Pročitaj mi članakAna Komnen je redovno nazivala kralja Bodina – „kralj Dalmata”.
Тома Сплитски каже за Бар и Улцињ да се налазе у „Горњој Далмацији”.
Једна победа над Србима цара Јована Комнина 1118-1143, славила се у Византији као победа „над Далматима”.
Византински историчар Јован Кинам каже за Србе да су као „народ Далмати”.
И други византински писци су тако говорили.
Тако Никита Акоминат каже, 1204. године, да су Срби Далмати.
Краљ Стефан Првовенчани каже за своју престоницу – Скадар, да се налази у Далмацији.
Византински историчар Лаоник Халкокондила каже за цара Душана да је он хтео да створи „европску империју народа Илирског”.
(HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1866. (Tomus 19. Pagus 35)
Никада и нико није рекао за Хрвате да су Далмати.
Хрвати и Хрватска се редовно одвајају, и као народ и као земља, од Далмације.
Име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 1б0 године с.е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали -Далматима. (из увода)
На великом грбу цара Душана стоји са леве стране крунисаног двоглавог орла – лав са мачем, а са десне стране стоји Свети Јероним са штитом, који је уједно и грб Босне, и старом илирском заставом Свети Јероним је био Србин, тако се и он сам изјашњавао.
Поред тога, многи писци га називају Далматом.
Када год би неки од папа, бар привремено, толерисао употребу српског језика у католичкој Цркви у Далмацији или Хрватској, редовно би се давало уз то објашњење да се то чини због „Светог Јеронима Илирског”. Присуство Светог Јеронима на грбу цара Душана је сасвим разумљиво и оправдано, јер је он пре Светог Саве био највећи српски светац.
Свети Јероним је био и један од српских апостола, пошто је он први превео на српски језик свете хришћанске књиге. У писму своме пријатељу и имењаку Софронију Свети Јероним каже да је превео псалме за народ његовог језика, лингуае меае.
(Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Page215et216))
Мавро Орбини нам је оставио писмо, буквицу, са којим се служио Свети Јероним. Та буквица није глагољица, како многи из незнања говоре, него је то један од древних облика србице, подударан савременој србици; у којима је и редослед слова исти.
Из књиге Западна Србија Јована Деретића, поглавље о Цару Урошу 0 животу и деловању Срба од VІІ до ІХ века мало се шта зна‚ изузев да су запоседали велики простор‚ Отуда је сасвим разумљиво што се у Франачким аналима за 822. годину саопштава: Да су Срби народ који држи велики део Далмације („Sorabi, quae natio magnam Dalmatiae obtinere dicitur”). Под Далмацијом се подразумева римска провинција‚ која се дуж обале Јадранског мора простирала од Истре до Љеша‚ а на север до долине Саве‚ Западно од Срба у провиници Далмацији настањивали су се и Хрвати‚ поред других племена.
Константин Порфирогенит изричито наглашава да Срби насељени дуж обале Јадранског мора, на подручју између реке Цетине и реке Неретве‚ које се назива Неретвљанска област или Паганија. Срби насељавају и Захумље‚ које се дуж морске обале простире између Неретве и Дубровника‚ а насељавају такође Травунију (Требиње) и Конавле‚ подручје између Дубровника и Боке Которске и Дукљу која се простире између Боке Которске па до ушћа Бојане.
Да би ствар била јаснија католичко Конавле и остала дубровачка околина није знала за хрватство, до друге половине XIX века.
Аустријски статистичар, Карл фон Церниг, је у попису становништва Дубровника и његове околине тј, Конавла и Пељешца 1851. и 1857. написао – Срби.
Срби католици нису се одрицали свога српског имена и покушавали су у много наврата, не да га сачувају, већ да га потпуно заштите и спрече нагли улаз хрватског у Дубровник. Чувајући српско име, чували су и овај град који је био у вечном дослуху мора и зидина, као и трговине и политике.
Лујо Војновић, 1910:
„Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другом облику био и Србима и Хрватима заједнички) – ја ћутим да ми у жилама струји српска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војновића, великога дворјаника Цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића; Војновића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по српскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје српског народа.
Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправен дати свој живот за славу и величину српског народа.”
