Прочитај ми чланак

Нож у леђа Русији: Вучић шаље милионе евра помоћи режиму Зеленског у Кијеву

0

Влада Србије и званично је стала уз (нео)нацистички режим у Кијеву. Док рат у Украјини траје, а такозвана западна алијанса прикупља последње „неопредељене савезнике" на свету, све са циљем „рата до последњег Украјинца", Александар Вучић и његови министри на челу са „премијером" Брнабић, шаљу из најсиромашније државе у Европи помоћ влади Зеленског, док Србија грца у дуговима, у енергетској кризи, у највећим ценама прехранбених производа у Европи и у комплетном хаосу који је велеиздајничка политика одлазећег диктатора произвела, заједно са његовим „тројанским коњима" у лажној опозицији. И док у Њујорку извесна Тамара Вучић заједно са „његовом екселенцијом" Марком Ђурићем приређује модне ревије, Србији прети потпуни колапс, а прети јој и рат против Русије, у који га на подмукао начин увлачи одлазећи режим.

Први састанак ОЕБС Форума о безбедносној сарадњи у 2023. години, одржан је 17. јануара, скоро тајно, поводом кога је Константин Гаврилов, шеф руске делегације при овој организацији рекао да јавност на Западу, пре свега, грађани Европе, САД и Канаде, морају знати да су наводни посредници мирног решења у Украјини, пре свега Немачка и Француска, од почетка рата користили такозвани „мински комплекс мера и Резолуцију 2202 СБ УН“ као параван за тајну дипломатију.

vučić

Иза ове скоро „невидљиве“ вести, крије се читав низ догађаја који би могли да из темеља промене свет. А, реч је о још дубљој подели на „добре“ и „лоше“ у тумачењу англоамеричке пропаганде. „Добри“ (Немачка и САД) су послали тенкове у Украјину, а „лоши“ (Русија) ће тим поводом на почетку 2023. године извести на сцену најновије суперсонично оружје које ће спржити свако коневнционално оружје оног момента кад оно буде окренуто у правцу границе Русије. Ово треба да значи, да на глобалном плану више неће бити „неопредељених“, нити може бити. Тако је било у сваком великом глобалном сукобу, тако је и данас, кад је свет на ивици самоуништења захваљујући сулудој идеји оружаног опкољавања Русије од стране НАТО пакта.

Ова ситуација, из перспективе Србије, која је окружена земљама чланицама НАТО пакта, не дозвољава никакву „неутралност“. То значи да ће унапред пропала политика Александра Вучића (са сваким фино, ни са ким искрено), бити замењена политиком „невољног пристанка“ да се званично стави у службу евроатлантске коалиције. Човек који је десет година ширио мрежу „русофила“ и „путиноваца“, данас све чини како би грађане Србије ставио у позицији да одлучују уместо њега. А, тако рећи до јуче, питао се за све. За сваку изговорену реч својих поданика.

Непосредно након злогласног „Економског форума у Давосу“, где му је представљена могућност дугогодишње робије због међународног шверца оружја, прања новца и криминалних послова на Балкану и ван њега, преко ноћи је постао најжешћи присталица „европских вредности“, укључујући ту и увођење санкција Русији и признање још непризнатог Косова.

И као што је то увек радио, кад дођу моменти да прихвати одговорност, ту одговорност је пребацио на друге. На грађане Србије, па коначно и на непостојећу Владу Србије. Убрзо је (18. јануара ове 2023. године) Влада Србије (са потписом Ане Брнабић) издаје и званично саопштење у коме пише да је „Србија упутила помоћ Украјини у приоритетној опреми, у циљу подршке електроенергетском систему ове земље“, који је циљано, из војно-стратешких разлога, уништила руска војна сила.

Овим чином, Александар Вучић и целокупан његов режим, и званично су се ставили у службу подршке украјинском пронацистичком (и отворено нацистичком!) режиму. Још јасније речено: Режим Александра Вучића, гурнуо је Србију својевољно у рат против Русије, који још није званично проглашен, мада ни тај дан није далеко, уколико ће изјава (пред Бундестагом) немачке министарке спољних послова Аналена Бербок да је „Немачка у рату са Русијом“ бити и званичан став ове кључне европске државе.

Непосредно уочи нове велике хаварије у Колубари (јануар 2023), Министарство рударства и енергетике саопштило је да је Влада Србије одобрила (и упутила) Украјини донацију електроенергетске опреме „коју су ЕПС и ЕМС могли да издвоје у овом тренутку“, упркос правој енергетској драми и великој могућности да Србија остане без струје у врло дугом периоду, због потпуног слома енергетског система.

Да би јасније било какав хаос је на видику, треба рећи да је Вучићев режим из буџета Србије платио комплетну годишњу производњу угља за ложење из неколико највећих рудника Босне и Херцеговине, а да је „стални абонент“ на производњу црногорског угља из Пљеваља, који плаћа „по повлаштеној цени“, одлуком техничке владе Дритана Абазовића.

Много пре ових догађаја, Вучићева министарка „за европска питања“ Тања Мишчевић, дословно је водила кампању па су се могле чути и њене изјаве попут оне да је „Србија врло озбиљан партнер Европске уније и показује значајне вредности када је реч о рату у Украјини и када је реч о усклађивању у заједничкој спољној и безбедносној политици са ЕУ“.

Узгред, „осудила је руску агресију на Украјину“ и да упорно понављала да Србија подржава пуни територијални интегритет Украјине, те да Србија и економски и на сваки други начин подржава режим у Кијеву. Истина је и то, да у рату агената за медијски утицај у Србији свако заузима своје место. Ни званичне изјаве ни лични ставови Тање Мишчевић, нису сасвим њени. Као и сваки „прелетач“, и она носи са собом „багаж обавеза“, како према домаћим, тако и према страним службама, свеједно.

Влада Србије, коју званично води Ана Брнабић, а незванично на сваки начин Александар Вучић, већ дуго подржава и потпомаже (нео)нацистички режим у Кијеву, мада је јасно сваком трезвеном човеку да је овде реч о сукобу са криминалним, нацификованим режимом, кога је инструирала америчка ЦИА, најмање петнаест година пре овога рата, након чега су уследили незапамћени злочини над руским становништвом на југоистоку Украјине и трајали су пуних осам година, све док није уследила „Специјална операција“ по команди из Москве.

Чињенице, историја и документована фактографија, недвосмислено показују и доказују да се овде дословно ради о борби против повампиреног нацистичког зла, на идентичном нивоу на коме се то одигравало и у Другом светском рату. Па чак и на истом терену.

А Вучићева министарка „за европске интеграције“, јавно потпомаже прогон, изгон, уништење и геноцид, и сваком приликом јавно изражава своју приврженост англоамеричкој политици коришћења свих европских држава и нација борби против Русије!

Данас Русије, сутра (што да не!) и Кине, или било кога трећег или четвртог ко се укључи у претећи и врло могући отворени „Последњи рат“ кога ће свет водити, само зато јер „остатак“ света не може да се повинује англосаксонском плану управљања светом.

Није први пут да Вучићев режим од почетка рата помаже режим у Кијеву. И званично и незванично. И јавно и тајно.

Много пре овога рата, још за време док су претходни режими у Кијеву вршили насиље над руским становништвом у крајевима коју данас и званично под контролом Руске федерације, Вучићева влада је слала и велику суме новчане помоћи (не угроженима него баш влади у Кијеву!).

Ево примера: дана 23. априла сада већ давне 2015. године, Влада Србије усвојила је предлог тадашњег премијера Александра Вучића да упути једнократну помоћ Украјини у износу од 100 хиљада евра. Влада је одлучила да ову „симболичну суму“ хуманитарне помоћ за потребе особа расељених услед оружаних сукоба, уручи у влади у Кијеву, министарка задужена за европске интеграције Јадранка Јоксимовић.

Дана 11. јуна прошле, 2022. године, Влада Србије послала је влади у Кијеву три милиона евра „из текуће буџетске резерве“ на име новчане „хуманитарне помоћи за децу и избеглице у Украјини“. Та информација је објављена и у Службеном гласнику. Трагова финансијске и техничке помоћи коју је Вучићев режим слао Влади у Кијеву, има много.

Према неким проценама, грађани Србије су платили најмање 20 милиона евра за помоћ режиму у Кијеву, и пре него је рат у Украјини почео, а посебно кад је „Специјална војна операција“ коначно кренула у обрачун са пронацистичким и чисто нацистичким режимом и његовим фракцијама у Кијеву.

Истовремено, А. Вучић, носилац највишег руског ордена Александра Невског, водио је наводно своју „проруску“ политику. Многи су му поверовали. Данас његово „европско лице“ оптужује „ружно лице Србије“, да га држи „на краткој узди“.

Биће да је погрешио: у Србији је традицију „свиленог гајтана“ оставио још отомански освајач. И на њега може да рачуна.