Прочитај ми чланак„Премијер“ Здравко Кривокапић је, у свом мандатарском експозезу, најавио да ће, међу приоритетима Владе бити и предлагање закона о лустрацији.
Лустрација означава поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавним функцијама и мјере спречавања учествовања тих лица и бављењу државним и јавним пословима. Потиче из Старог Рима, гдје је lustratio (свечано и јавно очишћење од грехова, очишћење жртвом помирења) представљала церемонију „прочишћења“ или „ослобађања“ од предмета „зла“. Тежиште се стављало на етичку, а не на правну димензију.
Одвијала се кроз религиозни обред, кружну процесију коју је пратила ритуална музика, као и игра и пјесма око особе или предмета који се „очишћује“. Лустрација је значила и периодично преиспитивање важних личности и „чишћење града“, које се обављало сваких пет година. Lustrum je био петогодишњи период између двије лустрације.
Слично значење појму лустрације има катарза (грч. katharsis – чишћење, прочишћење) која је, такође, представљала ритуално прочишћење душе од негативних осјећаја у тешким животним тренуцима или од страсти и ослобађање од, тиме узроковане, душевне напетости.
Лустрација је постала актуелна у посткомунистичком периоду, након пада Берлинског зида, 1989.године и обухватала је државне службенике и друге грађане који су „радили“ за тајне, односно безбједносне службе. Подразумијевала је отварање архива тајних служби, односно увид у полицијске досијее и претежно је остварена у правосуђу.
У процесу лустрације најдаље је отишла Чешка, у којој су законом, 1991.године, забрањене јавне функције свима који су радили за комунистички режим, од Другог свјетског рата до тада. Правне последице су биле да они који су учествовали у кршењу људских права и слобода не могу да обављају државне и/или политичке функције у одређеном временском периоду. У Мађарској је лустрација била дио сложеног, еволутивног процеса „декомунизације“ и „десовјетизације“ друштва.
Пољски закон о лустрацији предвиђао је обавезу грађана да писменим путем учине јавном сарадњу са тајном полицијом, у периоду од 1944-1990. У поступку није било недодирљивих, а поготово не оних који су означени као „повјерљиви информатори“.
У Источној Њемачкој, лустрацијом су били обухваћени сви државни службеници који су сарађивали са тајном службом Штази, што је скраћеница од Stassicherhieitsdienst – Служба државне безбједности. Радна мјеста у јавним службама су била очишћена од таквих особа. Источно-њемачка тајна полиција („штит и мач Партије“) имала је досије о скоро сваком грађанину, као и безброј доушника Лустрацијом је сваки заинтересовани грађанин могао да изврши увид у досијеа.
Општа карактеристика лустрација у посткомунистичким земљама је да је масовна жеља да се, хитно и потпуно, раскрсти са комунистичким режимом била важнија од поштовања принципа владавине права.
У Србији је, 2003.годинe, био донесен Закон о одговорности за кршење људских права, са роком важења од десет година и уопште није примјењиван.
У Црној Гори, лустрацију није могуће спровести на уставан и законит начин. Наиме, у сагласности са Уставом, није могуће донијети посебан закон о образовању паратужилачких и парасудских органа, поступку утврђивања одговорности за кршење људских права и мјерама (санкцијама) које би се кршитељима изрицале.
Уставом Црне Горе, у складу са међународним уговорима, зајемчена су и заштићена неповредива људска права и слободе (члан 6). Надаље, у члану 24 Устава, прописано је: „Зајемчена људска права и слободе могу се ограничити само законом, у обиму који допушта Устав у мјери која је неопходна да би се у отвореном и слободном демократском друштву задовољила сврха због које је ограничење дозвољено. Ограничења се не смију уводити у друге сврхе осим оних ради којих су прописана“.
У члану 45 Устава зајемчено је пасивно бирачко право, односно право да буде биран, сваком држављанину Црне Горе који испуњава прописани добни и резиденцијални услов, као и право на рад (члан 62).
Уставом је установљена судска власт коју врше судови (члан 11), на основу Устава, закона и потврђених и објављених међународних уговора, а забрањено је оснивање пријеких и ванредних судова (члан 118).
Чланом 134 Устава, установљено је државно тужилаштво као орган који „врши послове гоњења учинилаца кривичних дјела…“
Језичким, логичким, циљним и системским тумачењем наведених и, са њима повезаних, других уставних норми, као и норми Кривичног законика (КЗ), извлачи се утемељен закључак да о забрани вршења одређених послова, односно јавних функција одређеном лицу, као ограничењу Уставом зајемчених људских права, може одлучивати само надлежни суд, поступајући по оптужници надлежног тужилаштва.
Надлежни суд је овлашћен да осуђеном лицу (као правну последицу осуде, утврђену посебним законом) изрекне „престанак, односно губитак одређених права или забрану стицања одређених права“ (члан 115 став 1 КЗ). Као правне последице осуде, нормиране су, између осталих, „престанак вршења јавних функција“, „престанак вршења одређеног позива или занимања“, „забрана стицања одређених јавних функција“ и „забрана стицања одређеног звања, позива или занимања…“ (члан 116 КЗ). Правне последице осуде трају најдуже до десет година (члан 117 став 3 КЗ).
х х х
Агенција за националну безбједност (АНБ), углавном, није поступала у складу са својом уставном и законском надлежношћу да штити Уставом утврђени поредак и безбједносне интересе Црне Горе, као и Уставом зајемчена људска права и слободе, већ је била политичка тајна полиција владајуће партије – ДПС-а.
Такав карактер АНБ-а узроковао је незаконито поступање њених функционера и припадника. Медији су годинама обавјештавали јавност о незаконитој примјени мјера надзора, прије свега, о незаконитом праћењу и прислушкивању грађана, углавном политичких противника шефа владајуће партије и вишедеценијског предсједника државе и премијера. Такође, постоје оправдани разлози за сумњу и да су незаконито прикупљани, евидентирани и коришћени подаци о тим лицима (полицијски досијеи).
Медији су износили податке и о незаконитом „дружењу“ функционера и/или службеника АНБ-а са припадницима подземља.
По члану 18 Закона о Агенцији за националну безбједност (у даљем тексту: Закон), Агенција је дужна да грађанина, на његов писани захтјев, упозна да ли су прикупљани подаци о њему и да му омогући увид у те податке (досије), у року од 30 дана од дана пријема захтјева. Међутим, Агенција није дужна овако да поступи „…ако би обавјештење отежало или онемогућило извршење послова Агенције или би могло довести до угрожавања безбједности других лица, о чему ће писано обавијестити подносиоца захтјева у року од 15 дана“ (члан 18 став 3 Закона).
Због свега наведеног, цијеним неопходним да Скупштина, која је надлежна за вршење надзора над безбједносним службама (члан 81 став 1 тачка 10 Устава) неодложно формира експертску групу, састављену од правних и безбједносних стручњака, са овлашћењима да детаљно испита законитост рада Агенције, те да предложи начелни садржај новог закона о АНБ или измјена и допуна постојећег. Тако би се створили предуслови да Агенција врши своју функцију као државни, а не партијски орган. Извјештај експертске групе послужио би и за подношење кривичних пријава против, пензионисаних и активних, руководилаца и службеника Агенције, чијим су незаконитим поступањем остварени елементи бића кривичних дјела.
Сматрам и да је, чланом 18 Закона, дискреционо право Агенције да не поступи по захтјеву грађанина о обавјештењу да ли се о њему води досије и за увид у досије прешироко нормирано. Зато је неопходно Агенцију обавезати на дужност доношења образложеног решења о одбијању захтјева грађанина, те прописати да је такво решење подложно судској контроли законитости у управном спору.
Законом је неопходно нормирати и да је Агенција дужна да Управном суду Црне Горе, поводом конкретног управног спора, достави све податке о разлозима одбијања захтјева грађанина, уз обавезу судија да поштују обавезу чувања тајности. То би помогло да Суд донесе чињенично и правно утемељену пресуду, те да се на тај начин ефикасније заштите Уставом зајемчена права и слободе грађана.
„Ми (полиција – М.Г.) правимо истине…Не сазнајемо их, него их правимо…(Борислав Пекић, 1930-1992, у роману „Како упокојити вампира“)
„…Друштво које обилује потказивачима, не мијења се од данас до сјутра.“ (Имре Кертес,1929-2016,мађарски књижевник)
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
Подгорица, 23. октобар 2021.године
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 23, 2021
