ипак се није могао начудити какви су злочини у Независној Држави Хрватској учињени под командом католичког клера. Представљајући тако фрањевачке редовнике и упоређујући њихове злочине с делима Светог Фрање – по којем се њихов свештенички ред зове, он пише:

‘‘Свети просјак Фрањо из Асиза је окупљао око себе и птице небеске, да им говори реч љубави… Тај је Свети из Асиза утемељио ред фратара фрањеваца, онај исти ред чији потомци, овај час, својим делима и злоделима, пуне ужасом и једног нацистичког немачког мајора артиљерије… Ови ученици Светог Фрање, набијени мржњом, кољу по Независној Држави Хрватској невине људе, браћу по оцу небеском, браћу по једном истом језику, браћу по једној крви и браћу по једном те истом тлу Мајке Земље, што их напаја соковима истих њедара: кољу, убијају, закопавају живе по јамама, мртве стрмоглављују у реке, у море и низ провалије’‘.

Виловић не околиши о суштини хрватске државе. Још крајем 1940-их написао је да је Хрватска створена ради уништавања Југославије. Пророчки је навео да је циљ Ватикана ‘‘да се онемогући, не само обнова Југославије, него и сваке друге државне заједнице, у којој би се икад могли наћи заједно Хрвати са Србима’‘.

На крају овог осврта, ваља подсетити да је између два светска рата Виловић био један од најпопуларнијих књижевника у Југославији. Објавио је пет веома читаних романа: Естета (1919), Међумурје (1923), Три сата (1925), Мајстор душе (1931) и Звоно је оплакало дјевицу (1938), и три приповетке Загаљени живот (1923), Мандорлато (1924) и Хрватски сјевер и југ (1930). Писао је у многим загребачким и београдским новинама и свакодневно био присутан у јавности. Због тога је веома одјекнула његова расправа о народима и језицима на Балкану у којој је тврдио да је службени језик у Југославији српски а не српскохрватски (или хрватскосрпски) и да не постоји хрватска нација, већ вештачка творевина сачињена од Словенаца у Загорју и Срба католика по другим ‘‘хрватским’‘ крајевима. По њему, српске земље се граниче са словеначким у околини Загреба. Много пре нашег савременика, др Николе Жутића*, Виловић беше прозрео да је хрватска нација дело колонијалног инжињеринга Ватикана и Аустрије.

БОЖО ЈЕ ВИДЕО ТЕК РОЂЕНУ ЋЕРКУ,ПА УБИЈЕН ОД СНАЈПЕРА ОВК: 19 година касније, његовој жени је стигао снимак због ког је занемела (ВИДЕО) https://t.co/C2q2fjTDQx

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 20, 2018

И летимичан осврт на књижевну делатност Ђуре Виловића нас упућује на недораслост српске званичне политичке и интелектуалне ‘‘елите’‘. Јер, Виловић је прибројан хрватској књижевности – баштини народа који, по њему, не постоји. Ниједан српски критичар, књижевник, или академик није се заложио да се он уврсти међу српске књижевнике и да се за то, буде ли требало, затражи и подршка УНЕСКО-а. Јер, Виловић је Србин по сопственој опредељености, пореклу и ставу током Другог светског рата, када је приступио Југословенској војсци у отаџбини и у штабу ђенерала Драже Михаиловића добио високи положај у Равногорском покрету.

* (Никола Жутић, Срби римокатолици, такозвани Хрвати, Српска радикална странка, Београд)

Извор: srpskilist.net

Ознаке: Ђуро Виловић