Прочитај ми чланакРусија, Кина, Турска, Иран и Катар граде дубље економске везе, развијајући енергетску сарадњу и одбрамбене везе.
Споразум о црвеној линији, који су, са циљем стављања енергената под своју контролу, 1928. године постигли британски, француски и амерички велики нафтни играчи – а који се односио на нафтна богаства Блиског истока након Првог светског рата – представљао је танку црвену линију модерне геополитике. Током совјетског периода руски нафтни извоз великим делом је био усмерен на максимизирање прилива доларске тврде валуте на свим могућим тржиштима. Данас, са смехотресним америчким и европским санкцијама Русији и ратовима које Вашингтон подстиче на Блиском истоку, Русија гради нови стратешки оквир своје нафтне геополитике.
Много је речено о томе како је Русија под Путином користила улогу водећег снадбевача природним гасом као кључну полугу геополитичке дипломатије. Гасоводи Северни ток, а убрзо и Северни ток-2 – који, идући из Русије подморским путем, заобилазе политичка минска поља НАТО (Украјину и Пољску) – позитивно утичу на изградњу пословног лобија у ЕУ. Посебно у Немачкој, која би сад два пута размислила пре пристанка на нове лудачке провокације русофобног Вашингтона. Слично томе, Турски ток обезбеђује Југоисточној Европи сигурност руског природног гаса за индустрију и грејање независно од Украјине, што је добро и за Балкан и за Русију. Сад се у стратегији руских државних власника нафте појављује елемент изградње нове геополитичке стратегије уз помоћ руске нафте и нафтних компанија.
МАТРЈОШКЕ, КАТАР И РОСЊЕФТ
Председник Владимир Путин је 7. децембра 2016. објавио да је Русија за за 10,2 милијарде евра продала 19,5 одсто акција Росњефта заједничком предузећу швајцарског робног гиганта Гленкора и катарске Инвестиционе управе. Русија је задржала више од 60 одсто удела. Постојала је велика мистерија о коначним детаљима, закопаним у оном што се на руском назива структура матрјошке. Матрјошке су познате руске обојене лутке у којима се, кад се отворе, налазе мање лутке, па у њима још мање итд., што је асоцијација на угнездену структуру компанија које се баве приобалним бушењем а које су кориштене у трговини Росњефта и Катара/Гленкора.
Какви год да су детаљи децембарске продаје – која је руском трезору донела преко потребна средства усред буџетског дефицита изазваног оштрим падом цена нафте – десет месеци касније Русија и Росњефт договорили су са Катаром, Гленкором и кинеском нафтном компанијом CEFC да Кинези откупе 14 одсто од 19,5 одсто продатих акција Росњефта.
Катар очигледно продајом већине својих акција у Росњефту реагује на саудијске економске санкције и последични недостатак кеша у његовим компанијама. Најзначајнији аспект је, међутим, то што Росњефт први пут учествује у акционарском холдингу са великом кинеском нафтном компанијом. CEFC, приватна шангајска компанија са годишњим приходима од 34 милијарде долара, са својим подружницама на Блиском истоку и у Централној Азији учествује у нафтним и гасним споразумима вредним више од 50 милијарди америчких долара. Синергија споразума Росњефта и CEFC и џиновске евроазијске Иницијативе појас и пут (BRI) је очигледна.
Аналитичари Вуд Мекензи и Кристијан Бормел коментарисали су важност свега овога: „Овај споразум интензивира енергетску сарадњу Русије и Кине. Директан удео у Росњефту кинеског CEFC ће постати главни покретач односа Росњефта са Кином, испред CNPC, Синопека и Пекинг гаса.
Након овог споразума, руске и кинеске нафтне команије ће сарађивати на заједничком развоју нафтних пројеката широм света, што представља чврсто цементирање билатералног односа, који се развио као директна последица глупости Вашингтона у претходним годинама – прво 2007. са базама за одбрану од балистичких ракета у Пољској и широм ЕУ усмерених против Русије; потом 2014. украјинским, пучом у режији CIA и Стејт департмента, отворено усмереним на заривање клина у односе Русије и ЕУ, што је, према извештају УН, економије Уније од 2014. године коштало око 100 милијарди долара.
Као и већина Пентагонових и неоконских пројеката, украјински пуч им се вратио као бумеранг и нагнао Русију да се тамо где је најважније окрене Истоку и сарадњи са Кином и Евроазијом. Сада, кад је руски Росњефт – највећа јавна нафтна компанија на свету – у стратешком партнерству са огромним кинеским CEFC, руским потенцијалима за вођење енергетске политике додат је нови елемент, баш као и кинеским.
РУСИЈА СА ТУРСКОМ И ИРАНОМ
У другом веома значајном геоолитичком потезу, руска државна нафтна компанје ЈСЦ Зарубежњефт у августу је најавила да је потписала трилатерални споразум са турским енергетским конзорцијумом Јунит интернешенел и иранском инвестиционом компанијом Гадир о пројектима бушења нафте у Ирану, вредним седам милијарди долара. Три команије ће финансирати и развијати енергетске пројекте, укључујући и развој огромних иранских неразвијених нафтних ресурса.
Јунит интернешенел је раније ове године потписала споразум са Јужнокорејском инжењерском компанијом о изградњи пет гасних електрана у Ирану, вредан 4,2 милијарде долара. Електране могу да генеришу капацитет од 5.000 мегавати, што ће их учинити највећим приватним електранама у Ирану. Иран је, након Русије, други највећи снадбевач Турске гасом. Овде је очигледно да је сунитско-шиитски антагонизам уступио место прагматичној енергетској сарадњи, што је позитивна ствар. Као што данас можемо видети, религијски ратови никад не доносе ништа добро.
Турски заједнички подухват (joint venture) у Ирану са руском државном нафтном компанијом долази истовремено са њиховом најавом да је финализован уговор о продаји напредних руских противваздушних система С-400 Тријумф (који се сматрају најбољим на свету) упркос протестима Вашингтона.
Зарубежњефт је руска државна компанија специјализована за пројекте бушења ван Русије. Тренутно су активни на Куби, у Вијетнаму, Републици Српској, Јордану и на другим местима. Геополитичка димензија ових пројеката, а сада и заједнички руско-турски споразум о развоју нафте и гаса у Ирану, почињу да указују на нову геополитичку стратегију. Заједнички развој енергетике служи за ткање виталних економских веза око Русије.
Кад се сви ови догађаји посматрају постављени на мапу Евроазије, постаје јасно да ће нови геополитички односи – које можемо назвати пољем економске енергетске силе – приближити Турску Русији и Ирану, као и Кини.
Што се тиче Катара, ради се о номинално сунитској земљи која је навукла непријатељство принца – ускоро и краља – Мухамеда бин Салмана од Саудијске Арабије, мање због раније катарске подршке Муслиманском братству а више због развоја односа не само са Москвом него и са Кином и шитским Ираном. Катар је тајно преговарао са Ираном о заједничком развоју заједничког поља природног гаса у Персијском заливу.
Претходно је Катар, заједно са Саудијцима, чак и Турском, финансирао рат против Башара ал Асада, који је одбио да дозволи пролаз катарског гасовода кроз Сирију до Европе. Асад се, уместо тога, удружио са Ираном и Ираком у пројекту алтернативног иранског гасовода за Европу, па је против њега покренут шестогодишњи терористички рат.
У једном тренутку крајем 2015. након руске одлуке да помогну Асаду, Катар је – у прагматичном заокрету који је разбеснео Пентагон и принца Мухамеда бин Салмана – донео нову одлуку, водећи се логиком „ако их не можеш победити, придружи им се“. Доха је ушла у тајне преговоре са Техераном о Сирији, заједничком катарско-иранском гасоводу и заједничком развоју налазишта природног гаса којем ове две државе имају приступ у Персијском заливу – пољу Јужни парс/Северна купола, далеко највећем налазишту природног гаса на свету, судећи према Међународној агенцији за енергетику (IAE). Битка за контролу Катара на неки начин је битка за доминацију светским тржиштем природног гаса, који је данас готово једнако важан за будућност светске економије као нафта.
Као одговор на санкције Катару од стране Саудијаца и УАЕ – које су прошлог јуна подстакли Доналд Трамп и Џаред Кушнер – Доха је подигла ниво односа са Ираном, Русијом и Кином, одбијајући неприхватљиве захтеве Саудијске Арабије и УАЕ. Индустријска и комерцијална банка Кине извршила је трансакције у кинеским јуанима вредне 86 милијарди долара од тренутка кад је 2015. године у Дохи отворена њена филијала, а потписани су и други споразуми са Кином који дају подстицај даљој економској сарадњи две земље.
Потом је 23. августа Катар објавио да у потпуности обнавља дипломатске односе са Ираном, што баш и није исход који су пријатељи Џареда Кушнера у Вашингтону и Тел Авиву желели да виде. Од увођења санкција, иза којих стоје Саудијци са намером да Катар изолацијом и изгладњивањем потчине својој вољи, Иран снадбева Катар морским испорукама свеже хране и допушта његовим авионима да пролазе кроз ирански ваздушни простор.
Штавише, развијају се и везе Катара са Русијом. Катар, Иран и Русија главни су заговорници стварања такозваног „гасног ОПЕК, чему се Саудијска Арабија, УАЕ и САД жестоко противе.
Овој промени снага у Заливу додајте и то да Ердоганова турска влада, претходно верни савезник Саудијске Арабије, осуђује саудијске акције против Катара. Турска је Катару послала испоруке хране како би спречила несташице изазване ембаргом, а у јуну је парламент усвојио одлуку о распоређивању турских трупа у тој земљи.
НОВА ГЕОМЕТРИЈА
Русија, Кина, Турска, Иран и Катар граде дубље мирољубиве економске везе, удаљавајући се – у случау Катара и Турске – од лоше замишљеног рата против сиријског председника Башара ал Асада, који су подстакле САД, и развијајући дугорочну енергетску сарадњу и одбрамбене везе. У срцу тога је појава нове руске нафтне геополитике.
Одговор на све то са тонућег Титаника, некад познатог под називом САД, од њиховог војног лобија и банкара са Волстрита, који заправо управљају политиком Вашингтона кроз мрежу својих тинк-тенкова, је инфантилан: ратови, дестабилизације, обојене револуције, санкције као форма економског рата, демонизације, лажи. Све то је прилично глупо и крајње досадно.
Ф. Вилијам Ендгал је саветник за стратешке ризике и предавач. Дипломирао је политикологију на Универзитету Принстон и аутор је бестселера о нафти и геополитици
