Прочитај ми чланакАтлантистичка борба против неке земље редовнпо је је борба против њене суверености.
„Оно чему смо можда сведоци није само крај Хладног рата (…) већ крај историје као такве, односно крајња тачка идеолошке револуције човечанства и универзализација западне либералне демократије као крајњег облика владавине.“
Френсис Фукујама, Крај историје
Свако поједностављење носи ризик да се претвори у волунтаризам. Међутим, када су у питању међународни односи, она често односе превагу над комплексним објашњењима. Глобализам, од свог самодефинисања као победничког погледа на свет и његову будућност, тежи да, у складу са циљем експанзије атлантизма, на све расположиве начине уклони суверене земље и њихове режиме или да барем њихову независну позицију дерогира до те мере да она задржи форму, али не и суштину.
Урушавање неподобних режима траје колико и тежња за експанзијом атлантизма – дакле од Другог светског рата до данас. На замаху је посебно добило када су западни стратези умислили да су својом генијалношћу окончали историју и да се још дуго у политичкој мисли неће изродити идеја или систем који би на људскијим основама парирао њиховом. Тада је уследио талас урушавања режима којима је пришивена етикета недемократских и ретроградних а након Хладног рата и оних који наводно делују у супротности са доктрином људских права прокламованом на Западу. Под тим изговором, западни центри моћи су неотуђиво присвојили право да широм земаљске кугле делегирају сопствене системе вредности као најпрогресивније и једино исправне.
1.
Како би се то постигло, од државе је најпре неопходно направити изгнаника из међународних односа и онемогућити јој да равноправно партиципира у глобалној арени. Најбољи примери новијег доба су Иран и Северна Кореја, док је нешто старији СР Југославија у време Милошевића.
За међународну изолацију мора да постоји разлог који западна медијска спин-машинерија претвара у батину којом се слама било какав вид отпора у институционалној равни. У случају Ирана и Северне Кореје, то су нуклеарни програми тих земаља, док је у случају СР Југославије то креирање атмосфере наводне злочиначке политике уз свесрдну помоћ false flag операција. У већ уобичајеним сменама демократски изабраних режима латиноамеричких земаља то је наводно одсуство демократских капацитета тамошњих политичких система, уз неизбежну производњу афера са „међународним последицама“.
Најмањи заједнички садржалац претходно наведених примера је неприкосновена одбрана сопствене суверене позиције, што доводи до њихове карактеризације као „осовина зла“.
2.
Следећи ниво је економски. Економско убиство једне државе је најефикасније спровести ликвидацијом њеног банкарског система. Сувереним државама домаћи банкарски систем пре свега служи за кредитирање економије, односно њених малих и средњих предузећа, која представљају мрежу на коју се калеме сви витални системи функционисања економије једне земље.
Држава која је изопштена из међународног система плаћања и кредитирања после веома кратког времена није у стању да сервисира своје обавезе, што доводи до муњевитог урушавања виталних социјалних система попут јавног сектора (случај СР Југославије под санкцијама), здравственог система (тренутна ситуација у Венецуели) или немогућности да развија сопствене системе који чувају сувереност, попут нуклеарне технологије и комплексних научних истраживања (пример Ирана).
Систем се затим урушава сам од себе, док се за унутрашњу ситуацију медијском диригентском палицом криви државно руководство, а не прави извор проблема. Они мање подложни западним аршинима демократије а више самоодрживи су у стању да се у значајнијој мери одупру, па чак и да преговорима остваре повољну позицију за себе.
3.
Онда када је држава ипак део међународне заједнице, како год је видели, и кад је прихваћена, онда се примењују мекше и дугорочније методе попут обојених револуција, „жутих патки“ и свих оних који се, најшире посматрано, могу подвести под демократске начине борбе, а заправо представљају обавештајне операције на највишем нивоу.
У ту сврху је увек најбоље користити постојеће ситуације, попут тешке економске ситуације након НАТО агресије, корумпираности политичара у Украјини, гасне кризе или рушења објеката у Савамали и оправданог револта јавности који је тим поводом настао. На тај начин се јавно мњење мобилише око објективно постојећих околности, које се вештом манипулацијом искривљују, преувеличавају и на крају окрећу у интересу онога ко их спроводи.
Постепеним али сигурним повлачењем атлантизма са свих делова глобалне позорнице, ни сам Запад није поштеђен оваквог деловања. Интензивни притисци на западноевропске државе да прихвате формирање трансатлантске зоне слободне трговине (TTIP) говоре томе у прилог.
4.
Суверентитет је у основи способност руководства да доноси одлуке у интересу државе независно од воље било ког спољног чиниоца, уз подразумевајућу легитимност која произилази из подршке народа исказане на слободним изборима. Борба против неке земље је заправо борба против њене суверености. Главни циљ је онемогућити да њени ресурси, било економски, политички, енергетски или војни буду под консолидованом контролом суверене власти која одговара искључиво свом народу.
Сувереност произлази најпре из суверености економије. Без ње нема говора о политичкој суверености народа, а државу чини државом, а не провизоријумом. Она подразумева посредну или непосредну контролу над стратешким сировинама, инфраструктуром, као и виталним енергетским и транспортним системима и коридорима. Суверене земље је данас могуће набројати на прсте једне руке. Све оне имају неке заједничке карактеристике – огромне ресурсе, снажну тржишну потрошачку базу, технолошку способност, као и културно-идентитетску кохезију коју је способна да пројектује ка споља.
Природно стање државе као историјске творевине је да тежи што је већој могуће суверености. Математички посматрано, њен апсолутни износ се никада у потпуности не може достићи, али јој је потребно тежити јер је сувереност једнако економски развој и просперитет читавог друштва.
Иницијални циљ је претварање национално свесних јединки у обезглављену аморфну масу која нема јасну перцепцију сопственог интереса, већ зарад физичког опстанка следи интерес атлантизма и његових полуга утицаја. Како би се створили такви услови, неопходно је разбити економију да би природни ресурси и индустријска база били доступни за експлоатацију од оних који разбијање врше. Најважније је задржати монопол над информацијама, посебно у области науке и технологије, јер оне омогућавају развој стратешких одбрамбених и општих развојних капацитета државе.
Крајњи циљ глобалистичких елита је у основи једноставан – потребно је онемогућити државу да следи независан курс личног развоја, и потчинити је атлантистичкој машинерији кроз одлуке које се доносе у Стејт департменту, а не у институцијама које је изабрао народ. Брана оваквом току је јасно дефинисање националног интереса у најужем смислу те речи код великих и моћних, док је код малих то везивање за снажнијег геополитичког играча који уједно чини и природног савезника у остваривању сопственог дефинисаног националног интереса, утемељеног у реалности актуелног политичког тренутка у међународној арени.
